Кецмановић: Комшилук и раја су на смрт опасни босански митови

ИМА ли раје? То је неизоставно питања које старе Сарајалије које су се почетком рата расуле по свијету постављају онима који су остали у граду.

До срдачних сусрета долази када ови из расејања на неколико дана сврате поводом прославе годишњице матуре.

Пошто су отишли на вријеме из сарајевског ратног пакла, њима су остале живе и драге успомене на рају, јер тамо у иностранству, гдје су се избјеглиштвом нашли и мање-више добро снашли недостаје им раја.

„Нема више раје!“ – одговарају им сјетно домаћини, али гости током дуге сједељке до касних ноћних сати, евоцирања заједничких успомена, подсјећања на одсутне и покојне, пропитивања о одраслој дјеци и унуцима, показивања породичних фотографија закључе да раје ипак има. Па они су сви заједно за софром, бар тог дана и ноћи – раја.

Имало-немало сарајевске раје, они и једни и други себе сматрају припадницима те бивше раје било да су у земљи или расејању, а да их неко упита шта им је то „раја“ – не би знали да објасне.

„Раја“ и „комшилук“ представљају два специфично босанска субполитичка или метаполитичка феномена транснационалног повезивања, за које се вјеровало да ће сачувати БиХ упркос свим националним подјелама и сукобима.

Настали су спонтано одоздо, надживјели су многа историјска искушења, па ће, ваљда, и грађански рат ’92-’95. спријечити или излијечити.

За разлику од раје, комшилук је много лакше објаснити јер буквално значи добросусједство док се у Босни комшијом обично назива припадник друге вјере и нације, који је кућа до куће, башта до баште, из генерације у генерацију.

Комшија је комшији први и на моби и на сијелу, гост на слави, најближи у добру и злу, „важнији од брата“ који живи далеко. Док је комшилук првенствено рурални, раја је урбани феномен, а током дугог процеса рур-урбане трансформације у БиХ се појављује масовно хибридни профил полутана, који као прелазни облик обезбјеђује континуитет.

Хришћани су за власти Осмналија у Босни били махом кметови у пољу, а беговат у утврђеном граду, али већина исламизоване хришћанске сиротиње у чаршији није социјално добацила даље од потркуша и измећара, гдје се за Аустроугарске сусрећу са православниим и јеврејским предузетницима.

Аграрна реформа за прве Југославије појачава преслојавање и формирање раје, што добија додатни замах послије ’45.

У стамбеним блоковима, станари из различитих улаза у зграду међусобно се и не познају и окупљају се у кафани по земљачко-завичајној линији. Али њихова дјеца одрастају у двориштима између зграда у духу пролетерског братства и јединства и социјалистичког суживота и заједништва, па и не знају шта су по вјери и нацији. Постају „рођене Сарајлије“ илити „сарајевска раја“, а тај урбани статус супериорно се супротставља статусу папака, односно нових придошлица које долазе на школовање, на факултет, прво запослење или премјештај из унутрашњости у пријестоницу и „прескаче трамвајске шине да их не убије струја“.

И џаба им професионална, друштвена, материјална и политичка постигнућа, па и усвајање урбане културе, папак никад не може да постане сарајевска раја. И обрнуто, може да нема ништа од тога, а да ипак то буде.

Раја, хаусторче, тротоарче бар у првој, још боље у другој или чак трећој генерацији, и ништа му више не треба. Наравно, у раји се већина може похвалити много чиме сем што су од породилишта или бар од јаслица Сарајлије, али у кодекс спада да се тиме не хвале, него напротив.

Пожељно је да они сами показују да не држе до тога, али и да се свако позитивно издвајање других релативизује и исмијава. Хуморни, иронијски и самоиронијски однос према свему и свачему, на туђи, али и свој рачун, називају „сарајевским духом“ или „зајебанцијом“.

Раја је и демократска, сви су једнаки: богати и сиромашни, успјешни и промашени, паметни и глупи, Муслимани, Срби, Хрвати.

Раја је и децентрализована па постоји подјела по дијеловима града (башчаршијска, мариндворска, раја са Грбавице), али пошто је раја урбани феномен, главна раја је из најурбанијих зона, из центра и старог града.

Његује се и увјежбава током похађања истих школа, лоптања на мале, дневно навраћање на кафу без договора у исту кафану у истом термину, вечерње цугање у биртији коју држи неко из раје. Теме дугих необавезних и неповезаних разговора, пленарних или у двоје-троје, јесу спортске утакмице, музичке приредбе, мезетлуци и јемеци, урбане легенде, тазе вицеви, безазлени трачеви.

