Кецмановић: Ни Алија ни бошњачко Сарајево не дочекаше да Србија постане слаба

БОШЊАЦИ хоће да спале Српску! Не метафорично, у смислу да хоће да је развласте, укину, утопе у јединствену БиХ, него сасвим дословно хоће да Српска изгори у пожару који је избио у Гацку и шири се.

Не, они пожар баш нису подметнули, али локалне ватрогасне снаге не могу да га савладају ни уз помоћ хеликоптера који је одмах стигао из Бањалуке, а Сарајево не допушта да долети још један из Србије.

Не, они не кажу да не дају дозволу јер би тешко објаснили зашто, него из Министарства иностраних послова кажу да нису надлежни. А то пак није истина, јер је из Сјеверне Македоније дозвола од истог министарства за исти хеликоптер стигла за непун сат.

Није помогла ни интервенција српског члана колективног шефа државе, иако се пожар шири и на бошњачко село Фазлагића Кула у општини Гацко.

Добро, општепознат је антагонизам између Бошњака и Срба, бошњачких кантона и Републике Српске. Са обје стране лете отровне политичке стреле, БиХ је на ивици распада, послије гласања у ГС УН о Резолуцији о Сребреници и Свесрпског сабора са Декларацијом – нетрпељивост муслиманског Сарајева према Београду и Србији дошла је до усијања, али ово је ипак нешто друго.

Код земљотреса, поплава, епидемија, пожара и других елементарних непогода солидарност не познаје границе и помоћ нуде и шаљу чак и непријатељске земље. Штавише, то је добар повод да се односи побољшају.

Код Бошњака, међутим, није тако и није први пут. Сјетимо се како је на сарајевском аеродрому дочекана интервентна количина вакцина против Ковида као поклон Србије у вријеме када се читав свијет тукао за једину превенцију против смртоносне пандемије.

Тадашњи бошњачки члан Предсједништва, Шефик Џаферовић, смркнута лица једва је проциједио неки немушт глас захвалности, као да је из Београда добио пакет вируса, а не вакцине. Послије су и Бошњаци групно и индивидуално приватно долазили у Београд да приме, по избору, руску, кинеску или америчку вакцину, и то преко реда да би истог дана могли да се врате кући.

А онда је Исламска (вјерска) заједница, односно реис ефендија лично те одласке по лијек преко Дрине назвао највећом срамотом у историји босанских муслимана. На стуб срама са исте адресе касније је стваљена и општинска власт СДА у Горажду јер је од Србије примила неопходне количине брашна.

Можда се министар Елмедин Конаковић, иначе склон свакојаким марифетлуцима, присјетио да би, пусти ли „србијански“ хеликоптер преко Дрине у Босну, и на њега могла бити бачена фетва. Боље нека и гори него да се на њега обруше сарајевски медији: „Ћетнички агент који је под фирмом гашења пожара отворио пролаз читавој ескадрили хеликоптера руске производње намијењених оном фамозном српско-руском Центру код Ниша за борбу против елементарних непогода, који на интервенцију САД, шућур алаху, никад није отворен…“,

„Један хеликоптер је само генерална проба, а онда један по један и слиједи вазудшни десант на нашу Босницу…“

„У елиси србијанског хеликоптера нашла би се можда и која кесица кокаина за министра …“

Позната је бошњачка србомржња, али и то да се при шумским пожарима чак и дивље животиње међусобно не нападају. Пред ватреном стихијом све се склањају у једном чопору, тигрови поред антилопа, вукови поред дивокоза, змије отровнице им гмижу поред ногу, али нико не дира омиљени плијен. Нека врста инстинкта самоодржања и анималне солидарности пред опасношћу која свима једнако пријети снимљена је у многим репортажама из Африке.

Међутим, тога међу људима у Босни нема, па се у Сарајеву оглушују на већ трећи алармантан апел Хеликоптерског сервиса РС из Бањалуке, који је на ивици издржљивости пилота и једине машине која даноноћно ради, а ових дана јој истиче и рок за вишедневни редовни сервис, са замјеном осјетљивих дијелова.

Како то објаснити?

Пошто рачунају на власништво над српским шумама, о чему је Шмит ваљда већ донио закон, требало би да их чувају. Како сматрају да је БиХ јединствена и њихова, требало би да чувају тај кључни природни ресурс којим располаже Српска. Утолико више што је Шмит ваљда већ прогласио закон о преносу власништва над српским шумама на државу БиХ. Међутим, знају они добро и колико је држава јединствена и колико је Шмит в.п., а пошто им Додик ни за живу главу не да шуме Српске, нека му онда изгоре.

