Кецмановић: Вратиће се Бакир – повратиће и позиције европског нагодног муслимана

ТРЕБАЛО је током изборне ноћи пратити сарајевску ТВ Фејс, односно популарни политички ток-шоу Сенада Хаџифејзовића па видјети колико је бошњачка публика опсједнута Милорадом Додиком.

Када је у Бањалуци ПДП објавила „лажну вијест“ да је поражен, и то ангажовњем „емисара из Србије који су радили за опозицију у Српској“, у Сарајеву су клицали „Вучић је пустио Додика низ воду! „Распада се Српски свет!“

Од силног усхићења заборавили су своју главну тему – изборе у Федерацији, који су објективно били и занимљивији и неизвјеснији.

А када је Хаџифејзовић још чуо да је и фаворизовани Бакир Изетбеговић признао пораз, водитељ се истопио од среће: Човић се повукао, Бакир изгубио, Миле само што није.

И на све то, „као бибер по пилаву“, дошла је вијест да ће парабошњак Комшић четврти мандат представљати Хрвате. „Најзад промјене!“„Побиједила је грађанска опција!“„Јединствена Босна“.

Али, ништа од тога.

Пошто је Додикова екипа, према очекивању, у Српској освојила сва три нивоа власти па је то практично био реизбор са једном рокадом (Миле – Жељка) и увећаним бројем посланика, највеће изненађење овогодишњих избора у цијелој БиХ догодило се у ФБиХ.

Изетбеговић је у двобоју са опозиционим Денисом Бећировићем заостао за око 100 хиљада гласова.

Прије свега, изгледа да се Бакиру разбила о главу већ више пута поновљена ујдурма са уступањем гласова Жељку Комшићу.

Јединствена изборна листа за Предсједништво БиХ је бирачима у ФБиХ дозвољава да заокруже само једно име – бошњачко или хрватско, а то пружа могућност неупоредиво бројнијим Бошњацима да, по инструкцији СДА, дио својих гласова преусмјере на парабошњака Комшића.

Овога пута рачуница је ваљда оманула: Жељку је СДА поклонила толико Бакирових гласова да њему самом није остало довољно за избор за бошњачког члана Предсједништва БиХ.

Као разлог сарајевска чаршија истиче супругу Себију- Секу.

Уласком у владајућу породицу Изетбеговић, направила је муњевиту каријеру у кантоналном здравству. Себијине убрзане специјализације и докторати, шефовања клиникама и катедрама, не би биле проблем саме по себи да она није показала осионост у руковођењу обрнуто пропорционалну стручности.

Десетине угледних љекара подобијали су отказе зато што су се супротставили њеном нестручном ауторитету. Ескулапов еснаф је моћан, бројни пацијенти, њихове породице, даиџићи, амиџићи, тетићи.

Осјетиле су се и посљедице: пацијенти из Сарајева бјеже у Тузлу и друге периферијске медицинске центре. Махала се развикала:„Како да влада државом, кад не може ни својом ханумом?“

Постоје, међутим, и дубљи разлози. Изетбеговић је током изборне године почео прегласно да свира по исламским жицама : „Док су џамије пуне омладине, не бринем за Босну“, „Себија и ја смо ифтарили и током рата, а бурек смо правили од месних конзерви из хуманитарне помоћи“…

И да удара у ратне добоше: да се пребројава, да окупља ратне ветеране, мобилишеловце, да пријети ратом и ослобађањем „окупираних територија“.

Покварио је односе са Човићем и Хрватском, а није их поправио са Србијом. Због промјене изборног закона ударио је и на Шмита, док мудри Абдулах Сидран вели „Не дирајте ми га док нам не заврши посао“.

Није се ништа од тога могло свидјети западним центрима којима за сада треба „мир и стабилност на Западном Балкану“. Али, није се допало ни бирачима, муслиманима Бошњацима навиклим да ослушкују хабере из Стамбола, Беча, Москве, Брисела.

