Кецмановић: Месић растурио Југославију, а Бајдену нуди рјешење за очување Босне

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

ПОЛОВИНОМ јануара медији су забиљежили да је Стјепан Месић упутио новом америчком предсједнику своје предлоге реформи за БиХ.

Дијелом безобразно, дијелом смијешно!

Месић је растурио Југославију, а нуди рјешење за очување Босне!

Већ читаву деценију је политички пензионер, а изиграва великог државника. Умјесто у својој држави, хоће да рјешава проблеме у БиХ, са којом ни поријеклом, ни рођењем, ни боравком нема никакве везе.

Као Хрват из матице, дијаспори у БиХ намеће оно што у Херцег Босни неће.

Писао је Бајдену, а овај тада није био ни инаугурисан за предсједника.

Да се неко из Београда обратио америчком предсједнику са рјешењем за преуређење Босне, у Сарајеву би одмах скочили да је то спољно мијешање у унутрашње ствари суверене државе. Месићево мијешање се, међутим, муслиманском Сарајеву увијек толико допада да је „Ослобођење“ (19.01.21) пожурило да направи с њим опширан интервју.

Зашто?

Зато што је, као и обично, промовисао бошњачки концепт унитарно-централистичке, или како они кажу јединствене грађанске БиХ, који и теоријски и историјски и актуелно-политички значи уставно насиље и политичку доминацију над Србима.

Та антисрпска позиција Стјепана Месића има континуитет од раних ’90.

Највише су запамћене двије реченице које је након распада државног врха СФРЈ и по повратку из Београда изговорио у Сабору Хрватске: „Мислим да сам обавио задатак. Југославије више нема“. Али, говорио је и горе: „Срби могу однијети у Србију само блато које су донијели на опанцима“ (16. 08.1990). А најгоре је говорио на скупу усташке емиграције у Сиднеју 30.05.92: „Хрвати су два пута побиједили у Другом свјетском рату. Први пут ’41. када су прогласили НДХ, а други пут када су се ’45. нашли са савезницима за побједничким столом“.

Месићев понос на проглашење НДХ као хрватске побједе значило је слављење Павелића, усташких злочина, Јасеновца и коначног тротрећинског рјешења за Србе у Хрватској, али и у Босни.

Слављење друге побједа из ’45. представља цинично подругивање „Србославији“, и краљевској и партизанској, која их је зарад заједничке државе два пута превела са поражене на побједничку страну. А на поражнеој страни, заједно са Месићима, нашли су се још у Великом рату и Шуцкори, и Зелени кадар, као и у Другом свјетском рату СС Ханџар-дивизија.

За формирање СДА Алија Изетбеговић није у први мах био нашао довољну подршку у БиХ, па се обратио загребачкој џамији код утицајног„хрватског цвијећа“ Шемсе Танковића, Шефке Омербашића, Салема Шабића, Нанића. Услиједило је везивање барјака – полумјесеца и шаховнице на предизборном скупу у Кладуши, а онда је Месић кренуо да призива самоиспуњавајућу прогнозу да ће избити рат у БиХ.

Фитиљ у Сијековцу и јесу потпалили Хрвати убачени из матице и тако је Алија, који је до тада говорио да рат у Хрватској није босански рат, био дефинитивно увучен у ратну игру.

Хрватска је растератила фронт у источној Славонији, а БиХ гурнула у грађански рат, у коме ће највише страдати Муслимани.

Популарност Месића у Бошњака највише почива на миту о томе како се разишао са Туђманом зато што је овај хтио да подијели Босну. О чему се у ствари радило?

Туђман је имао двије варијанте у основи исте политике према Босни и Муслиманима. Гојко Шушак у Загребу, те Мате Бобан на терену, заступали су варијанту да се Херцег-Босна припоји матици Хрватској. А Стјепан Месић и на терену његов имењак Кљујић сматрали су да Босну треба сачувати цијелу све до Дрине и Србе отјерати преко Дрине, те Муслимане употријебити као живи зид према увијек злој и наопакој Србији.

Туђман, који је, по свједочењу Изетбеговића, Муслимане сматрао за „Хрвате који тога само нису свјесни“, наизмјенице је, зависно од ситуације, форсирао или херцеговачку или стредњобосанску линију.

Месића је Шушак у једном периоду напросто  истиснуо из Фрањиног окружења, па се он повукао. А онда је то прогласио за своју политичку жртву у одбрани цјеловите Босне, или су му дубоко дирнути Муслимани/Бошњаци можда чак и сами дали такву идеју.

