Кецмановић: Они у Сарајеву који би да хапсе по Српској упозорени – да ће бити ухапшени

РУСИЈА је ономад у СБ УН покренула питање функционисања Уставног суда БиХ без представника Српске, као што је прије тога практично укинула функцију високог представника.

Тако је у Њујорку, а на терену, у брдовитој БиХ?

Из дана у дан траје драма. Шмит одлучио ово и оно, а Додик поништио и једно и друго. Онда Шмит обоје забранио, а Додик све његово прогласио неважећим.

Повремено се у ту размјену укидања одлука, на страни Шмита, укључи и Уставни суд БиХ у Сарајеву, па наиђе на исту контру из Бањалуке. Неупућени би се запитао: па шта ти људи тамо раде, докле ће тако, понашају се сви исто. Ипак, није исто.

Додик је предсједник Републике изабран на непосредним изборима и његове иницијативе подржава Народна скупштина РС. А Шмит?

Међународноправно, он је нико и ништа. И горе од тога, човјек који се лажно представља па га је Додик кривично тужио. Уставни суд БиХ пак, састављен од судија Бошњака, Хрвата и странаца, може да буде надлежан само за ФБиХ, али му онда ваља промијенити име у Уставни суд ФБиХ!

Без судија из Српске тај суд није надлежан и за РС.

Разлика је и у томе што и ОХР и Уставни суд БиХ, какви год били, столују у Сарајеву, а да би њихове одлуке биле примијењене у Српској, морају да буду објављене у Службеном гласнику РС у Бањалуци. Оцјене ли ентитетске власти да су одлуке донесене без сагласности представника Републике и против интереса народа – неће бити објављене, а тиме као и да не постоје.

Како ће Српска без в.п. УН у БиХ и без Уставног суда БиХ? – Лијепо!

Српска има свој Уставни суд РС у Бањалуци, па може да фукционише и без оног у Сарајеву, као што има и предсједника, па може, ево већ скоро двије године, без високог представника.

Протекторат је у Дејтону, ионако у цјелини био орочен на десет година, а већ више од десет представља анахронизам, са све в.п., иностраним судијама, трупама ЕУФОР-а и сл.

У међувремену су, као што је било и предвиђено, стасале домаће институције да преузму сва орочена овлашћења странаца. Досљедно томе, крајем 2011. било је ријечи о томе да се затвори ОХР, или да се у прелазном периоду измјести у Беч или Женеву.

Европа (Француска, Британија, Њемачка) и Русија су биле за то, с образложењем да је БиХ већ „прешла из дејтонске у европску фазу“. А онда су САД наметнуле услове (5+2), од којих је један значио да ће странци отићи тек онда када сами процијене да треба да оду, што значи никад.

Мирослав Лајчак је соломонски закључио да в.п. заиста ничему не користи, али и ником не смета.

Мешетарење са Дејтоном (бонска овлашћења, отимање ентитетских надлежности, наметање закона, смјењивање политичара, хашка не/правда, мистификација Сребренице) охрабрило је бошњачке апетите на цјеловиту и јединствену, ексклузивно бошњачку државу, наслиједни беговат, који је привремено окупирала побуњена хришћанска раја. И тиме обесхрабрили њихову спремност да се договарају са конститутивним Србима и Хрватима или, како они воле да кажу, са двије мањине.

Умјесто тога шаљу апеле империји да дохака Додику.

Систематско продуковање конфузије, у коме се стално промовишу контрадикторне, иницијативе и нови механизми, све бројнији посредници и извјестиоци из Брисела, Берлина, Лондона и Вашингтона, са већ виђеним идејама и рјешењима, довело је до бар три верзије Дејтона.

Једна је изворни Дејтон, друга је дух Дејтона, трећа је Дејтон који се колико-толико још поштује.

С обзиром на то да је Дејтонски споразум једина чврста тачка коју су домаћи лидери потписали и свјетски гарантовали, сада сви једни друге оптужују да су баш они ти који га крше. По систему монтипајтоновске обрнуте реалности – оптужују и РС која једина има јасан интерес да га брани.

Америци одговара ова конфузија на терену, гдје се традиционално укрштају интереси Русије, Њемачке и Турске. Балкан је важна тачка глобалне геостратегије и САД држе детонатор на бурету барута у европском дворишту.

