Кецмановић: Умјесто Кемалово – Бошњацима Абу Изатово насљеђе

Фото: Медија центар Београд

ДА НЕ би било забуне око наслова, Мустафа Кемал је право име Ататурка, у преводу – оца модерне турске државе, која се родила на рушевинама Османског царства.

Генерал Мустафа (Мустафа паша) болно радикалним реформама лијечио је болесника на Босфору, прекинуо везу између државе и џамије, увео презимена, укинуо турску кафу.

Абу Изат је надимак Алије Изетбеговића, који су му надјели муџахедини, исламски интербригадисти када су ’93 стигли у БиХ да помогну муслиманској браћи у борби против невјерника.

Босански муслимани га сматрају оцем нације, иако ју је под именом „муслиманска“ „иницирао Едвард Кардељ“ (М. Екмечић), а под именом „бошњачка“ секуларни националисти на Бошњачком сабору.

Није он створио ни бошњачку државу, јер је за њега могла бити само џамахирија, и то у оквиру свјетске умме од Марока до Индонезије. Партију СДА јесте формирао и то од екс младомуслимана, пензионисаних шеријатских судија, те активних имама, хафиза, мујезина, хоџа и потомака беговских породица, који су се о Рамазану окупљали у харему Бегове џамије и у шетњи Ферхадијом са французицама набијеним на главу до ушију.

„Џамије су наше партијске ћелије“, објаснио је Адилу Зулфикарпашићу, који је био збланут промоцијом странке у Кладуши, са оријенталним мелосом, паролама на арапском, махањем јатаганима, а у режији робијашке халке.

Мустафа и Алија нису били савременици, али када је Изетбеговић као предсједавајући Предсједништва БиХ први пут службено боравио у Турској код колеге Ердогана, демонстративно је одбио да се поклони Ататурковом гробу, што је иначе обавезни дио државног протокола. Домаћину у незгоди објаснио је: „Док је била исламска, Турска је била империја, а као секуларна тек осредња европска држава!“

Елем, Изетбеговић је славном Ататурку, по коме се у Турској зову бројне улице, тргови, универзитети, аеродроми, замјерио што је распадајуће Османско царство, од кога су дио по дио отпадале поробљене земље, вратио у живот као турску републику. Већ по том инциденту и објашњењу, који нису остали непримијећени, могао се препознати политички профил лидера босанских муслимана и без увида у Исламску декларацију.

Било би логично и очекивано да је лидер моћне турске републике у рапидном економском, војном и међународном успону, муслиманског брата Алију, политичког дебитанта из бившег босанског вилајета, освијестио о томе да његове идеје крајем 20. вијека представљају анахронизам, али догодило се обрнуто.

Бивши функционер Ербаканове исламистичке партије, коју су склонили чувари Ататурковог насљеђа, оличени у моћној турској армији, Тајип Ердоган је Изетбеговићеву поуку превео на неоосманизам са циљем да бивши османски калифат обнови као регионалну велесилу. Пошто га је Брисел деценијама замајавао чланством у ЕУ, амбициозни турски лидер преоријентисао се на изградњу „модерне империје“ од Блиског истока до Сарајева.

А клијенти: муслимани у БиХ, Санџаку, Црној Гори, Албанци у Македонији, Шиптари на Косову.

Тако су Изетбеговићеве идеје Исламске декларације постале за Султана инспирација за неоосманизам, он Алију зове мудрацем и својим учитељем, а његов идеолог Ахмед Давутоглу развија спољнополитички пројекат „Стратешка дубина“, што се практично своди на ширење турског утицаја на бивше вилајете Османског царства. За почетак економског, културног и вјерског, са потенцијално политичком и војном хегемонијом на балканском, блискоисточном, и азијском простору.

Султан (Ердоган) и велики везир (Давутоглу), на Башчаршији распаљују фантазије о обнови „пустог турског“ као „једне успјешне приче коју ваља поновити“, а Алија заузврат Тајипу оставља Бошњке и Босну у аманет.

Иако је Мехмед II Фатих (Освајач) „свјетлом ислама обасјао дивљу и мрачну Босну, био је то ислам умјереног сунитског месхеба који је већ за вријеме прве Југославије босанске муслимане учинио најсекуларнијим у свијету, а током друге великим дијелом и атеизирао.

Краљ Алексндар Карађођевић је био у пријатељским односима са великим реформтором Кемал пашом Ататурком, али је Тито, упркос комунистичком милитантном атеизму дао предност несврстаним пријатељима у арапским, што значи муслиманским земљама.

