Кецмановић: Муслиманима је од комшијског предлога реформи драже да их Сервер оптужује за исламски тероризам

ДА ЛИ су босански муслимани заиста толико опасни по околину како тврди Данијел Сервер? Или му се то омакло поводом злочина исламских терориста у Призу и Бечу!?

Или је напросто из нехата направио омашку!?

Јер, иначе, ако вас занима какву политику САД у БиХ прижељкују Бошњаци, читајте Данијела Сервера.

Овај експерт за Балкан и професор на Џон Хопкинс универзитетуу Вашингтону, али и стални спољни сарадник сарајевског дневног «Аваза» у просјеку једном мјесечно испуњава жеље бошњачких читалаца.

Ако понекад мора да призна да Босна тренутно баш и није први приоритет америчке глобалне политике, својим локалним обожаватељима рећи ће за утјеху: „утолико горе по администрацију САД“. 

Има Сервер уходану схему са неколико лајт мотива: „Додик је крив за све што не ваља“, „Русија је малигна“, „ЕУ је пасивна“, „Србија се мијеша“, „Унитарна држава је рјешење за БиХ“, а онда уз то дода још понешто што треба да актуелизује вјечито исту причу.

А да то ради, онако рутински, преко вајбера у краткој паузи између предавања и не мислећи много шта ће рећи, свједочи изјава од 28. октобра коју је дао поводом Додик-Чавићеве реформске иницијативе за функционалнију БиХ. 

Иако и сам врти дежурну мантру да су „Босни неопходне реформе“ и да би било „најбоље да их покрену сами политичари на терену“, када се најзад неко и нађе, зло и наопако…

„Распад БиХ није прихватљив ни за званични Вашингтон, али ни за Брисел“ (…) „Дејтонски мировни споразум био је замишљен да оконча рат, али не и да уведе БиХ у ЕУ“ – вели Сервер.

Који распад, какав распад?

Распад је формулација коју је међународна заједница употребила за сецесију Словеније и Хрватске од СФРЈ. У Додик-Човићевом предлогу не спомиње се никакав распад него равноправан договор о реформама – и тек алтернативно и у крајњој линији – споразумни развод?!

А улазак БиХ у ЕУ, баш као и у НАТО, ваљда је ствар избора народа који у њој живе, а не под морање. Најзад, можда о реформама или раздруживању ипак треба да се договоре Сарајево, Бањалука и Груде, а не да питају шта је прихватљиво или не за Брисел и Вашингтон. 

„Додик је свјестан да се ’раздруживање’ БиХ не може догодити без употребе силе. Стога не стоји његова тврдња да то не би значило нови рат. Сваки покушај одвајања РС од државе БиХ ће довести до насиља и Додик то зна“ – нагласио је Сервер.

Да ли Сервер размишља о томе да би и унитаризација БиХ, укидања ентитета и кантона, јачање централне власти и сл., за шта се он у даљем току интервјуа експлиците залаже, такође могли да изазову насиље и рат?

Сервер то зна јер је тај филм већ виђен ’92.-’95. Да ли Сервер злослути репризу у којој би у локалном рату више глобалних актера заузело  своју страну.

„Додиков приједлог окончао би изгледе Србије за чланство у ЕУ и укаљао вјеродостојност Хрватске у ЕУ, са страшним економским посљедицама“ – нагласио је Сервер.

Професоре Сервер, уозбиљите се!

Срби већ деценијама слушају приче: те Србија неће добити чланство ако не уђе у НАТО, те неће добити ако не призна Косово, те неће ако се не прикључи санкцијама против Русије.

Београд је на сва та „неће“ која стижу из ЕУ, одговорио да ни Србија неће ни једно ни друго ни треће.

То се не би промијенило ни када би Брисел рекао прихватите све ове политичке услове и сутрадан ћете бити у ЕУ.

Нема ЕУ више ни тај ауторитет ни тај кредибилитет, нити првлачност какву јој Сервер приписује.

У крајњој линији, Србија се може дистанцирати оД Српске, као што је и Српска и у тежа времена знала да уради по свом. Али, од свих „неће“ ово је  најјаче „неће“. 

А тек што се Хрватске тиче, она ће лако наћи партнере у Вишеградском квартету нових чланица које пркосе ароганцији чланица оснивача.

„Али Хрватска не очекује и не жели неовисност Хрвата у БиХ. Хрвати желе трећи ентитет, који нису добили ни у Дејтону, а неће га добити ни сада.“

Човић уопште на тражи трећи ентитет, него само да Хрвати бирају свог члана Предсједништва. Хрватска се никад није изјашњавала да ли очекује или прижељкује трећи ентитет, изузев ако се Милановић и Пленковић нису лично повјерили Серверу, а он наивно повјеровао у то.

„Хрватска, нажалост, понавља Додикове лоше приједлоге“, вели Сервер.

Изгледа да је Додик постао фиксација не само муслимнског Сарајева него и америчког експерта:

„Додик доводи у питање опстанак БиХ“, „злоупотребљава Србију“, „условљава Русију“ ,„магарчи међународну заједницу“, а сада му, ево, и Хрватска, „пије воду из руке“.

Да није Сервер мало претјерао већ и самим помињањем његовог имена у свакој реченици, или је то стратегија персоналне сатанизације?

Не понавља Хрватска Додикове предлоге него Срби и Хрвати у Босни имају заједнички проблем са тенденцијама бошњачке хегемоније коју подупиру „спољни сервери“.

Матице, сасвим природно, не могу да буду равнодушне, тим прије што су биле гаранти Дејтона.