Откако је сишао са политичке сцене у својој Хрватској, он одржава тај мит бавећи се више Босном него својом земљом. Мало мало, па ето ти га у госте у Сарајево гдје да са локалним естрадним, умјетничким и спортским ветеранима егленише о томе како је сарајевска „Босна“ била клупски кошаркашки шампион Европе, како је сарајевска Зимска олимпијада била најбоља икад, па Бијело дугме, Брега, Чола… А онда су дошли „српски варвари“ и све то уништили.

На растанку их сваки пут тјеши интервјуом  „Ослобођењу“ у коме понавља: „Крене ли Српска у сецесију, Хрватска војска ће упасти у БиХ и пресјећи коридор у Брчком“.

И, као мехлем на рану домаћинима, додавао да „међународна заједница само што није дохакала Додику, а послије њега неће ни Српска још дуго“.

Нико од новинара да га упита којим правом се мијеша и зашто опет злослути рат у БиХ.

Узгред, овај „међународни експерт“ за Босну, који нуди савјете предсједнику САД никад, па ни док је био предсједник у матици, није смио да мрдне изван Сарајева, нити да крочи у западну Херцеговину.

Посљедњи пут је боравио у Грудама (пријестоници Херцег-Босне) почетком рата, када га је Туђман послао да смијени свог имењака и пробошњачког истомишљеника Стјепана Кљујића и замијени га Матом Бобаном.

Мате одавно више нема, али и Кљујића као да више нема. Човић слиједи Додика у борби против бошњачке унитарно-централистичке хегемоније, и званични Загреб их обојицу позива у госте на Пантовчак.

Остао му је само Комшић, за кога у Хрватској неће ни да чују, док Месића неће ни да саслушају. А он наставља по своме, и то само тамо гдје нема ризика.

И, када га новинар „Ослобођења“ подсјети да  Милановић и Пленковић дијеле ставове Додика и Човића, он не би да се замјера: „Не бих хтио коментирати врх хрватске власти, ни предсједника, ни премијера ни његове министре“.

Дакле, он неће коментарисати став власти у својој држави, али хоће коментарисати, односно критиковати истовјетне ставове српског и хрватског дијела власти у другој земљи. Штавише, он сматра: „Избор Комшића у Предсједништво БиХ и Богића Богићевића за градоначелника Сарајева представљају цивилизацијски напредак. Бошњаци у томе предњаче јер су изабрали једног Хрвата и једног Србина“.

Ове двије персонификације бошњчког цивилизацијског напретка, подсјећају на ону двојицу домишљатих Бошњака, са типично муслиманским именима, који су се на локалним изборима 2012. у сарајевској Општини Центар пријавили као српски кандидати. И гле чуда, у 90-процентно бошњачкој средини „Мујо и Хасо“ су убједљиво побиједили све аутентично српске кандидате.

Аналогно, Жељко и Богић су се уредно пријавили као Хрват односно Србин, али су их бошњачки бирачи препознали као национално-политички своје.

Тако би по Месићу ваљда требало да функционише грађанска БиХ.

„Ако гледамо повијесно, БиХ је била конституирана на грађанском принципу. Она никад није била подијељена ентитетски према националном принципу. Она је увијек била грађанска држава, колико је то било могуће у повијесним увјетима“, вели Месић и показује да му није баш сасвим јасно шта значи грађанин, грађанско друштво и грађанска држава, да се људи у БиХ осјећају прикраћени за групна, а не за индивидуална права, да стандарди дођу прије статуса, да се ради о процесу од бар 60 година (Дарендорф) или, како рече Милановић, „прво сапун па онда парфем“.

О томе како су „Турци-зулумћари у Босни његовали вриједности грађанске државе“, могао је да прочита једино у бошњачким уџбеницима за основну школу.

„Међутим, да би се БиХ укључила у европске интеграције, она опет мора бити грађанска држава. То БиХ чека. Дакле, питање је опстанка БиХ, а она може опстати једино по грађанском моделу, да сви грађани буду равноправни, а националности да буду заштићене“ – поново ће Месић.

И опет гријеши, јер Срби, већ су рекли, Српску и српство стављају испред евроинтеграција, и то уопште није у колизији са европским вриједностима када се ради о Нијемцима, Французима, Мађарима или Пољацима.

„Требало би да се проблематизира гдје су Бошњаци и Хрвати из РС-а, јер је она сада претежно једнонационална. Креатори Дејтонског споразума су мислили да ће миром доћи до тога да се људи врате на своју постојбину и да се то изнивелира на природан начин … Федерализација води нестанку БиХ“, каже Месић.

