Кецмановић: Сидран се жалио да се Бошњаци не могу договорити ни под који именом ће нестати

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

ОНО што је за босанске муслимане значило много веће признање од апстрактне нације био је Титов избор Џемала Биједића за савезног премијера.

„Наш Ђемо, први до Тита!“, одушевљено се проносило муслиманским махалама и зато и данас бошњачки историчари прагматичног Биједића сматрају најзаслужњим појединцем за промоцију нације, иако се, баш као и сам Тито, није бавио националним питањем.

Уклопио се у маршалове амбције да од ванблоковске политике између хладноратовских Истока и Запада направи лични међународни капитал и од балканског лидера постане глобални играч. У покрету несврстаних доминирале су муслиманске земље, па је њихове лидере (Хабиб Бургиба, Гамал Насер и др.), након сусрета са Титом у Београду или на Брионима, слао максуз у Сарајево да у Џеминој пратњи виде Башчаршију и упознају реис ул улему у Беговој џамији.

На сарајевске улице излазила је маса да поздрави несврстаног брата по исламу. А када би се још сазнало да је гост највећој џамији на Балкану поклонио огроман ћилим, одушевљено се препричавало о безбројним квадратима и чворовима.

Док је 1955. у цијелој држави постојало 817  муслиманских вјерских установа, 1970. их је било 1437. Оснивају се три медресе земљи и Исламски теолошки факултет у Сарајеву.

Док једна исламска делегеција из Кувајта извјештава о Југославији као о „тврђави ислама у Европи“ (Жил Труд, стр.166), бројне босанске медреслије крећу на усавршавање на каирски Ал Ахзар, гдје се својевремено и зачела организација Муслиманска браћа, а од ње испилили Млади муслимани у БиХ

Потом су се наши инжењери, љекари , техничари размилили по арапским земљама. Најрадије су ишли муслимани из Босне, и тамо најбоље примани. Оданде су, заузврат, стизали арапски студенти.

Често су питали: „Шта сте по националности? – Муслимани! Лијепо, и ми смо муслимани, али и Египћани, Сиријци, Тунижани. А ви? Велико слово им није био никакав одговор. За секуларне босанске муслимане назив нације такође није био задовољавајући. Хтјели су да буду Бошњаци, Бошњани, Босанци или сл., али комунистичка власт је била свјесна да би сваки такав назив упућивао да је овај народ једини домицилан у БиХ.

Вјерничкој и национално још неосвијешћеној бази по унутрашњости, напротив,  одговарало је да под истим именом буду и оно што већ јесу и оно што још нису.

Признање муслиманске нације

Како год било, „м“ је признато као„М“, на попису 1971. је рођена најбројнија и једина центрипетална нација у БиХ, која ће постати ослонац босанске републичке државности.

На крилима, по једној линији Кардељеве (јачања републичке државности и афирмација нација), а по другој Титове (лидер покрета несврстаних у Трећем свијету) подршке, Муслимани су ушли у превремени национални пубертет . Ослободили су се не само комплекса коверзије на вјеру османског окупатора него и савременијих хипотека партиципације у усташкој НДХ и закашњелог укључивања у НОБ.

У Павелићевој влади у Загребу било је више муслимана, намјесник усташке власти у БиХ био је муслиман, градоначелници Сарајева, такође. Ако већ нису били усташе, „хрватско цвијеће“ је по војној обавези било бар у домобранима.

У једном моменту им је и то постало мало. Од Хитлера су тражили да дођу под директну управу Трећег рајха, па им је Химлер, уз асистенцију великог муфтије Ел Хусеинија, формирао СС Ханџар дивизију и послао их на Источи фронт. Партизанима су се, са изузетком комуниста, прикључили тек крајем рата, послије пада Италије, неријетко принудном мобилизацијом.

Ипак, када је било потребно: Хрвати су били усташе, Срби – четници … А муслимани? Нису се помињали јер нису били нација, па се некако подразумијевало да су били невине жртве. Када је књижевик Дервиш Сушић у књизи „Парергон“ написао да није било тако, у публикацији ИВЗ „Препород“ изашла је негативна рецензија, а једини позитиван приказ објавио је члан ЦК СКБиХ.

Повратак Калаја у Босну

Сљедећа етапа остварења Кардељевог плана било је одвајање центрифугалних Срба па, привремено тактички и Хрвата од „резервних домовина“ преко Дрине и Уне. Била је то, заправо, копија политичке стратегије Бењамина Калаја, аустроугарског губернатора у анектираној Босни, који је политички припремао ратни продор Црно-жуте монархије на Исток.