Нијемци би опет да то ријеше по кратком поступку на рачун Срба, и зато се грабе за функцију в.п. Углавном, су то били Аустријанци и Нијемци, врсни познаваоци локалног терена и менатлитета народа из окупаторског искуства током два свјетска рата.

САД и Њемачка обострано циљају на то да непослушној Српској отму и власт и власништво.

Мало отимања ентитетских надлежности, мало отимања природних ресурса. Оно што преостане може, у знак сјећања, и даље да се зове Српска и Срби да наставе да причају о њеној самосталности и слободи.

Додик је реактивно мобилисао Српску на самоодбрану.

Рат у Украјини је заоштрио и глобалне и локалне антагонизме у БиХ, па су се притисци Запада на Српску појачали (приступање НАТО-у, санкције Русији, унитарна БиХ). А бошњачке политичке елите кренуле су у офанзивну подршку у којој је предњачила она претила министрица Бисера, а национално лојални амабасадори у међународним организацијама почели су да се излагују како Босна хоће у НАТО, како је увела санкције Русији, како подржава Зеленског, како у свему слиједи политику колективног Запада. И то је pars pro toto једва дочекано.

Но, услиједили су и одговарајући демантији српских амабасада као и масовни скупови подршке у Бањауци и свијет је добио реалну слику БиХ као двије државе под једним именом. И неки западни аналитичари пословично несклони Српској, Србима и Додику, оцијенили су да овај српски лидер посједује завидну вјештину да се и са минимум ресурса носи са свим облицима притиска и да тиме стиче подршку свога народа и симпатије глобалних лидера – Путина и Сија, али и лидера чланица ЕУ и НАТО, попут Орбана.

Све је шокирао орденом Путину и декларисањем за првоборца против неоколонијализма у трену када сви себе виде као жртве доминације САД.

У Сарајеву су одушевљено процијенили да је Додик коначно прешао црвену линију Запада и да му слиједи одмазда, којој и сами треба да допринесу.

Бошњачки члан Предсједништва БиХ Бећировић отпутовао је самовољно у Лондон да саопшти да је смјена Додика кључна за опстанак државе.

Амбасадор Марфи је изјавио: „Дуго смо се усаглашавали али дошао је час …“

Шмит је, што као бајаги в.п., што преко умреженог Уставног суда, донио серију одлука које треба да му свежу свилен гајтан око врата.

Али, авај!

Ескобар је помјерио црвену линију до референдума о сецесији, који је Додик већ најавио за јесен. А и ЕУФОР је дао позитивну безбједносну процјену за РС. Вашингтон очито није рад да отвара фронт у БиХ, као ни у Србији.

Обје држи у НАТО окружењу са Бондстилом на КиМ и протекторатом у РС. Сада су се у Сарајеву сјетили да би могли да притекну преко тужилаштва, те тренутно праве списак функционера РС. Добили су брз одговор: дођу ли да хапсе – биће ухапшени.

Према „преписци“ између в.п. Шмита, који то без сагласности СБ УН није, и Уставног суда БиХ, који без српских судија то такође није, на једној страни, и легитимних институција РС , на другој, добија се утисак да је ситуација у БиХ драматична. Међутим, Шмит и иностране судије дјелују на једној половини државе, а на другој половини за њих нико и не хаје, па се тако добија слика БиХ након „мирног разлаза по ентитетским границама“.

Види се да проблеме генеришу заједнички органи у Сарајеву, у којима се стално сударају представници три народа, и да је Дејтонски споразум, који им даје минимум надлежности, а све остало препушта ентитетима, једини функционалан модел за „мирну БиХ“.

Уставне судије ће добити продужени годишњи одмор док Комисија не заврши нови закон о Уставном суду БиХ без странаца. Дебљи крај би могли да извуку Шмит и Марфи, који су ликовали више него Бећировић, јер их је Додик дневно провоцирао и багателисао као локалне симболе неоколонијализма. Но, њих нису послали у Сарајево да воде приватне ратове, него да одржавају конфузни status quo и чувају ауторитет суперсиле.

„Прије ћу ја видјети леђа вама него ви мени“- поздравиће их Додик.

Неугодно, јер тако је и било са свим њиховим претходницима.