Кецмановић: Шта у БиХ чува компанија Марфи & Шмит?

СВЕСРПСКИ сабор и Декларација, односно оно што је током више иступа српских лидера током Видовдана речено и оно што је на крају записано и усвојено, дало је нацији нову емоцију, енергију и самопоуздање. Остале су, међутим, извјесне неодумице: шта, када и како Срби кане да стартују.

Једно је Декларација, а нешто друго обавезујућа Резолуција, шта су план, рокови, алтернативе, приоритети, редосљед корака.

Додик и Вучић су током Видовдана вишекратно одвојено узимали ријеч. Спомињали су – што један, што други, што у један глас, усмено и писмено – и „враћање изворних дејтонских надлежности“ и „договорно мирно раздруживање“ и „заједничку будућност“.

Да ли су то фазе континуитета, или – ако прође једно не треба друго?

Враћање свих отетих Дејтонски ентитетских надлежности требало би да држимо за већ готову ствар. Пише у Декларацији, усвојиле су обје владе, чека се још само ратификација Скупштине Србије, па да одлука постане оперативна.

Додик је већ годинама говорио о враћању на изворни Дејтон, што подразумијева и реактивирање ентитетских надлежности, које су само дио погаженог главног споразума и 10 анекса. Говорио је и о засебном враћању свих надлежности да би се касније фокусирао на четири главне, одједном или једну по једну, те најзад најавио „бар једну“.

И упоредо настављао о осамостаљењу, раздруживању, загледаности у „матицу“, а онда то сторнирао, одлагао, замрзавао и враћао на дораду, као недавно Закон о страним агентима.

У први мах је то изгледало као повлачење, одустајање, неодлучност, али никада то његово није остајало само изјава, идеја, иницијатива, него је улазило у институционалну процедуру, добијало подршку владе, парламента, усвајани су прелиминарни документи, који су спремни да се у погодном моменту могу брзо активирати.

Важно је и да народ у Српској зна да се на томе ради, а друга страна да рачуна да Срби имају спреман одговор и да ће га добити чим пређу неку замишљену црвену линију.

Што се тиче ентитетских надлежности, дара је одавно превршила меру: ријеке, шуме, земљиште.

Путин се тврдо и досљедно позива на Дејтонски споразум, као једино валидан, а Лавров то у свакој прилици понавља. Вучић, који је често оптуживан да ће се одрећи Српске и Додика пустити низ воду јер се није директно изјашњавао, сада је то и потписао у Декларацији Сабора.

Најзад, Дејтон је на српској страни, а тај документ је једино принципијелно упориште за све унутрашње и спољне актере. Све остало је однос снага.

Што се тиче „раздруживања“, и то као „договореног и мирног“, Додик је почео да га спомиње тек када су одбијене његове двије претходне иницијативе. Прва је било враћање изворном Дејтону, у смислу реактивирања отетих ентитетских надлежности, а потом -позив на нови договор о БиХ. Тек након тога он нуди „договорно мирно раздруживање“.

Остало је недоречено да ли би реактивирање свих надлежности, или чак изворног Дејтона у цјелини, раздруживање учинили сувишним, или би то ишло једно за другим. Затим, да ли би припајање Србији била финална фаза или је такође сувишно послије реактивирања свих надлежности.

Тимоти Лес је рекао да је једна шанса за „раздруживање“ већ пропуштена за вријеме Трампа, али да ће се опет појавити, а Трамп само што није опет у Бијелој кући.

Ишчекивање да моћ суперсиле још опадне и мутиполаризација још узнапредује дјелује као мудро куповање времена. Али не мора да буде тако јер друга страна не губи вријеме и ради на томе да Српску у међувремену што прије преко Бошњака и Хрвата утјера у НАТО тврђаву насупрот Евроазији. Зинули су на јавну имовину Српске, оспоравају јој име, и даље јој укидају рођендан итд.

Додик је говорио да би осамостаљење, односно државно признање Српске подржало пет-шест или више земаља. Месић је опет запријетио да би хрватска војска упала у БиХ и пресјекла Српску код Брчког.

Бошњачка политика како у варијанти СДА, тако и још више у варијанти тзв. грађаниста који су сада на власти, слијепо слиједи политику Вашингтона.

Одлука свакако носи ризик, али неће вас нико признати ако најприје не признате сами себе. Запад тврди да би то изазвало домино ефекат, запалило читав Балкан, дестабилизовало регију итд. Али, можда би, напротив, свима лакнуло да се већ једном пресјече босански Гордијев чвор.

