Кецмановић: Српска и Србију могу купити вријеме до расплета у Украјини и нове глобалне подјеле карата

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

ВЕЋ је извјесно да ће Путин успјешно завршити планирану специјалну операцију заустављања ширења НАТО-а до украјинских граница са Русијом.

Не мање је јасно и да су послије Украјине прве жртве земље ЕУ. Али, не жртве Русије него савезничке Америке!

Шта су САД намјеравале, а шта су оствариле? И гдје су у свему томе Србија и Српска?

Није то био очекивани блиц-криг у коме би надмоћна руска војска за недељу дана чувеним тенковским формацијама прегазила равну Украјину, него споро напредовање.

Чак и српски русофили и Путинови фанови почели су да врте главом: лоша војна процјена украјинских снага, лош рад спољне обавјештајне службе, лоша политичка процјена расположења руске и проруске популације… Подозријевали су да је Путин закаснио јер је дао времена колективном Западу да Украјинце припреми за одбрану.

Објашњења из Москве да руска војска дјелује са пола снаге, да штеди украјинске цивиле и да неће да прогласи општу мобилизацију, дјеловала су неубједљиво.

Међутим Русија 2014. још није имала неодбрањиве суперсоничне ракете Кинџале, Цирконе, Сармате, Авангарде, Посејдоне у серијској производњи и постављене на рампе по јединицама на терену, а 2022. већ јесте.

Бајден и Столтенберг су знали за нови однос снага у врхунском наоружању и зато су одмах изјавили да САД неће заратити због Украјине, па Путин није имао потребе да жури.

Зашто су онда ширењем НАТО испровоцирали Путина да реагује?

План је био да наоружавањем Украјинаца продуже и прошире рат и наметањем ригорозних санкција економски исцрпе Русију и доведу је до колапса. Укратко, да је ресетују на вријеме с краја Хладног рата када су Горбачов и Јељцин подигли бијеле заставе.

Да би убитачна хибридна комбинација „наоружавање плус санкције“ била ефикасно спроведена, ваљало је мобилисати од Русије енергетски зависне европске савезнике да се самоубилачки укључе у пројекат. У томе су САД заиста оствариле спектауларан успјех.

Англосаксонски информативни монопол на глобалне медије стављен је у пуни погон: Путину су нацртали бркове и представили га као фирера предстојеће окупације читаве Европе. Потресне слике рушевина, мртвих и рањеника и колоне избјеглица изазвали су масован панични страх и невиђену русофобну хистерију.

Владе европских држава су убрзо попустиле под притиском јавног мњења, а у оним неодлучним преломили су амерички људи на високим државним функцијама. Почеле су да се утркују у слању оружја и наметању све нових пакета санкција.

Чак и традиционално војно неутралне скандинавске земље гурале су се на шалтеру за пријављивање у НАТО као заштитника.

У читаву кампању Вашингтон је за домаћу лојалну публику унио дозу идеологије моралног идеализма и наивног оптимизма толико карактеристичних за политику демократске странке на власти: „У Украјини се бране вриједности западне цивилизације“; „Колективни Запад је дужан да подржи њен херојски отпор“; „Украјинци ће на крају побједити“.

Али, и дозу типично америчког прагматизма: „САД ће скупим течним гасом надокнадити завртање сибирских гасовода“, „Помоћ у оружју и енергентима биће плаћена отетом државном и приватном, покретном и непокретном имовином Русије која се налази на Западу“.

На пленарним састанцима у Бриселу европски министри су се бусали у прса јединством колективног Запада у солидарности са Украјином. Поготово када су их постројили Ентони Блинкен, Камала Харис или лично Џо Бајден и осоколили новим пакетима неодбрањивих санкција.

Али, када би се вратитили кући, прибрали се и прерачунали, математика би показала да ће њихови бирачи зимус дрхтати поред хладних радијатора а привреда једва преживјети. А када је Путин заврнуо и доток руских и украјинских житарица и вјештачких ђубрива, испоставило се да ће и прескакти оброке.

Путин је направио црвену листу непријатеља који ће енергенте плаћати у рубљама, а храну „плаћати“ повлачењем санкција.

Као и поводом пандемије распало се јединство земаља ЕУ у распону од иначе русофобне Пољске, која је за даље заоштравање, и Мађарске која је одмах одбила да примјени санкције. Између су Њемачка која је највише зависна од руских енергената, али и под највећим притиском САД, те Шпанија и Италија које имају друге изворе енергената.

