Кецмановић: Тајм 2016. прогнозирао да ће Српска до 2020. бити самостална држава – касни ли Бањалука или…

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

„РЕПУБЛИКА Српска ће до 2020. бити самостална држава“ – прогнозирао је лондонски Тајм почетком 2006. У контексту анализе бројних и снажних сепаратистичких/ослободилачких покрета у Европи који стоје у дугом реду на шалтеру за међународно признање (Баскија, Каталонија, Шкотска, Корзика …)

Али, сада је већ увелико 2023. и Српска касни већ три године.

Да ли је Српска само изгубила темпо, или стагнира у процесу осамостаљења, или је процес окренуо у супротном смјеру?

Ако гледамо са формално-институциоалног становишта, све иде ка интеграцији, али путем централизације и унитаризације које намеће проткторат интервенцијама одозго. В.п. и уставни суд БиХ, два главна алата протектората у спољњем придржавању и притезању лабилне државе, донијели су серију одлука које руше Дејтонски споразум на штету уставне самосталности ентитета и равноправности народа.

Према Дејтону је било је предвиђено да након истека 10 година, странци оду, а локалну управу у цијелини преузму домаћи актери, равоправно Бошњаци, Срби Хрвати. Зашто се тако није и догодило?

Пренос власти практично никада није ни испробан да би било провјерено да ли је домаћа демократија зрела и спремна, јер странци напросто хоће трајно да остану у БиХ. Потребна им је Босна у којој ће они бити вјечно неопходни осигурач мира и стабилности. Зато су ни годину након рата кренули на антиуставне интервенције у Дејтонски споразум које су потписале све три стране у БиХ и гарантовале све велике силе.

Уведена су спорна Бонска овлашћења в.п. која су Петрич и Ешдаун толико злоупотребили да су компромитовали институцију ОХР.

Током неколико мандата Валентина Инцка, ОХР се пасивизовао да би га замијенио Уставни суд БиХ у коме такође одлучују странци који су по властитом признању продужена рука в.п.

Самовољним продужењем мандата на плус-минус бесконачно, протекторат се претворио у класичну колонијалну управу. Постоји, истина, домаћа демократска структура – избори, скупштине и владе на три нивоа, али су изнад њих в.п. и уставне судије које никоме не одговарају у БиХ.

Да не било баш све тако побринули су се у РС. Политички гледајући, све те квазиуставне и квазизаконске одлуке странаца немају реални учинак у Српској јер их ентитетско руководство игнорише. Почев од тога да их не објављује у Службеном гласнику до тога да их не примјењује у пракси. БиХ представља државу са два система: у једној половини функционише по Дејтону, а у другој према антидејтонским одлукама в.п. и уставног суда.

Штавише, Додик тражи и враћање свих раније отетих ентитетских надлежности и припрема документе и процедуре да их поново преузме. Сви покушаји да га у томе спријече – од обојених револуција прије избора ’12 и током избора ’22, до персоналних санкција САД и УК – српском лидеру дувају у изборна једра.

Руска спец. операција у Украјини била је увјерљива порука urbi et orbi да једина суперсила више није свемоћна.

Поред Кине пробудила је и многе наизглед лојалне чланице НАТО и ЕУ попут Турске и Мађарске, али и Индије, Бразила, арапских земаља против америчког неоколијализма, па је и Додик од локалног дрзмана и бунџије запаљиве реторике стекао шире симпатије као један од првобораца.

Поред Путина па и и Сија, Ердогана, Орбана па и Милановића, те наравно Вучића, у „међународно изопштеном“ Додику виде свог пријатеља, савезника, партнера или бар важног саговорника.

Још један притисак колективног Запада на Додика није успио: неће у НАТО, неће санкције Русији, не вриједи им ни заустављање кредита, ни посезање за шумама и ријекама.

Код Бошњака је то изазвало панику. Босански Хрвати католици су преко Загреба, Ватикана и Берлина, односно Шмита издејствовали промјену изборног закона који је начео њихову доминацију у ФБиХ, а пошто су Срби „мали Руси“, онда је и Српска „мала Русија“. Најзад, велика муслимнска браћа у свијету (Турска, Иран, Саудија …) окрећу се према перспективнијим БРИКС-у, ШОС-у, сутра ка ОДКБ-у.

Шта ће остати од цјеловите и јединствене БиХ, кад Бошњаци губе примат чак и у ФБиХ?