Најбољи матуранти Газихусреф бегове медресе у Сарајеву похрлили су на усавршавање на чувени исламски универзитет Ал ахзар у Каиру, а у грађевинским предузећима из БиХ (ГП „Босна“, ГП „Пут“ и др.) која су ширила послове по Блиском истоку, нашли су се инг. Омер Бехмен, инг. Исмет Касумагић и др. као веза између Младих муслимана и Муслиманске браће, да би касније заузели оснивачке функције у СДА и ’90. министарске положаје у демократској влади БиХ.

Тајип и Алија ће оживјети везе имеђу босанског вилајета и „матице Бошњака“ (реис Церић). Прагматични Ердоган је заправо кокетирао са исламом у функцији неоосманизма, потискивања кемализма у армији, придобијња провинције насупрот либералне урбане елите, која му је отказивала изборну подршку у Истанбулу и Анкари. Он није натукао фес, али ханума је почела да се „покрива“ (марамом).

Када је утврдио да је за Бошњаке довољно неколико врућих порука („Турска је Босна – Босна је Турска“) да пробуди неугаслу носталгију, али и открио да у БиХ живе и хришћани у којима живи негативна меморија на турски вакат, Ердоган је и њима имао шта да понуди: инвестиције, кредити, трговина, инфраструктура.

Чак је својевремено иницирао Балканску трилатералу као сталну координацију сарадње Србијe, Хрватске и БиХ на највишем нивоу која је одржала неколико састанака у Истанбулу, али је са повлачењем Хрватске и бошњачком опструкцијом заједничких пројеката, попут аутопута Београд-Сарајево, убрзо је замрла.

Најзад, након Ердоганове пароле „Косово је Турска –Турска је Косово“, Томислав Николић ју је угасио.

Неспоразум Султана са „младом муслиманском браћом“ јесте у томе што док их је насљедник Мустафе Кемала гурао у заједничке пројекте са Србима и Хрватима као темељ интеграције БиХ, у којој ће муслимани постати доминантна већина, дотле насљедници већ рахметли Алије очекују да их подржи у борби против комшијских каура и љуте се што више улаже у Санџак него у кантоне.

А када је још Султан обећао Колинди Грабар Китаровић да ће утицати на муслиманско Сарајево да престане да херцеговачким Хрватима намеће Комшића за члана Предсједништва БиХ, кап је прелила чашу. Готово фамилијарни односи породица Ердоган и Изетбеговић нагло су захладили.

Сарајевски дио фамилије се присјетио да су се Ердоганови исто понијели и према пријатељски још ближој породици сиријског предсједника Асада. Но, како су Бошњаци остали без америчке подршке, а блискоисточну нису добили ни Палестинци у Гази, „земља ће пожељети Турака …“, а Тајип једва чека миг да се позове на аманет.

Међутим, док Ердоганова Турска суштински слиједи модерно насљеђе Мустафе Кемала, бошњачка Босна слиједи континуитет са визијом Абу Изата у Исламској декларацији. Бакир на почетку првог предсједничког манадата рече да је држи на радном столу, а најјача бошњачка партија СДА одавно је усвојила као свој програмски документ.

Ономад, у новембру 2025, кантонална министрица Наида Хота Муминовић поучава неку критички настројену наставницу: „Наши ученици треба да уче о његовом лику и дјелу, о његовом наслијеђу, читају његова дјела, посјећују музеј посвећен том наслијеђу, а кроз студијска путовања, екскурзије и излете уче о својој домовини и славној одбрани од агресије, коју је предводио предсједник Алија“.

Министрица Наида није навела стрип „Наш вољени дедо Алија“,и да Дино Мерлин пјева „Да те није Алија, сунце не би сјало, звијезде не би знале …“ А то бијаше онај за кога је била спремна хашка оптужница.

Хоће да буду грађани, хоће грађанску државу, хоће у ЕУ, а још нису усвојили тековине Француске грађанске револуције, нису одвојили џамију од државе, илити Исламску декларацију од авлије. Док Тајип кокетира са исламом, дотле Бакир, као и бабо му, кокетира са бошњачким коријенима у средњовјековној хришћанској краљевини Босни и богумилима и, истовремено, на трагу Мехмеда II Фатиха, гради зелену трансверзалу преко Санџака ка Блиском истоку.

Бошњаци још увијек чекају свога Ататурка да им створи државу „макар била ко авлија“, или пак такав чека њих. Пропустили су националисте Нијаза Дураковића и Адила Зулфикарпашића и изабрали по својој мјери вјерског фанатика Абу Изата. Тројка недорасла, Бакир ишчитава бабину књигу, сви се баве Додиком више него собом. А Зоран Милановић им вели: „Прво сафун па онда парфем!“