Остале чланица ЕУ тражиле су изузеће или одлагање. Западне санкције нису исцрпиле Русију, али јесу растуриле ЕУ. Дакле, побједа и у хрибридном рату на коју САД нису рачунале.

Доживјеле су и дипломатски пораз изван Европе. Пет шестина планете на којим живи 86 одсто свјетског становништва оглушило се на Бајденове позиве да се придруже санкцијама Русији.

Послије пораза у Сирији и повлачења из Авганистана, колективни Запад је изгубио кредибилитет и ауторитет на периферији евроамеричког трансатлантског базена. Да не говоримо колико су се током минулих деценија свога насилног и осионог глобалног предвођења свима попели на врх главе.

Уосталом, сви полазе за побједником, а руска армија већ контролише четвртину украјинске територије: Маријупољ и Херсонска обалст, затварање приступа Црном мору, пробој кључног фронта у Донбасу…

Блинкен који је до јуче хушкао украјинску војску: „Одобрене нове милијарде! Стиже моћније оружје! Контраофанзива до коначне побједе!“, сада поручује „Не будете ли се борили – остаћете без државе !“, што значи да украјинској војсци опада борбени морал.

Зеленски понавља: „Тешка ситуација на донбаском фронту!“, што значи да су његова војска повлачи.

Ни велики медији више не пјевају у хору. Вашингтон пост и RDW oбјашњавају да ствари не иду како треба: америчко оружје дијелом завршава на црном тржишту, дијелом га Руси уништавају на путу до фронта, а и оно што стигне до Украјинаца, војници не знају да користе.

Али, све се то догађа далеко од граница Америке, САД празне магацине старог наоружања и наплаћују га преко отете руске имовине, допуњују резерве нафте и гаса, силоси су им пуни пшенице и кукуруза, али нису баш ради да тестирају руске суперсонике на својој територији. А Путин им је, повлачењем из околине Кијева, показао да неће прекорачити границе нужне самоодбране и дозволити да буде увучен у дуги и исцрпљјући рат.

„Денацификација“ о којој је Путин говорио, почела је депортацијом Азоваца из Азовстаља у Русију и Доњецку Републику, биће окончана битком у Донбасу гдје је њихова највећа концентрација. Како је такође најавио, слиједи „дебољшевизација граница“, а везује се за територије коју су Украјини даровали Лењин и Стаљин, као и касније Хрушчов – Крим.

Украјина ће бити подијељена на (про)руски дио, територијалне претензије исказују Пољска, па и Мађарска и Румунија. Евентуални остатак територије биће смањена војно неутрална Украјина.

А шта ће бити са „гладном и смрзнутом“ Европом, прецизније са чланицама евроатлантске интеграције?

Да ли су колатерална жртва неуспјелог америчког војног ширења на Исток? Или су у ствари планирани као жртва, другог реда?

Вашингтон је на своје савезнике на старом континенту након ширења ЕУ, мотрио као на отуђени инструмент своје глобалне моћи. Америчке или базе НАТО-а, што се своди на исто, задржали су и послије пада Берлинског зида и нестанка црвене опасности.

У центру мете била је уједињена Њемачка са доминантном економијом и утицајном Меркеловом на челу.

Већ приликом операције рушења легитимне украјинске власти на Мајдану, Викторија Нуланд је изговорила оно чувено „Ама ко ј… ЕУ“, што је указивало да Брисел односно Берлин није подржавао америчку авантуру.

Слиједећа кључна епизода била градња Сјеверног тока 2. Америчка администрација је са великом упорношћу ометала на сваком кораку разноразним бирократским, законским и политичким средствима како гасовод не би постао основа шире и дугорочније спреге њемачког капитала и технологије са руским природним ресурсима и људским потенцијалом.

Била би то осовина моћне Европе од Атлантика до Урала, о којој је сањао Де Гол и која би САД потисла на западну обалу Атлантика.

Баш када су Путин и Меркелова Сјеверни тока 2 пустили у пробни рад, Бајден прешао границу ширења НАТО-а на коју је Русија морала да реагује. Водећа економска сила ЕУ је за рачун САД пуцала себи у главу: зауставља индустрију, припрема народ на гладовање и смрзавање, критикује Меркелову и Шредера због неизбјежне енергетске и друге сарадње са Русима.

Да код њих ипак постоји критичка свијест о томе да раде против себе, свједочи контраверзна изјава Урсуле фон дер Лајен, Њемице на челу ЕУ: „Куповаћемо руске енергенте како их Русија не би продавала другима по вишој цијени и финансирала рат против Украјине“.