Иако је на претходном послу бечког амабасадора у Београду писао са много ерудиције и наклоности  о Србима, по доласку у Босну забранио је даље распарчавања своје књиге и бацио се на трансформацију муслимана у босанску нацију, подривање свих њихових веза са Србима, те удаљавање ових потоњих од сународника у Србији.

Забрањени су штампа, часописи, књиге који су стизали из Београда, сузбијане су локалне српске културно-просвјетне институције, а насупрот томе богато је спонзорисано стварање одговарајућих  муслиманских, као интегралнобосанских, укључив дневни лист „Бошњак“, који је промовисао богумилску етногенезу муслимана, писмо босанчицу, цркву босанску.

Испоставило се, међутим, да је интелектуална младеж сва три народа, окупљена у Младој Босни (Гаврило Принцип, Мухамед Мехмедбашић, Иво Андрић…), била много пријемчивија за идеје југословенства.

Промашени пројекат Бењамина Калаја преузеће комунисти у БиХ у другом полувремену своје готово полувјековне владавине.

Партијски културњаци Хасан Грабчановић и Хрвоје Иштук воде битку на Филозофском факултету у Сарајеву да се националне дисциплине, попут историје, језика и књижевности, изучавају као интегрално босанске. На удару су се нашли многи просрпски оријентисани умјетници Изет Сарајлић, Меша Селимовић, касније Емир Кустурица. За српски национализам су оптужени Војислав Лубарда, Рајко Ного, Новица Петковић.

Медиокритети из истих еснафских редова који су славили  Босну форсирани су и награђивани.

Кампања против „својатања Муслимана и патернализма над Босном“, које долази из других националних центара, наравно првенствено из Београда, који је, као главни град и највећи културни центар, објективно имао велику гравитациону снагу. Међутим, оно што је власт у БиХ називала „својатањем“ и „патернализмом“ није долазило споља, из Београда и Загреба, него изнутра.

Босански Срби и Хрвати били су природно везани за већине својих сународника у сусједним републикама. Муслимани су као „још не нација“ у пуном капацитету инклинирали једној или другој националној страни, па су, консеквентно томе, уживали подршку из Београда или Загреба. Како је комунистичка власт најприје створила, а потом и фаворизовала трећи народ као стуб републичке државности и јачања административних граница, то су остала два народа тражила ослонац у матицама.

Исламисти умјесто националиста

На првим вишестраначким изборима 1990. тријумфовале су националне странке СДА, СДС и ХДЗ, које су формиране исте године, свега неколико мјесеци раније.

У предизборном партнерству против комунистичке власти, освојиле су 80 одсто мјеста у парламенту.

Био је то „национални попис становништва“, како су коментарисали фаворизовани бивши комунисти (Социјалдемократска партија БиХ) и Реформисти Анте Марковића (Савез реформских снага Југославије за БиХ).

За разлику од осталих република, у којима су континуитет са претходним режимом и послије слободних избора обезбиједили бивши комунисти – Милан Кучан, Киро Глигоров, Момир Булатовић, Слободан Милошевић и бивши Титов генерал Фрањо Туђман, у БиХ су на власт дошли националисти.

Али, за разлику од секуларних националиста Радована Караџића и Стјепана Кљујића, Алија Изетбеговић се у својим првим јавним наступима отворено представио прије свега као „вјерник ислама коме је страно национално осјећање и коме су једнако блиски муслимани од Марока до  Индонезије“. Он је, уосталом, годину дана раније изашао са друге робије.

Први пут је то било због припадања организацији Млади муслимани, која се у атеистичком режиму борила за слободу исповиједања ислама, а други пут због списа „Исламска декларација“, који је на суду бранио као „снове једног вјерника“.

Још прије избора Изетбеговић је успио да из руководства странке одстрани секуларне националисте и потпредсједнике Адила Зулфикарпашића и Мухамеда Филиповића, те да маргинализује популарног Фикрета Абдића.

Зулфикарпашић, богати емигрант, који је стигао из Цириха, био је издашни финансијер СДА. Филиповић је био утицајан међу муслиманском интелигенцијом. А Абдић је био изборни џокер, који је странци донио велики број гласова. Његов главни ослонац и у странци и у власти била је тзв. „робијашка халка“.

Хасан Ченгић, Омер Бехмен, Џемалудин Латић, Едхем Бичакчић, Хусеин Живаљ, Исмет Касумагић били су заједноса њим осуђени на Сарајевском процесу (муслиманским интелектуалцима фундаменталистима) због тога што је он написао, а они читали и распарчавали „Исламску декларацију“.

