Кецмановић: Вербална агресија према „геноцидашима“ у Сарајеву се претвара у аутоагресију

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

КО ГОД је пратио интервју Џемалудина Латића на сарајевској ТВ Фејс, могло је да му буде јасно колико је сати у БиХ.

Латић је био члан Алијине „робијашке халке“, идеолог СДА, исламски ученији од осталих, уз рахметли Омера Бехмена и рахметли Хасана Ченгића и најекстремнији.

У тренуцима када је Босна версус бошњачка визија БиХ, „због Додиковог враћања надлежности и Човићеве промјене изборног закона запала у највећу посљератну кризу“, водитељ разговора, Сенад Хаџифејзовић, позвао је Латића.

Очигледно је очекивао да ће причом о личним искуствима – од најтежих дана илегале и затвора до доласка на власт и ратног покрета отпора – осоколити националну публику. Добио је, међутим, одговоре за које није крио да су га изненадили и разочарали.

Латић је оптужио Алију што је потписао Дејтонски споразум и тиме индиректно признао да није проблем у томе што Српска руши Дејтон, него што Дејтон, па консеквентно и  Устав БиХ не одговарају Бошњацима.

У Српској пак, откако је схватила да Додик мисли озбиљно да  дејтонски Анекс 4, илити Устав БиХ дефинитивно врати у Републику, јавност коментарише: „Било би сјајно уколико успије“.

Невјерици су допринијели споља спонзорисани ентитетски опозициони медији подсјећањем на његове раније тактички запријећене па одложене референдуме.

Бошњачки политичари и аналитичари су онда то сладострастно преписивали и подсмијевали се његовом наизмјеничним искорацима и повлачењима пред једином суперсилом – док је то још била.

Мало ко се сјећао да је прва фаза Додикове политичке борбе била посвећена заустављању галопирајућег процеса систематског  одузимања ентитетских надлежности од стране в.п. и Уставног суда БиХ, и да је то годинама слављено као, прије свега његов, велики успјех.

Требало је двије деценије одржавати затечено стање и чекати да се склопе међународне околности и дочека „моментум“.

„Оних пет минута“ или, како је говорио генијлни организатор Владимир Иљич, „Јуче би било рано, сутра ће бити касно“.

Спорни избор Бајдена није слутио на добро. Олбрајтова, Бугајски и Сервер су испред брачног пара Клинтон прогурали у предсједнички програм координасан повратак САД и ЕУ „незвршеним пословима“ у Босни, и то међу шест приоритета.

Услиједио је састанак старих пријатеља Бајдена и Меркелове и сагласност о кроћењу Српске и разапињању Додика.

У Сарајеву су били толико усхићени да нису регистровали ране дискретне наговјештаје промјене (Палмер:„Неће иза брда дојахати америчка коњица да рјешава бошњачке проблеме“), све до наглог повлачења из Авганистана, о коме нису били обавијештени ни западни саучесници, а камоли безначајни балкански трабанти.

Колико је тек било наивно бошњачко очекивање да ће се САД, окренуте индо-пацифичком региону, трошити вријеме, средства и концентрацију да удовоље босанским муслиманима.

Када су Руси и Кинези у СБ УН блокирали бахато наметање Шмита за в.п., Додик је прихватио лопту и у Српској му признао само статус њемачког туристе. А Инцко му је на одласку ступидним законом само дао шлагворт да заоштри игру.

Занимљиво, бивши  в.п. Петрич, који је у сталном аранжману са „Дневним авазом“ годинама давао интервјуе у којима је багателисао Додика и мијешање Русије, тек кандидованог Шмита видовито је упозорио да прије слетања у Сарајево „размисли како да изађе на крај са Додиком и Русима“.

Није било непознато да се у Бањалуци у сав мах припрема гомила докумената које, након генералне одлуке, сваки напосе треба да усвоји Скупштина РС, е да би влада оперативно преузела, за почетак, војску, порезе, правосуђе и обавјештајну службу.

Зато су из Вашингтона у Босну упућени емисари Палмер, Ескобар, Шоле и Шмит уз пратњу изасланика различитих тијела ЕУ, а све са, што усменим, што писаним порукама Бајдена и Блинкена, у којима или пријете „политичком изолацијом и економским очајем“, или пријатељски убјеђују да је за Српску боље оно што није.

Бошњацима и Хрватима пак препоручују дијалог и компромис. Да се уради нешто више од тога, препустили су Европљанима у европском дворишту.

Разједињена ЕУ није у стању да интегрише ни саму себе (Брегзит, Мађарска, Пољска), а камоли да уједини Босну. Али, као што САД више немају ауторитет једине суперсиле на чији повишен тон су се малим и нејаким тресле гаће, тако ни Њемачка са Меркеловом у техничком мандату није имала ауторитет да окупи коалицију већег броја чланица за санкције Српској и Додику.

Једино што је збуњивало јесте вишекратно одлагање историјске сједнице Народне скупштине РС.