Та неће му, ваљда, Бошњаци још и помагати да их сачува. А то што је ватра захватила и имања сународника у Фазлагића Кули, није важно. „Важно је да и комшији цркне крава“.

Други дио обајшњења ове лудости опет нас враћа на десну обалу Дрине, у „злу империју српског света“, одакло је „одувијек у Босну долазило све зло“, попут Начертанија и Меморандума, гдје је онај нобеловац написао књиге које су „нанијеле више зла Босни него све окупаторске војске заједно“. „Е, нећемо више да будемо наивни добри Бошњани јер ни у том хеликоптеру не може бити ништа добро“.

Ето, им нека је све то тако и горе, али ради се о пожару који гута јавна и приватна добра, угрожава људске животе. Зашто муслиманско Сарајево, које цијелу Босну види као свој наслијеђени беговат, не позове хеликоптер из Загреба, Подгорице, преко Шмита из Брисела, преко Марфија из НАТО-а, који хеликоптера има на претек?

Чак и да их не одбију, јер су им сви капацитети већ заузети у Украјини и Гази, те да пошаљу тај један хеликоптер у Гацко, опет Сарајеву не би било право. Испало би, наиме, да њихови западни покровитељи помажу Српској и Додику који су криви што се БиХ распада.

Видјесмо колико их је насекирало што су се ти њихови савезници и пријатељи након клањања у Поточарима, са 25 година закашњања, поклонили и српским жртвама у Братунцу.

Можда дубље објашњење лежи у познатој реченици Алије Изетбеговића на крају грађанског рата у БиХ: „Босна ће бити мирна када Хрватска буде довољно демократска, а Србија довољно слаба“.

Ако пажљивије анализирамо ову реченицу, лидер босанских муслимана и сам је признао да стабилност његове какве-такве државе више зависи од сусједа него од унутрашњег интегритета и суверенитета, што по њу није баш похвално. Но, ако је мјерити Алијиним метром, први услов је испуњен. Хрватска је чланством у ЕУ, биће, постала довољно демократска, мада њен предсједник Зоран Милановић воли да неугодно зачикава Бошњаке. „Прво сафун па онда парфем!“

Други услов, међутим, није испуњен. Напротив: Србија не само да није „постала довољно слаба“ него је, не баш колико у Вучићевим изјавама, постала заиста много јача него икад од ’95. А досљедно Изетбеговићевој прогностичкој формули – и Босна постаје све немирнија и нестабилнија јер сада јака Србија стоји иза „реметиличке Српске“ и Вучић ономад на Свесрпском сабору преузима Додикову „запаљиву рерторику“ и у Декларацији захтијева враћање отетих ентитетских надлежности. А предсједник Српске најављује и „плишани развод“

И умјесто да на том трагу траже компромис са Србима и Хрватима у БиХ у повратку на изворни Дејтон, или у договорном мирном раздруживању, или у неком новом договору који би колико-толико интегрисао њена три распарчана дијела, Сарајево не пропушта прилику да политички и медијски заоштрава односе, пријети другим полувременом грађанског рата, настоји да испровоцира интервенцију колективног Запада против Српске, посебно САД и Њемачке.

Но баш им се не да!

Бајден, за кога су толико здушно навијали, повукао се, а што је по њих још горе замијениће га Трамп, што значи да ће се регионом бавити Србима наклоњенији Гренел. Шолц није отишао у бошњачке кантоне да за „Мерцедес“ уговори извлачење нафте коју имају готово све муслиманске земље, па мора да има и Босна, него у Србију да за исту фирму договори прераду јадарита за ектрична возила. А Путинова специјална операција полако, али сигурно, напредује.

„БиХ не само да није држава него није ни друштво“, говорио је рахметли Здравко Гребо, популарни сарајевски интелектуалац и боснољуб коме су Бошњаци вјеровали.

А тронационално друштво, које се некада у Босни звало комшилук, темељи се на капиталу узајамног повјерења и гради на узајамној подршци у невољи.

У Гацку неће изгорити Српска и без хеликоптера из Србије, али хоће БиХ јер нема инстинкт самоодржања које посједују афричке дивље животиње.