Бошњаци би се извјесном смислу радовали да добију своју државицу. Хрвати тугују за „Херцег-Босном“ коју су на превару матице изгубили. Оци оснивачи Српске имали су тежу међународну ситуацију, сви су били против њих изузев Србије и ЦГ.

Питање је само када би „јуче било рано, а сутра касно“.

Али хајде да сачекамо одговор бошњачке стране, да не буде да Срби нису то ни покушали или да су били нестрпљиви.

Већ на најаву предлога о мирном раздруживању, први човјек Тројке, Нермин Никшић, рекао је да ће га само прослиједити Тужилаштву БиХ. И то ће бити неки одговор, односно одбијање, које ће само оснажити одлуку да се одмах активирају ентитетске надлежности Републике Српске, или чак да се, уколико буде робуснијег отпора изнутра БиХ или споља, одмах крене у раздруживање које више неће бити „договорено мирно“, него „једнострано мирно“.

То ће за Српску и Србе бити питање опстанка у БиХ и само насилно спречавање, војни пуч ЕУФОР-а или бошњачко „друго полувријеме“, може га претворити у „немирно раздруживање.

Што се тиче присаједињења Српске Србији, у Декларацији се, као ни раздруживање, нигдје експлиците не спомиње, сем ако га не препознамо у „заједничкој будућности двије српске земље“ и Додиковој хроничној „загледаности у Србију“.

Иако нема сумње да би то од срца желио, Вучић никад није узвратио да је и он „загледан у Српску“. Уосталом, ником не би требало да буде бизарно, поготово скарадно да један те исти народ који је 70 година живио у једној, а онда против своје воље подијељен у двије, тежи да се поново споји. Ако то значи неко будуће присаједињење, како би изгледала „Велика Србија“? Но, о том потом.

А пошто већ постоји наводна опасност од промјене граница, које се нису плашили када су растурали Југославију упркос резолуцији КЕБС-а, могу Срби у Српској и у Србији и у двије мање државе како не би створили проскрибовану Велику Србију. Само нека кажу „колико Србија треба да буде мала да не би била велика“. Али, што мања Србија то више српских земаља и већи Српски свет, па им опет не ваља.

Поводом изгласавања резолуције о Јасеновцу у црногорској Скупштини под предсјадавањем Андрије Мандића, те избора Србина за потпредсједника македонске владе, неко из Хрватске вели „Вучић без испаљеног метка ствара Српски свет“.

Свесрпски сабор и Декларација нису се допали ни Марфију ни Шмиту иако су се догодили у Београду, у другој држави, у Србији, а Хил је дипломатски релативизовао „било је лијепо и занимљиво“.

Још у већ давно вријеме Кардељ-Бакарићевог „федерирања федерације“ па онда неизбјежно и расклимавања „Југославије у малом“, пробосански Хрват и истакнути глумац Јосип Пејаковић је написао и изводио популарну монодраму знаковитог наслова „Они мени нема Босне“.

А ево у настајању су чак три Босне и то је дио глобалног метапроцеса ресуверенизације и вишеполаризације.

Сабор и Декларација само су дали мајеутичку подршку лакшем порођају тог новог свијета. А одлазећи Марфи и лажни Шмит, испред суперсиле у опадању која губи у Украјини и компромитује се у Гази, и иза ЕУФОР-а и НАТО-а, покушавају да зауставе вријеме или чак казаљку историјског сата врате уназад.

БиХ коју они бране постоји искључиво у њиховим правилима, мјерама, декретима, забранама, по основу антиуставних бонских овлашћења, у пресудама њихових судова које нико не узима за озбиљно.

Оног дана када су самовољно укинули прву ентитетску надлежност, дали су за право и домаћим актерима да се свако понаша по свом и створили хаос и распад у коме себе чине неопходним да чувају БиХ каква не одговара ни Бошњацима ни Србима ни Хрватима.

Живјели су домаћини и раније као империјална колонија, али су два народа активно пристајала, а само један се увијек бунио. Зато је данас превентивно за све крив народ у Српској и Додик на суду у Сарајеву, као што су били и Принцип и Младобосанци у Бечу, Слобо, Радован и Ратко у Хагу.

Ето, знају и Срби превентивно на свом терену: о „надлежностима“, о „раздруживању“, о „заједничкој будућности“- свеједно. Ако треба, може и референдум.

И сам Бајден вели: „Напустимо ли Украјину промијениће се динамика ситуације на Балкану“.

Да ли још мало тактизирања док се то не догоди или почети са одбројавањем?