Говорило се да ће бити одржана половином новембра, па 24, па 28. Тачан датум се ни до данас поуздано не зна, али је најавом Додиковог пута у Русију 30. новембра постало јасно и зашто. Томе, ево, претходи одлазак Вучића у Сочи, на који ће га испратити Додик. И док Вучић у свом стилу вели да иде да Путина замоли за најповољнију цијену гаса за што јефтиије гријање грађана Србије, Дачић га допуњује да ће наравно бити ријечи и о Косову и о Српској.

Већ према више изјава руског амбасадора у Сарајеву, Калабухова, и портпаролке МИП-а Русије, Марије Захарове, Русија даје недвосмислену подршку Додиковим потезима, али је неопходна координација око конкретних рјешења.

Постоје индиције да би Запад, читај САД, уз сву парадну халабуку могао да зажмури на враћање БиХ на изворни Дејтон, изузев једне од отетих надлежности – војске.

Можда у први мах то за Српску изгледа мање важно од правосуђа, пореза и обавјештајне службе. Обједињене Оружане снаге БиХ ионако су задржале три националне компоненте у форми српског, бошњачког и хрватског пука, а врховну команду ОС чине три члана Предсједништва БиХ.

Најзад, у Дејтону и Уставу и даље стоје три, а не једна војска, па је ту надлежност најлакше вратити на status quo ante. Ипак, обнова ВРС наићи ће вјероватно на највећи отпор „међународне заједнице“.

Евро-атлантске интеграције БиХ су се у дијелу „евро“ одавно показале као пуки мамац за „атлантске“.

Сјетимо се колико се Додик рвао са Бошњацима и Хрватима, САД и ЕУ око МАП-а да БиХ не би направила ни корак ближе чланству у НАТО-у. Залагао се за демилитаризацију и наглашавао да ће Српска слиједити Србију у војној неутралности.

Могући компромис ће се можда тражити у томе да Српска одустане од обнове ВРС, а да ОС БиХ трајно остану неутралне, ни у НАТО ни у ОДКБ. У сваком случају, и то ће бити тема о којој ће се Додик консултовати са Путином, а најбоље би било да се и та надлежност у пакету једноставно врати ономе коме уставно припада.

Још боље од најбољег било би да су босански протектори благовремено прихватили чињеницу да БиХ насељавају три нације, три религије, три културе, које говоре два, а од недавно и три језика, те да их није могуће смјестити у Прокрустову постељу унитарне државе. Штавише, да их колонијални експеримент да се уставним насиљем приближе све више међусобно удаљава.

Није било потребно да чекају да се  промијени глобални омјер снага и протраћи четврт вијека да би се вратило на дејтонски почетак, који је донио политичко рјешење и тиме зауставио рат, а не обрнуто мир без рјешења.

Дијалог Џемалудина Латића и водитеља Сенада Хаџифејзовића одише атмосфером пораза због изгубљене илузије о томе да ће Америка направити бошњачку БиХ, да ће Бошњаци бирати хрватског представника, да ће „геоцидна“Српска нестати.

Вербална агресија према „лошем народу“ и „гноцидашима“, које ће „Бошњаци оружјем зауставити“, претвара се у вербалну аутоагресију.

Џемо: „Алија се није повукао због старости и болести… Омера, Хасана и мене послије 11. септембра је пред Западом представио као екстремисте да би на чело СДА поставио умјереног рођака Сулејмана Тихића, е да би овај устоличио неспособног сина му Бакира“.

А Сенад домеће: „Лукави Додик хоће да нас навуче да нападнемо еРеС па да ми испаднемо још и агресори!“

Бакир пак, укљештен између Додика и Човића, те лошег рејтинга међу својима, хвата предах и тражи подршку у дијаспори са Калајевом бајком како у Босни, заправо, нема ни Срба ни Хрвата, ни исламизованих потурица, него су све сами потомци „богумилних добрих Бошњана“.

Елем, све треба само привести том сазнању и мирна Босна.

Истим поводом  су се огласили и представници грађаниста – адвокат и уставни експерт Недим Адемовић („Сецесија је у току …“) и академик Славо Кукић („Али не вјерујем да ће Американци дозволити да Додик побиједи догодине на изборима …).

Но, сецесија није у току јер није ни намјера Републике Српске, а да Американци финансијски и Британци оперативно подржавају опозицију против Додика – није ништа ново и наставиће се.

Прогнозирамо да ће већ до краја ове године, када Хрвати добију своју изборну јединицу (Палмер и Шмит раде само на томе), а Срби отете надлежности, Бошњаци и асистирајући грађанисти свих националних боја добити прагматично објашњење из Вашингтона.

„САД су креатори и промотори (изворног) Дејтонског споразума. Ви сте 25 година уживали сву нашу подршку да га у демократском договору са Србима и Хрватима измијените. Нисте умјели, али то је ваш неуспјех, а не амерички“.

Звучи некако познато, а не дјелује ни неувјерљиво.