Кецмановић: У Сарајеву би да Павелићево „хрватско цвијеће“ прогласе за антифашисте, а Србе за фашисте

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

АКО до сада нисте знали, Павелићево „хрватско цвијеће“ су били антифашисти, а Срби су били фашисти. До сада није било тако, али у данашње доба постистине и постчињеница и то је могуће.

Иако је свијет навикао да се у Босни бар једном „хефтично“ дешавају којекакви будалалуци, таман се учини да у свему постоји нека логика, а оно опет нешто изненади што је тешко разумјети.

Најприје су Хрвати у Сарајевској катедрали одржали мису усташким злочинцима, које су партизани стријељали у Блајбургу.

Ништа необично с обзиром на повампирење усташтва у Хрватској. Необично је, међутим, да су у Сарајеву против тога избили протести, а још необичније што су бошњачки посланици у Представничком дому Парламентарне скупштине БиХ изгласали антифашистичку резолуцију. Ипак најнеобичније: Народна скупштина у Бањалуци одбацила је ту Резолуцију.

У свијету се зна за квислиншку НДХ и да она обухвата и БиХ, да су војно способни Хрвати били махом домобрани и усташе, а да је то важило и за муслимане као „цвијеће хрвтског народа“, зна се, такође, и за Будаков геноцидни програм за Србе (побити, протјерати, покрстити) који је реализован у концлогору Јасеновац. А зна се да су и Срби повели антифашистичку борбу у БиХ и то разврстани у двије конкурентске војске – Дражину и Титову.

Оно што је ван БиХ већ мање знано, а донекле објашњава ову заврзламу, Бошњаци под фашизмом подразумијевају прије свега наводну агресију Србије на БиХ, затим масовни злочин у Сребреници, те и само постојање Републике Српске. То је за њих, прије свега, фашизам, а тек онда и усташка НДХ, и то као искључиво хрватски проблем. Али, као што је фашистичка власт НДХ обухватала и БиХ, тако су и муслимани, тада „хрватско цвијеће“, а данас „добри Бошњани“, били дио Павелићеве власти.

Не само да су од ’41. до ’45. имали допредсједника и министре у влади у Загребу (Адемага Мешић и Џафер Куленовић) него је комплетна управа над босанским дијелом фашистичке НДХ била повјерена муслиманима, као својима. Званични Павелићев повјереник за БиХ био је франковац Мухамед Хаџић, два градоначелника Сарајева били су Хасан Демировић (1941–1942) и Мустафа Софтић (1942–1945.) Владику Платона у Бањалуци 1941, заклао је усташа Асим Челић и унакажено тијело бацио у ријеку Врбању.

Током 45 година социјализма ни једно од тих имена није се спомињало у школским уџбеницима историје у БиХ. Генерације од 45 до 90. су тако училе да су „усташе били Хрвати, четници су били Срби“, а муслимани се нису помињали.

На страну лажна симетрија између усташа и четника, из тога се дало закључити да су муслимани или били само пасивне жртве и усташа и четника, или су били листом партизани од ’41., или нису ни постојали.

Као примјер обмане да су сва три народа била подједнако и жртве фашизма и антифашисти, може се узети филм Хајрудина Крвавца „Валтер брани Сарајево“. Када на крају филма њемачки официр над панорамом Сарајевом каже „Дас ист Валтер“, он поручује да се цијело Сарајево, без обзира на вјеру и нацију, борило против окупатора.

Валтер се звао  Владимир  Перић, родом из Србије, и зато му се име и не спомиње, али илегални надимак, баш згодно, није био ни српски ни хрватски ни муслимански.

Али, муслиманско/бошњачка дрскост да се у присуству живих Срба поистовјећују са антифашизмом, има уназад и дуже коријене. Свакој власти су се прилагођавали, па им је заузврат ишла низ длаку.

Најприје Османлије, којима су се придружили конверзијом на ислам и то у толикој мјери да је за хришћанску рају „потурица био гори од Турчина“, а онда, слабљењем Империје, покушали су да султану преотму власт у Босни. Затим, Бењамин Калај, који је у њима видио квасац аустругарске Босне и одвајања Срба од Србије, те им измислио богумилску етногенезу. Даље, Краљевина Југославија, у којој је ЈМО била у свакој коалицији на власти и Мехмед Спахо – министар. АВНОЈ који је од српске покрајине направио републику као тампон–зону између Хрватске и Србије. Микулић, који им је признао нацију и од њих створио базу републичке државности. Запад, који је у њима видио ослонац међународно признате унитарне државе. Алија, који им је распалио фантазије о ексклузивно бошњачкој исламској држави.

Ниједан од тих пројеката није успио јер се спотакао о реалност. Али у муслиманској колективној аутоперцепцији и одговарајућој литератури – то се интерпретира као насиље, наметање и  манипулисање бошњачким народом коме није признат ни пуни национални идентитет нити Босна као национална држава.

