Кецмановић: Није сецесионизам кад Додик нуди: или изворни Дејтон, или нови договор, или мирни разлаз

Фото: Медија центар Београд

ДА ЛИ сте чули, крајем маја се огласио екс-екселенција Мајкл Марфи, посљедњи амбасадор САД у БиХ. И док су сви очекивали да објасни зашто је као амбасадор суперсиле отишао без загрљаја са оданим сарајевским домаћинима, без бар дипломатског руковања са српском чланицом Предсједништва, без опроштја са дипломатским кором, без примопредаје дужности, а потом из Америке ни писма ни разгледнице, о томе ни ријечи.

Наравно, нису тврдоглави Босанци баш толико тврде главе да нису схватили да је Марфија помела Трампова чистка бајденоваца у Стејт департменту. Преко домаћег дијела персонала у великој амбасади процурило је и да је тражио продужетак мандата за годину дана, „колико му је фалило до пензије“.

Бошњаци су туговали за човјеком који је својски запео да оконча „незавршене послове у Босни“, али је нова администрација у Вашингтону била немилосрдна. Ипак, још увијек неутјешно муслиманско Сарајево очекивало је да ће, бар као пензионер, све и лично објаснити са неком пикантеријом о томе како је експресно експедиран за САД управо у моменту када је био пред успјехом каријере да, уз асистенцију Шмита и Узуновићке, спакује Додика у затвор. Но ништа ни о томе.

Зашто се онда уопште јавио у сарајевском „Ослобођењу“, и то баш сада?

Позивница на Свечаност поводом 30 година Дејтона на лицу мјеста у бази Рајт Петерсон вратила му је самопоштовање, па се јавља са већ припремљеним излагањем на које се вриједи осврнути. Писан пригодом јубилеја „највећег спољнополитичког успјеха САД у Европи послије Другог свјетског рата“, како се хвалио Клинтон, Марфи слави Дејтон, али се истовемено заплиће у кључну контроверзу касније политике САД у БиХ.

Креатори Дејтона и 12 анекса су наредних 29 година радили на пузајућој деструкцији споразума који су претходно гарантовали.

„Када је потписан, Дејтонски мировни споразум је слављен нарочито зато што је њиме окончан ужасан рат, који је коштао живота више од 100.000 људи. Тридесет година након Дејтона, ово постигнуће често бива потцијењено. Олако се потцјењује и улога Дејтонског споразума у тридесетогодишњем очувању мира у Босни и Херцеговини.“

– А ко је тај ко потцјењује Дејтонски споразум?! Да ли Српска, која сваке, а не само јубиларне године свечано обиљежава Дејтон као републички празник, или муслиманско Сарајево у коме тог дана медије преплави дрвље и камење по Дејтону, удружено са Марфијем и Шмитом који намећу антидејтонске институције (Суд БиХ) и процедуре (избор в.п.)?

У томе су ови потоњи толико одмакли „у духу“, да оно што је написано, Срби морају да зову „изворни Дејтон“.

„Најопаснији мит о Дејтонском мировном споразуму, који бескрупулозно жестоко пласирају неки у Републици Српској, јесте да је мировни споразум био врхунац историје БиХ, а не почетна тачка и темељ на којем се након рата може градити“.

– Нико никад од Срба ни споменуо није да је Дејтонски „врхунац историје“, да је савршен и

непромјенљив, него напросто да су га потписале све три старне, а да безмало ниједна промјена у изворном тексту није изведена тронационалним консензусом, него споља наметнута, и то на штету Српске. Нико, такође, ни у Паризу није орочио важење дејтонских анекса само на годину дана, а по Марфију испада да је општеприхваћен, иако није ваљао, па га је одмах требало мијењати, трудом ОХР-а и СДА. Дејтон, заправо, није добио шансу да се испроба у пракси као што није ни разговарано о алтернативном рјешењу. А када Додик понуди: или изворни Дејтон или нови договор, или миран разлаз, оптуже га за сецесионизам.

„Једна од најупорнијих критика на рачун Дејтонског мировног споразума је да је он одговоран за етничке подјеле у БиХ. Овим се мијешају узрок и посљедица. Босна и Херцеговина одувијек је била мултиетнички простор – од средњовјековне Краљевине Босне, преко османског вилајета, аустријске покрајине, југословенске републике, па све до данас. То је произвело богато и предивно културно-историјско насљеђе – насљеђе које припада свим грађанима БиХ – али које је повремено узроковало и страшне трагедије, нарочито у 20 вијеку“

– Гле сад ове ситне подвале: она српска „митологизација Дејтона“ из претходног цитата је „најопаснија“, а „најупорнија критика Дејтона да је одговоран за етничке подјеле“ испада мање опасна – више упорна, и не наводи се да је бошњачка. Квака је у оном „предивном насљеђу које узрокује повремене трагедије“. „Предивно“ је у мирнодопским интервалима за туристе и дипломате, али када то „узрокује трагедије“ три пута у једном вијеку, онда домаћем свијету остаје да ужива у том рахатлуку какав је била и НДХ за Србе, коју Марфи не спомиње.