Али, не занима га гдје су Срби из данас претежно двонационалне Федерације, и гдје се дедоше Срби из Хрватске.

Не очекује ваљда и даље да ће неко послије четврт вијека да се врати у своју постојбину. А тврдња да би федерализација водила нестанку БиХ, прво што уопште није истинита, а и да јесте, зашто и то не би било једно од рјешења.

„Ја само кажем да су, што се тиче избора за све разине власти, сви равноправни. Чак и један Човић, који је разбијач БиХ, заједно са Милорадом Додиком, признаје да се на нижим разинама формира једно грађанско друштво и да је то у току. Не знам зашто би му онда сметао и грађански концепт на врху државе“, пита се Месић.

Наравно да се на нижим разинама формира грађанско друштво, али управо зато што су ентитети и кантони углавном национално хомогени. Као што је природно да су у заједничким органима национално хетерогене БиХ сва три народа представљена паритетно и равноправност заштићена правом вета.

Најзад безобразлук: човјек који се хвалио да је срушио СФРЈ, држи придике Додику јер, наводно, руши БиХ!

„Међутим, о унутарњем устроју БиХ неће се расправљати међу политичарима унутар државе. О томе ће, врло вјероватно, своју ријеч дати свјетске силе, прије свега оне које су чланице Вијећа за проведбу мира“, сматра Месић.

Елем, по демократи и европејцу Стјепану-Стипи, о унутрашњем устројству Босне не треба да расправљају народи који у њој живе него свјетске силе.

А шта ћемо ако се Срби и Хрвати или Бошњаци то напросто неће?

Да ли свјетске силе силом треба да им наметну рјешење или треба да им помогну да се милом разиђу?

А, онда, за сарајевску рају у „Ослобођењу“ за наслов интервјуа, Месић вели: „Додик наставља Милошевићеву политику!“.

Заборавља да је Туђман, још док му је он сједио уз скуте, дијелио Босну на салвети, а Милошевић нудио Изетбеговићу да Босна остане у скраћеној Југославији и да јој буде први предсједник.

Мисли да је заборављено да – док је Додик, током рата, штитио Муслимане у Лакташима – дотле је он, као предсједник Хрватске крајем 2010, смањивањем затворске казне, амнестирао полицајце Синишу Римца и Муниба Зулића. То су зликовци који су 1991. усред Загреба под заштитом ХДЗ-ове ратне власти, свирепо поубијали српску породицу Зец, укључив и 12 годишњу дјевојчицу Александру. А нетом потом је мирне савјести отишао у Аустрију да из почасне ложе ужива у традиционалном Новогодишњем концерту Бечке филхармоније.

И сам свјестан колико је то његово обраћање будућем предсједнику САД комично, Месић објашњава: „С обзиром на све функције које сам обављао, од градоначелника, премијера, предсједника Сабора, два пута предсједника Хрватске, предсједник Југославије, дају ми некакву тежину, те да ће и они који опслужују мишљењима предсједника Бајдена вјеројатно мало размислити о томе о чему ја у том мом писму размишљам“.

Нема сумње да ће у Бјелој кући бити импресонирани „тежином“ Стипиних референци и оригиналношћу његових размишљања која Запад већ 30 година безуспјешно гура у Босни.

Било би ред да је своје идеје за распетљавање босанског чвора из Загреба послао Милановићу и Пленковићу по куриру у загребачки Горњи град. Могао је, што би било и најприродније, да их упути у Сарајево на руке Додика, предсједавајућег Предсједништва БиХ.

Пошто пуца на високо, могао је своје савјете из еуропске Хрватске да адресира на ЕУ у Брисел, или Гутерешу на СБ УН у Њујорк.

Зашто ипак баш тада још неинагурисаном предсједнику САД у Вашингтон?

Пожурио је јер је Бајден најавио обнову интервенционизма и то конкретно у БиХ, а Нијемци предложили Кристијана Шмита као замјену за Инцка.

Очито је дошао на идеју да би Херцегбосанци, умјесто посебне изборне јединице, као компензацију могли да добију Хрвата за високог представника. У 88. години живота, он је замислио да своју политичку каријеру у СФРЈ и Хрватској, крунише и једном међународном функцијом.

Како другачије схватити шта је писац писма хтио да каже?!

Но, неће лако проћи јер није једини кандидат који рјешење за Босну види у укидању Републике Српске.