Кецмановић: Постоји више Дејтона: изворни Дејтон, остатак Дејтона који се примјењује, дух Дејтона…
Фото: Медија центар Београд
МOЖЕТЕ ли да замислите Башчаршију како крајем идуће године, нетом послије редовних избора, гледа на ТВ Фејс Бакира Изетбеговића како за столом договара о будућности Босне са омраженим Додиком и скоро па истим Човићем, а нема Шмита, нема Марфија, а има равноправан дијалог, консензус, компромиси, можда и разлаз.
Аман јараби!
Пошто су рекли да је Дејтон за њих „луђачка кошуља“, вјероватно ће за нови договор, пошто га потпишу, рећи да је за бошњаке мастан конопац. Али, овога пута ће се тражити трајније рјешење од Дејтона.
Дејтон је мртав, живио Дејтон! Током децембра је у Бањалуци, Београду, Загребу и ван ех yu простора одржано на десетине скупова на којима су разматрани бројни аспекти и контроверзе овога споразума.
Ако се обиљежава датум потписивања, онда би то био Париски, а не Дејтонски. Ако је практично све било договорено у Дејтону, опет није тачно, јер ту се само натезало око детаља, а суштину (уставни принципи и територијално-етничка подјела 51/49) претходно је утврдила Контакт-група у Женеви, па би Дејтонски могао да се зове и Женевски.
Ако име споразума посматрамо са становишта садржаја, онда је то у ствари био Карингтон-Кутиљеров план од прије почетка рата, који је Алија најприје потписао па повукао потпис, а Холбрук га практично плагирао.
Ако је са становишта процедуре, ниједан од народа није референдумом прихватио Дејтон, а и на сепаратним скупштинама посланици нису гласали, него је рјешење примљено на знање као информација о договору три национална лидера.
Но, то су биле године климакса моћи једине суперсиле, па су успјех САД приписале само себи. Истина, и САД су доприносиле успјеху Споразума.
Када би у војној бази Рајт Петерсон у Охају понестао ауторитет аргумента, коришћен је ауторитет супериорне силе. Актере на терену су претходно бомбардовали, подизали им оптужнице за ратне злочине, завртали им руке.
Али, чему уопште толика прича о споразуму који је важио само годину и по дана, до краја Билтовог кратког мандата и увођења Бонских овлашћења, која су суштински суспендовала Дејтонски споразум?
Има неког смисла, мада не и довољно значаја, да се послије 28 година слави нешто што је трајало свега мање од двије године.
Ревизија Дејтона готово да је почела умјесто примјене. Уведена су Бонска овлашћења без икаквог убједљивог разлога. Није дошло ни до каквих драматичних препрека у имплементацији, које би оправдале увођење диктаторских овлашћења в.п. Нити је било икаквог забрињавајућег отпора примјени, а Дејтону је одузета шанса да се тестира у пракси.
Умјесто „охрабривања, подстицања, савјетовања, подршке … “, како је Анексом 10 дефинисана подршка в.п.-а стасавању домаћих демократских институција, заведена је свемоћ иностраног протектора. Дакле, очигледно је претходно постојао наум да се Дејтоном заустави рат, а онда почне са његовом ревизијом, све до фактичког укидања у прилог унитарне грађанске државе.
Дејтонски споразум се препоручивао као равномјерна расподјела добитака и губитака на све три националне стране, и то је углавном и био. Ревизија је, међутим, извођена у прилог бошњачке, а на штету Српске.
Сам Вестендорп, који их је добио, на прву је реаговао: „Ово је у супротности са Дејтоном!“. Венецијанска комисија је то на захтјев РС и потврдила, али они се на то нису обазирали … Напротив, седам в.п. су истрајно радили, неки постепено (Лајчак, Инцко …), неки појачаваним темпом ( Петрич, Ешдаун …), а самозвани в.п. Шмит је додао гас до даске.
Изетбеговић је још приликом потписивања у Паризу рекао: „Ово је неправедан мир, али је сваки мир бољи него наставак рата“, што је практично значило – када се успостави мир наставићемо борбу да буде и праведан.
Западни креатори Дејтона, на челу са Холбруком, диктирали су ритам, што потврђује легенду о томе да му је у тренутку његовог колебања на ухо шапнуо: „Потпиши, а ми ћемо се касније побрнути за Српску“.