„Огромна већина људи које сам упознао током шест година колико сам живио у БиХ није вођена мржњом, него уобичајеним жељама које људи имају посвуда – да осигурају мирну, бољу и демократску будућност за себе, своју дјецу и своје унуке. Нажалост, послијератни политички лидери БиХ увелико су их изневјерили.“

– Ту причу врте западне дипломате већ 30 година. Депласирану, јер се ваљда подразумијева да сви људи желе бољи живот, укључив и лидере у БиХ, као и у САД. Али, и тамо и овдје реализација је, мање или више, испод нивоа жеља, обећања, очекивања. Уколико народ даје већину гласова истим лидерима и партијама да земљу воде у више мандата, значи да је довољна. Додика и СНСД бира народ који живи у Српској, док амбасадора именује неко тамо далеко, те по Бечкој конвенцији и из пристојности нема право да дијели лекције домаћинима. Најзад, тај народ добар живот не види само у кока-коли и хамбургерима него и у слободи да сам о себи одлучује.

„Дејтонски споразум није савршен документ. Јасна је потреба за додатним реформама и измјенама Дејтонског устава, посебно ако БиХ жели осигурати мјесто које јој припада унутар евроатлантских институција“.

– Ниједан устав није савршен, али његова трајност указује на квалитет закона и стабилност државе, док честе реформе и измјене говоре супротно. Додик је одавно истакао да сувренитет Српске има предност над еврпским интеграцијама, а атлантске интеграције је, сљедећи војно неутралну Србију, експлиците одбио, како се један народ не би нашао на двије стране фронта. Ако Запад уважава став Србије да неће у НАТО зато што ју је исти бомбардово, онда то важи и за Српску, коју је нешто раније бомбардово НАТО, такође осиромашеним уранијумом.

„Ради се о опасно деструктивном покушају једног човјека да заштити себе и своју породицу од одговорности за политичка и финансијска недјела … Владајућа коалиција у Републици Српској настоји срушити Дејтонски мировни споразум и распарчати БиХ… Сва прича о интеграцији БиХ у ЕУ и промјени Дејтонског устава нема смисла ако нема Дејтона и БиХ“.

– Већ сам податак да један службеник Стејт департмента, без икаквог правног покрића, оптужује демократски изабраног предсједника суверене Републике Српске и његову породицу представља међународни скандал. За „политичка недјела“ предсједник може да одговара народу који га је изабрао, а не америчком пензионеру. За „финансијска недјела“ Додик је по домаћим тужбама више пута одговарао пред локалним судовима и све је те процесе добио. А тек што се тиче оптужбе за непотизам, скандал је утолико већи што Бајден није само послао Марфија у Сарајево него и рођеног сина за директора нафтне компаније у Кијев.

„Очигледно је да господин Додик није заинтересован за чланство у ЕУ и да није проевропски оријентисан. И сам је то рекао – више пута. У овом тренутку, ризици које представљају план и активности господина Додика по територијални интегритет БиХ, стабилност шире регије Западног Балкана и сигурносне интересе Европе и САД требало би да су кристално јасни свима“

– Не бити за чланство у ЕУ, не бити проевропски оријентисан и још то рећи више пута – то је по Марфију недопустиво. Зар се баш мора!? Ама да је проблем само са Додиком, ни по јада за Марфија. Велика већина Срба никад није била евроентузијастична, а данас себе радије види у БРИКС-у и ОДКБ-у него у евро- атлантским интеграцијама. Не ради се о русофилији, него о рационалној процјени будућности.

Како рече Орбан: „Ваш проблем је што нисте у ЕУ, а наш што јесмо“. Додик само изражава мишљење народа у Српској и зато га већ 15 година реизабирају. Интереси ЕУ и САД у БиХ Србима су одавно „кристално јасни“, али да извни екс екселенција, имају и Срби неке своје интересе, а српски не угрожавају ваше, него ваши српске.

Због накнадних мудровања Марфија је ишамарао и Авдо Авдић, а на јубиларном Дејтону замјеник државног секретара САД Ландау: „О БиХ треба да одлучују једино народи који тамо живе!“

Него, откако је Марфи невољко отишао из босанског вилајета у америчку пензију, ствари су се промијениле, без обзира на то што Мерц и Макрон, Бајденови европски сљедбеници, и даље Додику шаљу потјерницу.

У давна времена султан распадајућег царства је вођи српских устаника Милошу у невакат послао катил ферман. А овај је хаберџији: „Врати султану ферман и поручи му да на пејперу изреже округлу рупу, а онда га себи натакне на ону ствар“.

На Великој порти у Стамболу то нису назвали Милошевом запаљивом реториком и расписали потјерницу.