Најприје су запјенили против САД и ЕУ, те на своју прозападну коалицију која је то дозволила, а онда се сјетили да „кога је молити није га љутити“ и сва јаја вратили у једну вашингтонску корпу иако су им више пута полупана.

Измишљају да БиХ улази у НАТО, иако знају да то без Српске не може, обмањују свијет да је БиХ увела санкције Русији, иако знају да то без мање половине земље ништа не значи.

Босански муслимани су постали „већи протестанти од англоамериканца“. У споља индукованом страху од Срба и Хрвата који, наводно, хоће да подјеле Босну и „истријебе муслимане“, код њих се створило масовно-психолошко увјерење да живе у опасном непосредном православно-католичком и ширем европском хришћанском окружењу сусједа који им директно или индиректно сви раде о глави и да им ваља држати за рукав великог заштиника преко океана.

Показало се, међутим, да Американцима одговара да у дворишту ЕУ подгријавају замрзнути конфликт, а од аустругарских и њемачких и хрватских окупатора БиХ, неоколонизатори су научили да је најбројнији народ конфузног идентитета и нереалних државних амбиција најбољи материјал за манипулацију.

Њемачка ЕУ, опет, без европских оружаних снага никада није имала тај ауторитет, а данас тек једино може да „обећање лудом радовање“ маше путном картом у Брисел.

Ширење католичанства на Исток и продор германског фактора на топла мора представљају константу геополитике колективног Запада. Српска представља незгодну препреку потискивању Срба преко Дрине.

Послије Хрватске на реду је БиХ.

За сада су успјели да изазову невиђену мржњу Бошњака према Србима. Нису то успјели ни К унд К, ни НДХ, ни СР БиХ, али јесте западни протекторат у БиХ.

Одбијање Београдског и Кутиљеровог споразума, рефередум ’92, грађански рат, пресуде Хашког трибунала, митологизација Сребренице јесу зрна смутње која су посијали преко Цимермана, Холбрука и др.

Најопаснија је суманута идеја да је цијела БиХ ексклузивно бошњачка, да је беговска земља, да су они равноправинији од Срба и Хрвата, да је Српска геноцидна, да имају право да Хрватима бирају Комшића.

Опасна глупост да су Срби и Хрвати отели њихову земљу, овладала је националном свјешћу и може да буде основа новог самоубилачког страдања бошњачког народа.

Када данас њихов првосвештеник каже да ће границе Босне бранити оружјем против Срба, само је рециклажа Алијине кобне изјаве уочи рата да ће „ради Босне жртвовати мир“. Као и ’92. Бадинтеровом експертизом, „међународни фактор“ покушава да то легалзује одлуком лажног в.п. да се шуме, ријеке, попљопривредно земљиште и сва јавна добра пререгиструју са ентитета на БиХ.

Србе и Хрвате су тиме отуђили од било какве БиХ, а поготово јединствене, и једва чекају да одвоје ентитете Српску и Херцег-Босну. Можда Срби у томе заиста касне три године, јер послије Тајма је и Тимоти Лес тврдио да је Трампов мандат пропуштена прилика, а Борут Пахор је чланове Предсједништва БиХ упитао да ли су спремни на споразумни разлаз.

Ако и има нешто закашњело и пропуштемо са српске стране, са бошњачке је више него надокнађено. Огадили су су БиХ и Србима и Хрватима као тамницу народа.

На невољу по опстанак БиХ, интегралног босанског патриотизма према БиХ као цијелини и код Срба и код Хрвата има само у занемарљивом проценту, ако га је икада и било у већем. Патриотизам је данас везан за Републику Српску, односно „Херцег-Босну“, а босански патриотизам је реалан само као кантонални бошњачки.

Спрам те чињенице, немоћни су и лажни в.п. и иностране уставне судије којима је истекао рок употребе, па и повећани контигент СФОР-а.

БиХ остаје као географија, као спорна историја, као додир култура, али не и као одрживо политичко рјешење.

Краљ Александар је на почетку говорио о једном троименом народу, Тито у првим годинама власти о Југословенима, а без тога ни Прва ни Друга Југославија нису опстале. У БиХ не живи ни један троимени народ, нити постоји народ Босанаца…

Српска има територију, границу, владу, скупштину, предсједника, националну већину и рјечито име.