Под паролом „Дејтон донио мир, али не и политичко рјешење за БиХ“ почеле су приче о Дејтону 2, Дејтону плус, неопходним уставним реформама, о компликованом, спором и скупом систему. Била је то флоскула, јер је управо политичко рјешење донијело мир, као што је рат избио управо зато што га није било, што три националне стране нису могле да се сагласе о будућности БиХ. Посљедица је што данас имамо неколико Дејтона: један је изворни или слово Дејтона, други је остатак Дејтона који се примјењује, трећи је дух Дејтона, што значи да може све, али ће се сви, и они који га руше и они који га бране, позивати на Дејтон у различитом значењу. Игра „глувих телефона“!
Слово Дејтона је послужио Додику да Запад утјерује у лаж, да их подсјећа шта су Српској све отели и наметнули мимо дејтонског Устава БиХ. Да, они се нису на то много обазирали, али многи политичари, новинари, правници, научници нису били лијени да упореде шта пише у споразуму, а како се примјењује. Најугледнији представници академске заједнице САД, ангажовани као предсједнички савјетници, попут Кисинџера, упозоравали су: „Ми можемо у Босни војно побиједити, али не можемо ништа ријешити“. И, заиста, ни након 30 година нису ништа ријешили. Напротив! Али док је постојала једина суперсила, сви су је беспоговорно слиједили и не једном се десило да разноразни западни изасланици, послије званичног саопштавања нових притисака, пријетњи и уцјена приватно кажу „Разумијемо вас, све сте у праву, али моје је само да вам пренесем став наше владе …“
Једино је Путинова Русија била досљедна и Лавров је постојано понављао „Подржавамо Дејтонски споразум!“, што је подразумијевало изворни, оригинални, оно што пише.
Руски амбасадор је у знак протеста напустио ПИК, руски представник СБ УН је годинама презентовао контра извјештај Српске на извјештај в.п., блокирао резолуцију о сребреничком геноциду. Русија шиља енергенте по ниским цијенама, даје повољне кредите, финансијски помаже. Путина срдачно прима Додика, Руси Србе као својту, баш као Мале Русе.
САД су, напротив, биле носилац овог процеса неоколонијалног малтретирања српског народа у континуитету Клинтон-Обама-Бајден. Предводиле су западну коалицију за санкције, изолацију, смјењивање режима, за оружану интервенцију против Српске и Србије, бомбардовање осиромашеним уранијумом. Прије „Милосрдног анђела“ у СЦГ била је „Намјерна сила“ на српске положаје у Босни.
И, баш када је колективни Запад наумио да отимањем чела власти и јавног власништва докрајчи Српску, Трампова администрација направила је спектакуларан заокрет. Није да је за Додика и Српску био неочекиван, али јесте дочекан у посљедњем тренутку. Ландау је приликом обиљежавања јубилеја Дејтона изнио нову политику према БиХ.
У децембру прошле године, казује: „Више се нећемо мијешати и наметати своја рјешења али спремни смо да сарађујемо само равноправно са све три стране у БиХ, и то на конкретним, рационалним и прагматичним рјешењима, а не на трансцедентним идејама“.
Убрзо је позвао Жељку Цвијановић и послао Додику понуду САД: овај се повукао са функције и задржао неокрњену реалну моћ, а безмало сутрадан, онај је укинуо санкције вођству Српске.
Многи се питају: шта је наставак, шта је Додик још обећао, мада су и Ландау и он најавили да је то нови договор о БиХ. Предсједник СНСД-а је чак одмах рекао да ће иницирати разговор лидера три водеће странке три народа. А ево у четири дана четири изјаве које дају темпо.
Лавров (14. 12): „Било какве измјене Дејтонског споразума могу бити спроведене само на основу консензусних одлука које самостално доносе сви народи у БиХ у оквиру дијалога, уз узајамно поштовње, без спољног мијешања и стриктно у складу са утврђеним уставним процедурама.“
Човић (15. 12): „Овако више не може! Примиче се тренутак за отварање преговора о будућности БиХ. Лидери три конститутивна народа треба хитно да сједну и потраже рјешења.“
Цвијановић (16. 12): „Од ЕУ не тражимо нити више очекујемо заштиту. СНСД више не може трошити вријеме на поправљање непоправљивог“.
Додик (17. 12): „Из САД је добијена стратегија која је шанса за БиХ. Ако не буде договора БиХ неће постојати. Постојаће само оно што може да функционише, а то је Српска“. Функционишу и ФБиХ и БиХ, али никако.
На неком „збору дервиша“ Бакир је, наводно, рекао: „Важно је да се примиримо ове
Трампове четири године, онда ћемо наставити …“ Али нису га чула муслиманска браћа на плажи у Аустралији, неће ни они који се тек спремају, можда и у Бочињи и Маочи. И ето ти белаја. Можда и Бошњаци почну да славе Дан Дејтона.
Постаће им јубилеј, а не као до сада – комеморација.