„БиХ су потребне реформе, међутим, оне не требају ићи у смјеру који жели Додик. Управо супротно! Смијешно је да 25 година након рата ентитети гуше државу“ (…) „БиХ мора ојачати владу у Сарајеву и у опћинама. Ентитети су послужили својој сврси.“

У оригиналном тексту Дејтонског споразума БиХ је пројектована као конфедерација са минимумом заједничких функција, а све остало је у надлежности ентитета.

И, како показује свјетско искутво, то је једино функционално рјешење за вјерски и национално дубоко подијељена друштва.

Смијешно је, у ствари, сасвим обрнуто, то што тзв. међународна заједница већ 25 година узалуд покушава да три народа у БиХ утјера у „Прокрустову постељу“ јединствене државе. Но, најбоље би било да се Сервер заложи за референдум и провјери да ли српски народ у БиХ сматра да су ентитети одслужили своје и да РС треба укинути у име јачања владе у Сарајеву, или је то само Додиково масло.

„Једини референдум који би имао тежину с аспекта међународне заједнице је онај који би се одржао у цијелој земљи. Сјетимо се, РС је одржала референдум 1992. године. Како је то прошло…“ – реторски се упитао је Сервер.

Овдје није јасно да ли се овдје ради о аљкавости Аваза или Сервера.

РС није одржала референдум ’92. него плебисцит ’91, који је изразио 98-процентни отпор сецесији БиХ од СФРЈ.

Референдум из ’92. одржан је, уз подршку међународне заједнице, без Срба и против Срба на нивоу БиХ и изазвао је грађански рат. Зато данас такав референдум у цијелој БиХ више и није могуће одржати, а Српска је ентитетски рефередум о Дану свог рођендана већ одржала и одлуку да то буде 9. јануар спровела, без обзира на негативан став спољних фактора, који, најзад, одавно не чине међународну заједницу, него „рогове у врећи“.

Налик на БиХ.

„Ентитети сада постоје углавном да би задржали људе попут Додика на власти.“

Ова Серверова констација има једнако смисла као да је рекао да америчка савезна држава Калифорнија постоји само да би имала гувернера. Наравно, да је такву глупост изрекао у својој земљи, исмијали би га, али мисли да за сарајевски Аваз и бошњачке фанове може да каже баш све што му падне на памет. 

„РС је ту да лојално служи интересима Москве“ – категоричан је Сервер.

Да ли би требало да лојално служи интересима САД?!

РС је наравно „ту“ настала борбом српског народа, али је на њене територијалне оквире и уставни статус неупоредиво више утицао Холбрук него Јељцин.

Било би добро да се Сервер упита зашто је Република Српска свог заштитника потражила на другој страни, иако, као и Србија, води независну политику.

„Коментирајући Додикову изјаву да је РС у добрим односима са Србијом, јер се ради о једном народу, Сервер је истакао да је и Аустрија у добрим односима с Њемачком, али и да је напор да се уједине довео до рата и разарања“.

Шта тек на ово рећи?! Није Сервер ваљда толико неупућен у савремену европску историју да мисли да је Други свјетски рат изазвао Хитлеров аншлус његове родне Аустрије, која је листом поздравила уједињење, али не баш једнодушно и нацизам свог земљака. Уосталом, Српска није учинила ниједан конкретан политички потез ка државном уједињењу са Србијом, нити се ова икад изјаснила о томе.

Идеја се појавила искључиво у контексту дуплих стадарда које САД и ЕУ примјењују на симетричне случајеве Српске и Косова. Пошто то добро зна, Срвер је заобишао незгодну тему. Ипак није могао да каже да баш треба и даље кршити Дејтон отимањем ентитетских надлежности РС и да баш треба да Муслимани бирају хрватске представнике у БиХ.

„Посљедице хрватске и српске сецесије од БиХ укључују рат, радикализацију, етничко чишћење и стварање исламске републике или, боље речено, ‘зелене баште’. Да ли Хрватска или Србија желе као свог сусједа муслиманску државу без излаза на море, радикализирану и етнички очишћену?“

Да ли су у Авазу уопште схватили шта им је Сервер рекао?

Босански муслимани, ако би без Срба и Хрвата остали сами, од својих кантона би направили „исламистан“ што иронично назива „зелена башта“.

А што се тиче етничког чишћења, башта је чак и у пријестоном Сарајеву већ одавно 95 одсто зелена да зеленија практкично не може ни да буде.

Ако је пријестоница муслиманије (исламистана, џамахирије) од четири кантона, који су, по Серверу, толико опасни за сусједне државе Србију и Хрватску, каква ли су онда тек пошаст за Србе и Хрвате који са њима живе у БиХ.

Елем, ем им Муслимани, опасни по околину, непрестано пријете наставком грађанског рата, ем им, видимо, Сервер не да ни да помену евентуално мирно раздруживање.  Напротив, видјели смо, Сервер препоручује „јачање централне и општинске власти“, што ће рећи слабљење ентитетске аутономије РС и „ХБ“, која Србе и Хрвате штити од бошњачке доминације.

Одавно нико овако грубо није увриједио босанске муслимне као њихов омиљени амерички експерт, и то им је забиберио баш у вријеме дивљања исламског тероризма у Француској и Аустрији.

Али, новинар Аваза је без коментара прешао на сљедеће питање.

Боље су и Серверове оптужбе за исламски тероризам, него комшијски предлог реформи.

Да парафразирамо Кустуричиног ибеовца: „Више волим америчко г…, него домаћу торту“.