Како свједочи Зулфикарпашић: „Када сам Алији приговорио што се окружио вјерским фанатицима, одговорио ми је ‘Адиле, имај у виду да они координирају хиљаду џамија по Босни, а то су наше партијске ћелије које добијају изборе’.“

Шири круг подршке СДА били су Млади муслимани резервисти, пензионисане хоџе, муфтије, имами, шеријатске судије, хафизи и њихове породице, те потомци беговата.

Спор између свјетовног и вјерског крила јавио се и око назива странке. Први су инсистирали на (националном)  бошњачком имену, а други на (вјерском) муслиманском.

Испоставило се да је Алија добро процијенио да, национално још недовољно освијешћеној бази партије више одговара да једним именом са малим и великим почетним словом покрије нејасну разлику између два идентитета.

Бошњачка странка, коју су пред саме изборе формирали Зулфикарпашић и Филиповић, привукла је мали број гласова.

Партнерство двије националне (СДС и ХДЗ) и једне превасходно вјерске партије, које су послије избора лако и брзо обавиле унапријед припремљену подјелу власти, пукло је на питању будућности БиХ.

СДА и ХДЗ су везале барјаке полумјесеца и шаховнице и придружиле се сецесионистичким републикама Словенији и Хрватској.

Српска демократска странка, која је представљала велику већину српског народа, залагала се за останак у скраћеној Југославији.

Умјесто тражења компромиса, који је у неколико наврата био на помолу (Београдски споразум, Кутиљеров план), Изетбеговић се одлучио на противуставну мајоризацију и доминацију над српским представницима у Предсједништву и Скупштини БиХ.

Српски одговор је било издвајање и формирање Скупштине српског народа у БиХ. Посланицима СДС придружила се већина Срба из ненационалних странака. Тиме је странка прерасла у национални покрет.

Погрешна процијењена прилика

На другој страни, Муслимани су сматрали да је сецесија Словеније и Хрватске прилика да и они добију своју националну државу. Били су најбројнији у БиХ и трећи по броју у СФРЈ, наспрам далеко мање бројних Словенаца и Македонаца који су је имали.  На уставно насиље над српским народом у БиХ, охрабрио их је амбасадор Ворен Цимерман, и Алија је, као војнослабији, ушао у рат, очекујући промптну интервенцију НАТО-а. Али, пажљивије читање „Исламске декларације“, која је у међувремену поново штампана у неизмијењеној верзији и усвојена као званичан програмски документ СДА, показује да је он од почетка имао на уму исламску државу.

„Не може постојати ни мир ни суживот између исламске религије и неисламских политичких институција… Исламски покрет би требао и може почети преузимати власт чим је морално и бројчано довољно јак да може не само оборити постојећу неисламску владу него и изградити нову, исламску…“

Крајем грађанског рата ’92-’95, Бошњаке је од капитулације спасла западна војна интервенција. А нетом прије тога, Алија преко радио Сарајева био закључио: „Од Босне нема ништа ако је неће ни Срби ни Хрвати, наши борци се боре за опстанак муслиманског народа“.

Муслимански лидер се показао  лош војсковођа, јер изгубио рат. Био је и лош политичар јер је своје истовјернике/сународнике свео на 25 одсто територије БиХ. Али, он је остварио оно до чега му је било највише стало: да изврши исламизацију муслимана, прије њега – најсекуларнијих на свијету.

Овај једини Алијин успјех значио је корак назад у сазријевању бошњачке нације. О томе најбоље свједочи чињеница да су и на попису 2013, као и четрдесет година раније на попису 1971. добили упутство за попуњавање анкетног упитника: „по националности сам – Бошњак, по вјери сам – муслиман, говорим – босанским језиком…“

Као да још увијек ни сами не знају да упишу ко су и шта су.

САД и ЕУ ни у Дејтону нису дали да муслимани остану сами у засебном ентитету, а откако су удомили муџахедине, вехабије, исиловце, исламске терористе, поготово неће.

Срби и Хрвати ни прије рата, а поготово каснијих искустава са њиховом жељом за доминацијом, не желе јединствену Босну.

Поводом нових идеја да би са именом језика –„босански“, сада требало ускладити име бошњачког народа као „босанског“, Абдулах Сидран пише: „Не можемо се договорити ни под који именом ћемо нестати… Видим да смо негдје грдно погријешили, а не знам да кажем у чему и како даље“.