Кецмановић: Ваљда смо толико научили из обојених револуција да можемо срушити окупациону власт в.п. и ПИК

ЧЕСТО се истиче да је процес против Додика у Сарајеву правна лакрдија, да је у ствари политички или монтирани процес. Али, и политички или монтирани процеси морају да поштују неку логику, макар изврнуту или помјерену да би били колико-толико убједљиви.

Међутим, демократски изабраном предсједнику Републике суди се зато што је прекршио закон самозваног в.п., који, и да је регуларно изабран, нема компетенције да доноси законе. Процес против Додика води се на Суду БиХ, који не постоји у Дејтонском споразуму, и који свој статус изводи из одлуке ПИК-а, односно тијела које је задужено за имплементацију, а не за измјене, те нема право да ствара тужилаштва и судове.

Дакле, непостојеће се изводи из непостојећег, тако да се Додик на процесу у Сарајеву бори против утвара, на некој врсти кафкијанског процеса.

Све би се могло завршити на једном рочишту да Шмит, као свједок, одговори на једно једино питање Додикових адвоката: На основу чега се представља и понаша као да је виски представник УН у БиХ?

Све даље би постало сувишно, али судиница Сенија је одбила да позове крунског свједока. Попут Гутереша, генсека УН-а који је сакрио записник са сједнице СБ УН на којој је Шмит кобајаги изабран.

Институције Републике Српске су већ донијеле одлуку да неће поштовати одлуке ни фиктивног в.п. Шмита ни фиктивног Суда БиХ, па је Додик могао мирне душе да се и не појави на суђењу.

Многи сматрају да и није требало да се одазове јер је тиме индиректно признао и Шмита и тај суд и прекршио одлуке своје скупштине.

Зашто је ипак одлучио да се одазове?

Зато што би могли да распишу Интерполову црвену потјерницу па да га у свакој земљи, чак и у ФБиХ, Србији, Мађарској, Русији задрже. Осим тога, он је судницу и око суднице изабрао као позорницу на којој ће раскринкати утваре.

Био сам на једном од рочишта у Сарајеву. Маса га дочекује на улазу. Његова појава у сали бива пропраћена скандирањем са галерије. Слиједе конференције за медије на којима он, адвокати, политичари анализирају рочиште.

Е, сад сви на неки начин прејудицирају пресуду којом ће Додику бити забрањено јавно дјеловање и тако бити искључен из политичког живота. Теоретски, он може бити и ослобођен, или само условно или новчано кажњен, али у то мало ко вјерује, јер судски процес очигледно служи да се тобоже правно покрије политичка одлука протектората да суспендује један од првобораца против униполарне хегемоније.

Ја лично оптимистички типујем на пресуду којом ће му, поред неке симболичне извршне казне, бити забрањено да помиње „мирни разлаз“. Али, колеге, које се темељитије баве Шмитовим приватним законима упозоравају да већ и најблажа пресуда повлачи забрану јавног дјеловања.

Нека онда мој оптимизам буде заснован на ослобађајућој пресуди која искључује суспензију оптуженог. Или, још боље, да то аранжира сам Шмит јер, како је сам донио тај закон, може сам и да га укине, а поготово ако му нареде из САД, ЕУ, НАТО.

Такав повољан исход ублажио би негодовање на српској страни, али би изазвао не мање бурне реакције у Федерацији, односно бошњачким кантонима. Тражили би да УН донесу резолуцију којом се забрањује преиспитивање Додикове кривице као неспорне. Нешто попут резолуције о забрани преиспитивања Сребренице.

Е, на то Српска треба да одговори још жешће.

Они исти који шире немире и нестабилност широм свијета нама препоручују мир и стабилност, па онда и неки наши као мутави понављају мантру „мир и сабилност“. А порука значи: „Не таласајте док ми не завршимо важније послове по свијету, у Украјини, Гази, Либану …

Ако пак процијене да ће Срби бити послушни и да неће таласати, још јаче ће притиснути Српску и њеног лидера. Елем, ако хоћемо да нас схвате озбиљно, треба да будемо немирни како бисмо неоколонијални протекторат учинили нестабилним и на српском невеликом простору.

Шта то конретно значи? Има нешто што смо већ позитивно тестирали, као што је повлачење свих кадрова из заједничких институција у Сарајеву, прекид комуникације са англоамеричким дипломатама, забрана Шмиту да улази у Српску.

Такве активности би требало реактивисати и објединити, појачати, продужити. И, додати, постављање полицијских караула на ентитетским границама, као и преузимање државних граница са Србијом, које, по Дејтону, ионако припадају Српској. Затим, вратити све отете ентитетске надлежности и укинути све наметнуте законе, блокирати ауто-пут према Сарајеву.

