Кецмановић: Није случајно што се из Сарајева тврди да су Срби фашисти, а Бошњаци антифашисти

„ДОДИК је као Хилтлер!“ (Бисера Турковић), „др Ђокановић је исти Геринг“?! (Хуснија Камберовић).

У популарној ток шоу емисији ТВ Фејс министрица спољних послова недавно је свог претпостављеног у Предсједништву БиХ упоредила са Хитлером. Већ у једној од сљедећих, медијски најекспониранији историчар је свога саговорника и једног од политичких првобораца РС упоредио са Херманом Герингом.

У сарајевским медијима иначе све Србе, који не слиједе бошњачки дискурс о унитарној БиХ, све чешће називају фашистима, а своје муслимане/Муслимане/Бошњаке и њима лојалне Србе и Хрвате – антифашистима.

Срби више нису једна од четири стране у грађанском рату на национално-вјерској основи. Нису ни „агресори“ на своју властиту земљу, како су називани до јесени ’93. и отварања хрватско муслимаског и муслиманско-муслиманског фронта Алија–Бабо.

У најновијој бошњачкој номенклатури Срби су постали кратко и јасно – фашисти.

Иако најмањи, дио објашњења вјероватно лежи у потреби да својим иностраним, првенствено трансатлантским, покровитељима поједноставе компликовану слика БиХ.

У домаћој литератури помињу се усташе, домобрани, партизани, четници, србо-четници, југо-армада, а сами Бошњаци се појављују под три имена.

Ко би се од странаца у томе снашао?! Но, када кажу „комшије су фашисти, а ми смо антифашисти“, то сав свијет разумије и зна шта је добро, а шта зло.

Теза није оригинална јер је Алија Изетбеговић још крајем рата говорио о „српском фашизму“ и прије открића  масовног злочина у Сребреници, Бисера Турковић и Хуснија Камберовић, који су изашли испод његовог шињела, поређење са Хитлером и Герингом везују за Додика и Ђокановића, који са Сребреницом немају баш никакве ни извршне ни наредбодавне везе. А онда су још у њима препознали нацистичке вође.

Уз добронамјерну претпостваку да министрица и историчар знају шта је фашизам као идеологија и политика, хајде да видимо шта су историјски фашизам и антифашизам значили у Босни и како су дистрибуирани у националном кључу!

Муслимани су, не мање него Хрвати, ’41. у Сарајеву масовним одушевљењем дочекали фашистичког окупатора.

„Хрватско цвијеће“ у босанском дијелу НДХ попунило је не само војне редове (домобрани, усташе), него и редове цивилне управе. Павелићев усташки намјесник за БиХ био је франковац Хакија Хаџић. Два градоначелника Сарајева били су Хасан Демировић и Мустафа Софтић.

Није доказано да је стари Изетбеговић и сам био у СС Ханџар дивизији, али Млади муслимани, којима је припадао од своје 16. године, били су огранак Муслиманске браће. Организације која је на водећем исламском универзитету Ал Ахзар у Каиру регрутовала више генерација студената из Босне.

Сарадња Муслиманске браће са Трећим Рајхом озваничена је преко Младих муслимана и у Босни када је каирски велики муфтија Ел Хусеини дошао у Сарајево да испрати СС Хнаџар-дивизију на источни фронт.

Незадовољни статусом ИВЗ у НДХ, муслимани су се обратили ником другом до ли Хајнриху Химлеру, команданту СС и свих конц-логора Трећег Рајха да их узме под своју директну управу.

Нису им били довољни Јасеновац и Градина за Србе Јевреје и Роме, него су тражили Аушвиц и Дахау.

Док су се Срби углавном подијелили на двије ослободилачке герилске формације – Краљевску војску у отаџбини и комунистички НОФ, дотле се већина војно активних муслимана до пада Мусолинијеве Италије пред крај рата, дијелила на двије колаборантске: домобране/усташе Павелићеве НДХ и СС дивизују Хитлерове Њемачке.

Упркос свему: „Срби су фашисти, а Бошњаци – антифашисти“.

Андрић је одавно утврдио да „гдје почиње Босна, престаје логика“, али како објаснити ту первертирану негативну дијалектику по којој јесте оно што није, а није оно што јесте?

Иако је механизам пројекције примарно индивидуално психолошки, са социјално-психолошког становишта могло би се протумачити као механизам пројекције властитих фрустрација на другога. Због историјског континуитета колаборације – још од порођаја под окупацијом османског царства, преко аустроугарске анексије, до окупације Трећег Рајха итд. – осјећање колективне кривице треба пребацити на другога.

Тај други није било који други, него баш онај који историјом хајдучије, буна, устанака и ослободилачких ратова изблиза подсјећа на алтернативни морално суприоран модел понашања.

Политиколошки гледано за објашњење би могла да послужи и Бугарелова синтагма „апели империјама“.

Током дуге историје колаборације, муслимани су се континуирао обраћали стамболској Порти, царском Бечу, Химлеру у Берлину и другим удаљеним центрима изван Босне који су управљали Босном.

Традиција тражења спољне заштите, уз стигматизацију иновјерних и другонационалних комшија, инерцијом се пренијела и на савремене Бошњаке. Умјесто договора са Србима и Хрватима у БиХ, они „апелују на империју“ и више прате предсједничке изборе у САД него у  властитој земљи, више се уздају у инострани протекторат него у самовладавину и самоуправу.

Инверзија историјских улога фашиста – антифашиста у Бошњака уклапа се и у генерални тренд ревизије историје који је започео поводом 100 година Великог рата.

Већ поменути историчар Хуснија био је организатор међународног скупа у Сарајеву који је требало да докаже да је Србија изазвала Први свјетски рат и да у припремљену клопку, којој су зачудо кумовали и неки француски научници, увуче и српске историчаре.

Како смо, црно на бијело, и предвидјели – тренд се касније наставио и минимизирањем улоге Црвене армије у побједи над фашизмом, а потомци „антифашиста“ из СС Ханџар дивизије прећутали су искуства очева са источног фронта.

Популарни домаћин ток шоуа на ТВ Фејс, Сенад Хаџифејзовић, у обе поменуте емисије је са разумљивим професионалним задовољством пратио двоје виђених Бошњака са оптужбама за фашизам на рачун виђених Срба, јер без грубих испада и провокација нема велике гледаности.

Међутим, када је у међувремену, Зоран Милановић на рачун грађанске Босне изјавио „прво сапун па онда парфем“, одједном га је напустила професионална рутина и лежерност. Неуобичајено узрујан, одржао је непристојно неодмјерену лекцију предсједнику сусједне државе Хрватске. Али, не као грађанин јединствене Босне, него баш као Бошњак и познавалац муслиманских хигијенских обичаја.

Елем, оптужба за фашизам или је оправдана или представља ситницу која не заслужује интервенцију водитеља. Али, „сапун и парфем“ је – тешка увреда. Оно прво се односило на оне друге, а ово друго на своје.

Нека се припреме Цвијановићева,  Чубриловић и Вишковић – да буду упоређени са Химлером, Гебелсом, Борманом и другим главешинама Трећег Рајха!

Можда је то нека нова директива с врха сарајевске протекторатске амбасадорократије.