Тим прије што се срцу дражи исламски свијет, посебно арапски нафташи из ОПЕКА-а, окреће Русима и Кинезима

Бошњаци су бирали по западном укусу и по реису Церићу: „Нама је данас Мека у Бриселу“

Бирачима је у овом тренутку био разуму ближи грађаниста Денис Бећировић, иза кога је стало ништа мање него 11 опозиционих странака. То, наравно, није могло без снажног уплива западних агентура, што је својевремено тестирано у Србији са ДЕМОС-ом.

Удружена опозиција, сматра себе аутентичним промотором „јединствене грађанске БиХ“, на коју се повремено лажно позивао и Изетбеговић.

Странке опозиције и СДА се унеколико разликују око унутрашње политике, али када се ради о односима са Србима и Хрватима, са Републиком Српском и „Херцег-Босном“, ставови су им идентични.

Штавише, са Бећировићем и компанијом биће тек немогуће успоставити било какав дијалог изван концепта „јединствене грађанске БиХ“. Не само зато што један човјек-један глас ни код Срба ни код Хрвата не може да прође јер легализује доминацију најбројнијег народа, него и зато што је грађански пројекат у Босни напросто у сукобу са реалношћу.

Муслимани су добили нацију на сједници Централног комитета Савеза комуниста БиХ. Признање државе БиХ су им поступком пријема најбржим у историји УН, исфорсирали Американци на основу фалсификованог референдума.

Није онда чудо што вјерују да се и грађанско друштво може створити преко ноћи одлуком Вјећа конгреса бошњачких интелектуалаца и уз подршку неке високе спољне инстанце.

Касније се испоставило да је недовршену нација требало деценијама дограђивати, од убјеђивања да су нација и промјенама имена, до босанског језика. Држава се опет, чим је споља призната, изнутра распала, а у Дејтону је скрпљена и још шепа на штакама протектората.

Нема грађанске државе, ако нема ослонац у грађанском друштву, нити грађанског друштва без грађана. А како грађана у Босни нема, чак ни у олимпијском Сарајеву, међу „градском рајом“ која се згражава над примитивизмом, национализмом и вјерском затуцаношћу свога народа, онда нема ништа ни од свега осталог.

Зоран Милановић се метафорично изразио: „Прво сафун па онда парфем“.

У СДА напротив отоврено кажу да је „цијела Босна била беговска земља, да је хоће цијелу искључиво за себе, да ентитете и кантоне треба укинути…

Јесте смијешно, али је бар искрено. А ови из опозиције умишљају да су грађани и фантазирају о грађанском друштву и држави, па се човјек пита да ли су суманути или хоће друге да направе лудим.

Сада сарајевски политички аналитичари Изетбеговићу предвиђају и даљи пад. Кажу да ће због изборног неупјеха бити смијењен и са чела странке. Није само јасно због чега?

СДА је освојила највећи број посланика у ентитетској и парламентарној скупштини, што значи да је он као шеф партије, напротив, заслужио честитке. Члан Предсједништва БиХ није био ни у минулом мандату, а блиједи Џаферовић му је био чист вишак поред Жељка Комшића, који остаје.

Као шеф странке са посланичком већином на свим нивоима и парабошњаком у Предсједништву БиХ, који му дугује изборну побједу, он ће, као и током протекле четири године, водити главну ријеч.

Уосталом, грађанска опозиција у власти је већ виђена као краткотрајна епизода.

Од свега што је учинила, џематлије су јој једино запамтиле да је неколико муџахедина, који су током рата притекли у помоћ муслиманској браћи у Босни, испоручила у Гвантанамо.

Елем, вратиће се Бакир опет у трочлани врх БиХ, већ на сљедећим изборима. Ту више неће бити Комшића јер ће му 2026. узети позајмљене гласове.

Он ће се вратити на позиције нагодног европског муслимана. Можда ће, поред Исламске декларације коју држи на столу, прочитати и неке трезвеније редове бабе му Алије: „Нема Босне ако је неће Срби и Хрвати!“, „Муслимни ће узети онолико Босне колико могу просперитетно контролисати“.

И Себија ће мало спустити дурбин.

А мерхаметли бирачи знаће да им халале и да их поселаме.