Дакле не, Европа није била ни колетрална штета, ни планирана жртва другог реда, него главна индиректна мета америчке „специјалне операције“. Изгледа да су у Вашингтону у дубини дубоке државе реалисти („опадања америчке моћи“) побиједили фантасте („и 21 вијек биће амерички“).

Слабљењем ЕУ и јачањем њене зависности, САД се у ствари прилагођавају мултиполарном свијету у коме ће бити само један од полова који ће у свом гравитационом пољу задржати већину земаља старог континента и земље новог свијета Канаду, Аустралију, Нови Зеланд. За Латинску Америку није сигурно.

Наша невоља је у томе што су Србија и Српска дио Европе, не спадају у ту већину. Напротив, једине су које нису ни у НАТО-у нити у ЕУ. Европски лидери јачају самопоуздање честим одласцима на Балкан гдје их још увијек озбиљно схватају, те машу трулим штапом и увелом шаргарепом.

Канцелар Шолц, министрака спољних Бербокова и њемачки грађанин Кристијан Шмит шећу се регијом и кад већ не могу ништа да ураде ни у Унији ни код куће покушавају нешто ураде бар у Србији и Српској. „Не можете сједити на двије столице, морате се опредијелити!“ – кажу нама, а испоставило се да су они шутнули једну столицу и упали у америчку клопку.

Штавише, министарке брегзитовске Британије долазе у Београд и Бањалуку са сличном америчком причом како би Срби морали да батале и Српску и Косово и Русију и Кину и све остало редом што затраже на нашем европском путу у који се сви куну, а нико не вјерује.

Упркос алармантној реторици, колективни Запад држи БиХ под евроатлантским протекторатом, као што је на Косову, које је дио Србије, стационирана база НАТО-а Бондстил. Снаге ЕУФОР-а у РС су удвостручили, а у Бондстил су допрема оружје и људство ван контроле и Шиптара и Срба.

Ако томе додамо да су војно неутралне Србија и Српска која је у томе слиједи, са свих страна окружене земљама чланицама НАТО-а, јасно је да такав геополитички status quo, који војно неутралне, али и срцем русофилне, Србе држи под двоструким надзором, њима сасвим довољан. А подразумијева се и одржавање непродуктивног дијалога Београд-Приштина и одржавање тензије Бањалука-Сарајево.

Захваљујући Вучићевом умјешном тактизирању и Додиковој храброј одлучности, колективни запад није још успио да панично збијање редова искористи за утјеривање Српске и Србије у свој јањичарски логор против Русије. Но и послије овог неуспјеха, они неће престати са притисцима, уцјенама и пријетњама без обзира на то што српски лидери имају убједљиву подршку нације (према НСПМ, 82 одсто у Србији, у Српској и више).

Најзад, Српска и Србија су балкански дио Европе и економска криза ће се прелити на „српске земље“, али са ниском цијеном руских енергената и са домаћом производњом хране неће зимус ни цвокотати ни прескакати оброке. Дакле, може да купи вријеме до расплета у Украјини и нове глобалне подјеле карата.

Неутрални Београд или Бањалука могли би, попут Јалте, да буду мјесто међуародне конференције гдје ће сви лидери мултиполарног свијета изложити своје адуте. На тој конфренцији адути Кине, у томе се сви слажу, биће још већи, али биће већи и адути Русије.

Упркос штети коју су јој нанијели рат и санкције, Русија се афирмише као прва велесила која се и војно и економски и политички ефикасно супротставља до сада „јединој суперсили“. Зато ће и руске вјерне пријатеље уважавати сви они који то нису.

Путин је рекао да ће се, ако се Европа не дозове памети, окренути перспективнијим азијским партнерима, што не значи да неће са још већим међународним ауторитетом задржати ногу у вратима српског дијела Балкана.

Пошто је министарка УК Елизабета Трас ономад Србима пребацила због малигних пријатеља, Марија Захарова је у име руског МИП-а одмах грубо подсјетила на британска непочинства на западном Балкану. Тек да је подсјети да руски неодбрањиви нуклеарни торпедо Посејдон може цунамијем за десетак минута да потопи велико острво.

А ако се пак догађаји отму по злу, односно ако се ескалација настави све до нуклеараног рата и смака свијета, Срби ће, за утјеху, имати моралну сатисфакцију да су отишли уздигнутог чела.