Кецмановић: Шмит је високи представник муслиманског Сарајева и трчи по Хасановом кругу

ТОЛИКО оспоравани Кристијан Шмит, кад се мало размисли, понаша се у складу са својом реалном позицијом.

Живи у муслиманском Сарајеву, гдје су га прихватили као свог високог представника, па и заступа бошњачке интересе у интерпретацији Бакира, Шефика, Бисере, Жељка и само што још није рекао да за „Босну не брине док су џамије пуне“.

Хајде кад то кажу лидер СДА, бошњачки члан Предсједништва, министар иностраних послова у Савјету министара, онда иза њих стоји изборни легитимитет, па ваља реаговати, али шта кад исто каже њемачки туриста, који се лажно представља као високи представник? Tреба ли га игнорисати или третирати као њиховог портпарола!?

Шмит је ономад открио да „школски програми историје у ентитетима и кантонима нису уједначени“, па је „одлучио да се тиме позабави“. То практично значи да ће оживјети бошњачку иницијативу да се дејтонска надлежност за образовање дјеце отме Влади Републике Српске и пребаци у Савјет министара у Сарајеву.

Јесте незгодно што дјеца у Српској не уче о ‘српској агресији’, ‘опсади Сарајева’, ‘геноцидној Републици’, ‘лошем српском народу’, као што ни у бошњачким програмима нема ништа о српском плебисциту, терору над сарајевским Србима, ритуалном клању српских заробљеника код Возуће, јами Казани, Добровољчакој улици, Tузланској колони…

Да ли би програме требало размијенити или мeханички саставити у један ради развијања критичког мишљења, или укинути наставу историје да не квари дјецу?

Посебно згражавање, не само Шмитово, изазивају „двије школе под једним кровом“ у ФБиХ, које су, у ствари, слика и прилика БиХ и представљају прави начин социјализације за одрастање и живот у њој.

Ништа невиђено!

У центру Брисела налази се зграда у којој су смјештене редакције водећих белгијских медија, али простор је физички подијељен на дијелове које користе фламанскe и валонскe редакције. Два улаза и излаза, а ни у међувремену, на паузама, колеге новинари се не мијешају.

Класик теорије консоцијативне демократије Арент Лајпхарт, иначе Американац холандског поријекла, пише да у Холандији католици и протестанти имају одвојене школе, банке, болнице, синдикате, све до ловачких и удружења филателиста и једино се сусрећу на улици и у војсци.

У засебним школама и наставни програми су различити, и то, наравно, не из математике, физике или хемије, него из предмета које ми зовемо националне дисциплине.

Белгијанцима и Холанђанима, односно Фламанцима-Валонцима и протестантима–католицима, консоцијативно уређење и пракса не сметају да буду међу земљама са највишим стандардом у Европи.

Иако код њих не важи принцип један човјек-један глас, нико не оспорава да су грађанске државе.

Поратна БиХ у Дејтону моделована је управо као демократска консоцијација, па ником није пало на памет да би управо неки Белгијанац или Холанђанин био најподеснији за високог представника. Тим више што ни Срби ни Хрвати ни Бошњаци немају негативна искуства са тим државама као, рецимо, са Аустријом и Њемачком.

Али не, Нијемци и Аустријанци, Петрич, Шварц-Шилинг, Инцко и лажни Кристијан Шмит баш су они прави који одговарају циљевима ‘међународне заједнице’. Потомци окупатора БиХ из два свјетска рата које су једни у БиХ већином дочекивали цвијећем, а други већином одлазили у герилу, посједују наслијеђено искуство са народима у БиХ.

Али, извјештаји са терена, похрањени у бечким и берлинским архивама, не служе за боље разумијевање националних односа у протекторату, него кроћењу бунтовних Срба.

Шмит је све проучио припремајући се за несуђену функцију, али није стигао и до посљедњег поглавља историје БиХ унутар СФРЈ, јер је тај период био свијету презентован као успјешна прича коју треба поновити, иако се зна се како је завршила.

Ништа невиђено!

У центру Брисела налази се зграда у којој су смјештене редакције водећих белгијских медија, али простор је физички подијељен на дијелове које користе фламанскe и валонскe редакције. Два улаза и излаза, а ни у међувремену, на паузама, колеге новинари се не мијешају.

Класик теорије консоцијативне демократије Арент Лајпхарт, иначе Американац холандског поријекла, пише да у Холандији католици и протестанти имају одвојене школе, банке, болнице, синдикате, све до ловачких и удружења филателиста и једино се сусрећу на улици и у војсци.

У засебним школама и наставни програми су различити, и то, наравно, не из математике, физике или хемије, него из предмета које ми зовемо националне дисциплине.

Белгијанцима и Холанђанима, односно Фламанцима-Валонцима и протестантима–католицима, консоцијативно уређење и пракса не сметају да буду међу земљама са највишим стандардом у Европи.

Иако код њих не важи принцип један човјек-један глас, нико не оспорава да су грађанске државе.

Поратна БиХ у Дејтону моделована је управо као демократска консоцијација, па ником није пало на памет да би управо неки Белгијанац или Холанђанин био најподеснији за високог представника. Тим више што ни Срби ни Хрвати ни Бошњаци немају негативна искуства са тим државама као, рецимо, са Аустријом и Њемачком.

Али не, Нијемци и Аустријанци, Петрич, Шварц-Шилинг, Инцко и лажни Кристијан Шмит баш су они прави који одговарају циљевима ‘међународне заједнице’. Потомци окупатора БиХ из два свјетска рата које су једни у БиХ већином дочекивали цвијећем, а други већином одлазили у герилу, посједују наслијеђено искуство са народима у БиХ.

Али, извјештаји са терена, похрањени у бечким и берлинским архивама, не служе за боље разумијевање националних односа у протекторату, него кроћењу бунтовних Срба.

Шмит је све проучио припремајући се за несуђену функцију, али није стигао и до посљедњег поглавља историје БиХ унутар СФРЈ, јер је тај период био свијету презентован као успјешна прича коју треба поновити, иако се зна се како је завршила.