Зашто не и гандијевска пасивна резистенција, или „догађања народа“ пред западним конзулатима, са шаторима, кетерингом и другим протестним реквизитима? Ваљда смо толико научили из њихових обојених револуција, којим су рушили власти по свијету, да бисмо и ми могли окупациону власт „в.п.“-а и ПИК-а.

Неко је изнио добру идеју о референдуму поводом пресуде Суда БиХ, неко подсјетио на примјер Литија, неко споменуо грађанску непослушност. Ономад је 10 општина у РС одбило грантове УСАИД-а! Браво!

Срби имају проблем и сами са собом. Прије свега зато што су олако попустили на самом почетку ревизије Дејтона, а они се онда подсмјевали „да Срби под притиском“ дају више него што је тражено и приставили лонац за кување жабе.

Ми стално гледамо шта јесте, а шта није записано Дејтону, па анализирамо, цитирамо, аргументујемо, полемишемо, иако већ три деценије видимо да њих ништа не обавезује ни политички, ни морално, ни правно, ни међународно. А нас су увукли у бескрајне и бесмислене расправе о томе да ли шуме и оранице у Српској припадају Србима или треба да их дијеле са Бошњацима, да ли су бонска овлашћења демократска или диктаторска, да ли су странци у Уставном суду доказ суверености или, напротив, да ли је Српска рођена одлуком Народне скупштине 9 јануара ’92, или ју је донијела рода.

Српска треба да се понаша као да в.п.-а нема. Тај лажњак нас увлачи у игру самим тим што реагујемо на његове одлуке, чак и када га само споменемо, ми признајемо да постоји. Ако је Српска рекла да је туриста, онда нека Туристички савез провјери је ли платио боравишну таксу.

Умјесто њиховог Дејтон плус, зашто не Дејтон нула и враћамо се на статус quо аnте?

Српска има границе, има устав, има територијално-етничку концентрацију, има демократски изабрану власт и институције, има државне симболе (грб, заставу, химну), има мрежу привредних представништава по свијету, потенцијално мрежу амбасада, има Србију у залеђини и моћног пријатеља Русију. Да би се мирно раздружила од Федерације, Српска не мора да пита ни Сарајево, ни Вашингтон ни Брисел. Има припремљене законске и подзаконске документе о враћању отетих надлежности и потребно је једно кратко засједање Народне скупштине са једном тачком дневног реда.

„Хоћемо ли? – Хоћемо!“, а онда затражити помоћ пријатеља Путина, Орбана, Сија, Вучић се подразумјева.

Боцан-Харченко ономад рече да ће Русија на све начине бранити сва дејтонска права РС. Амбасадори никад не говоре по свом. Лавров и Медведев су писмом Додику потврдили. Зна се шта значи „на све начине“, али и то да је Дејтон одавно очерупан.

Неко од Руса је још раније рекао: „Ако нас позовете, доћи ћемо!“

Очеви оснивачи су правили Српску у неповољнијим околностима, упркос томе што су се, сем мајке Србије, сви били уротили против ње. Ипак, српски психијатар и пјесник, професорка и декан ПМФ, истакнути интелектуалац и шекспиролог, финансијски директор, сви без трунке политичког искуства, али са изборним повјерењем народа, створили су Републику. Додик већ 30 година грчевито брани Српску својим политичким искуством и храброшћу, вјештином и инстинктом, а „запаљивом реториком“ вратио је Србима самопоштавање и самопоуздање, те за протекторат постао проблем свих проблема у ионако по свему проблематичној БиХ.

Пошто му не могу ништа јер вољом народа побјеђује из избора у изборе, смислили су да га удаље са политичког игралишта.

Знају шта раде, без Додика на мјесту капитена уиграног тима, Српска ће да губи утакмице.

Глоаблни контекст је повољан за нас, али и крајње опасан и по нас. Исламски тероризам се поново буди у ФБиХ, заговорници другог полувремена грађанског рата у БиХ такође. Свијет наликује на билијарски сто на коме се кугле полуконтролисано сударају, да би на крају све завршиле у црној рупи.

БиХ је мини билијарски сто, а Додик црна кугла која посљедња одлази. За памет Марфију, Шмиту и Сенији – у Сарајеву су већ почињали свјетски ратови.

(Трибина је одржана 3. октобра у Прес-центру УНС – у организацији портала „Све о Српској“ и „Факти“, а уз подршку Представништва РС у Србији)