Како па то? Султан је послао Омер-пашу Латаса да истрјеби осиони и отуђени беговат и уништи босанску аутономију Хусеина капетана Градашчевића.  Аустроугарска је одустала од Калајевог подухвата да прави Босанце, писмо босанчицу и цркву Босанску. Краљевина Југославија је аграрном реформом развластила муслиманске велепосједнике и подијелила Босну на бановине. Чак и социјализам им је остао дужан за неке атрибуте нације (национална република, бошњачка академија наука итд.)  Запад није укинуо ембарго на наоружавање муслиманске Армије БиХ и у Дејтону није створио јединствену и цјеловиту Босну. А онда долази на дневни ред „геноцид у Сребреници“, и још ништа мање него 12 геноцида над муслиманима.

Индикативно, рат тек што је почео, а у АНУБиХ је формиран Центар за истраживање геноцида и негдје у исто вријеме Стјепан Кљујић је дао исту иницијативу у Предсједништву БиХ.

Србима су говорили: „Сада ћете и ви бити геноцидан народ“. Тиме су, несвјесно, бар индиректно признавали своју властиту националну стигму.

Зато су НДХ углавном једино успут спомињали  као тек на кратко наметнуту, иако није забиљежен ниједан примјер муслиманског отпора успостављању фашистичке НДХ у БиХ све до краја ’43, када је исход рата постао извјестан.

Частан изузетак представљају муслимани комунисти већ у првим партизанским редовима, које су углавном и чинили и предводили Срби.

Комунистичка власт је ради братства и јединства понекад истицала делегацију босанских муслимана код Анте Павелића која је протестовала због злочина над Србима, али при томе није спомињала разлог протеста – „страх од српске освете“.

Поготово је била потпуно прећуткивана муслиманска молба Хитлеру да Босну изузме из НДХ и претпочини је директно Трећем Рајху, на шта је Химлер одговорио стварањем муслиманске СС Ханџар дивизије, уз асистенцију великог муфтије Мухамеда Амина ел Хусеинија.

У завршници рада Међународног суда за ратне злочине у бившој Југославији постојала је идеја да се „опћински геноцид у Сребреници“ прошири на још неколико општина, попут Приједора, и тако читава РС прогласи геноцидном творевином. Жуљало их је једно од више одступања од класичне дефиниције геноцида: „Геноцид обухвата читаву расну, вјерску, националну итд. групу на читавој територији коју контролише инкриминисана власт“ па се не може односити само на једну општину или мјесну заједницу. Хашки суд је затворен, а Бошњаци о томе и даље фантазирају у резолуцији о „Поштовању жртава фашистичких режима и покрета“.

Протест против Мисе блајбургшким жртвама у Сарајевској катедрали протекао је уз пјевање „Бандијера роса“ и играње Козарачког кола. Ко ли је то тамо пјевао и играо?

На улицама 95-процентно муслиманског Сарајева то сигурно нису били потомци козарачких партизана. Уз занемарљив број синова и унука из муслиманских првоборачких породица, могли су то бити једино потомци оних који су пришли НОБ на крају рата, добровољно или принудном мобилизацијом .

Резолуција није само временски услиједила непосредно након протеста, него је инспирисала иницијативу власти да се бошњачки исламисти из врха СДА представе као коловође антифашизма у БиХ.

Пјевали су интернационално познату пјесму италијанских партизана, да би преварну поруку схватили неупућени или пословично им наклоњени инострани репортери.

Али, ако хоће да им и упућени повјерују да то није кукавичије јаје, које би требало да замијени британско-америчку резолуције коју је у СБ УН зауставила Русија, нека најприје у Федералној скупштини донесу резолуцију о признању хрватско-муслиманског геноцида над Србима у фашистичкој НДХ 1941-1945.

Једину књигу на ову тему написао је књижевник Дервиш Сушић по наруџби ЦК.

На објављени  Парергон (1980.) у Сарајеву је изашао је само један једини афирмативан приказ контра отвореном јавном негодовању Исламске вјерске заједнице БиХ.

Зато многи инострани аутори међунационални рат у БиХ 92-95. и тумаче као наставак Другог свјетског рата.

Елем, бошњачка Резолуција је само савременом контексту прилагођена верзија већ споменутог социјалистичког тумачења историје: „усташе су били Хрвати, Срби су били четници …“ А непоменути муслимани биће да су били жртве и једних и других.

Као иницијатори резолуције, себе би хтјели да представе као антифашисте и једним ударцем погоде Хрвате због молитве за усташе, као и Србе због непризнавања „геноцида у Сребреници“.

То је њихова реакција на нови њима неповољан однос снага у БиХ.

Владајуће странке у Српској и „Херцег Босни“ сарађују у борби против бошњачког унитаризма.  Хрвати више неће да трпе да им представника у колективном шефу државе бирају Бошњаци, а Срби генерално неће да политику Српске воде Шефик и Жељко у Сарајеву.

Постоји и паралелна линија сарадње СДС/ПДП са СДА, па су и неки српски посланици у Представничком дому Парламентарне скупштине БиХ због ситне политичке рачунице подржали Резолуцију.

Ипак, у Народној скупштини Српске и њихови посланици дали су гласове иницијативи власти да буде једногласно одбачена.