Вјера, нација и политика су апсолутно искључени јер могу да покваре опуштену атмосферу незамјерања. Иако аполитична, раја је друштвено утицајна. Кадровски распоређени по националном кључу по медијима, клиникама, факултетима, банкама, предузећима, они знају сваког у чаршији и њих зна чаршија.

И све се завршавало по учинку: учиним ја теби – учиниш ти мени. Али, градску рају битно одређује „урбани шовинизам“ према дошљацима, што скрива класични етнички шовинизам.

Од „турског вакта“ и „бошњачког златног доба“ муслимани су били градско становништво, а хришћани су кулучили на селу и тек послије смрти болесника на Босфору досељавали се у градове.

Уочи овог рата Муслимани су знали рећи Србима старосједиоцима: „Вас 30 одсто бићете заштићени, јер сте навикли да живите са нама“. Елем, преосталих 70 одсто су папци који неће бити заштићени ни од чега. Досљедно томе, током рата Алија и уже окружење Србе зову „вуци“, а послије рата Српску зову Република шумска.

Силајџић вели да „Срби могу да оду ал’ да понесу само блато на опанцима“.

Силберт и Литл пишу: „Многе Сарајлије су радо подсјећале да Радован Караџић није био један од њих, није био чак ни Босанац. Био је урбанизовани сељак из Црне Горе, први у неколико генерација његове породице који је стекао образовање. Сарајлије су га се сјећале као неспретног младића који се тешко привикавао на градски начин живота“.

Чак и аутори овог цитата напомињу да је у таквом ставу било и „извјесног снобизма урбане сарајевске средње класе, која никада није прихватила Караџића“.

Боље би било да су навели чињенице да је он био љекар, психијатар, пјесник, шездесетосмаш, да је годину дана на америчкој стипендији специјализирао у САД. Или да су га упоредили са Алијом из Шамца, за кога до Сарајевског процеса нико није знао да постоји сем ахбаба из џамије и „худбе“ .

Када је у Босни ’92 политика закувала, раја је, наравно, уочи рата осјетила повишен пулс Башашчаршије, па се дијелом благовремено придружила дјеци коју су већ били послали на сигурно код стрица, ујака, амиџе, даиџе, преко границе, а дијелом остала да „сачува грађанску супстанцу Сарајева“. Али, и ти локалпатриоти нису гулили хуманитарну помоћ, нити су посљедње девизе трошили на никотин и алкохол.

У ФИС-у је увијек за рају у касним сатима у опустјелом граду под узбуном било бесплатног пића и мезе, у подруму „Моне“ и птичијег млијека, а на изабране адресе из де лукс хотела „Холидеј ин“ стизало је по телефонској наруџби а ла карт гратис.

И ево их поново заједно на прослави годишњице матуре и опет и једни и други играју стару предратну игру заобилажења непријатних тема.

Ови што су остали не причају да су неки били Зелене беретке, а неки у приватном затвору, јер то су махом били криминалци, односно папци. Ови што су отишли, политички коректно се не чуде што неки наздрављају химбером, а неке се покриле махрамом.

Неће ништа ни о томе што Срба у Сарајеву нема ни за лијека, а број џамија се удвостручио, али незгодно је и о Украјини, незгодно и о Гази, о исламском тероризму, такође.

Боље заобићи и Трампа, јер чим му се Додик толико радује ето белаја за Бошњаке.

Може мало о климатским промјенама, вјештачкој интелигенцији, моди. А онда неко запјева „Кад ја пођох на Бентбашу на воду“, па „Миљацка“ и сви се придруже до зоре са сузама у очима.

Обје су компоновали каури – сефарди, односно Жељко Јоксимовић, али опјевана ријека је у муслиманском Сарајеву, па свима супер. Задовољна и Миљацка која љети готово пресуши, чак и на Бентбаши. Нема везе, уз пиће и пјесму може да порасте и водостај Миљацке, па што не би у јесењој измаглици могао да се привиди и космополитски дух Сарајева.

Све је ОК док се раја окупи само повремено и накратко, испјева се и изигра, па опет свак себи. Али, шта ако би се то политички коректно заобилажење незгодних тема, илити напросто лагање да се раја у свему слаже и воли, продужило. Био би то злослутан предзнак да ће бремзе попустити и потиснуто провалити, као 1914, 1941, 1992.

Преживјеле жртве клања по Босни свједоче да су у зликовцима препознавали школске другове, даљу својту, комшије и рају.

Комшилук и раја су на смрт опасни босански митови. Срећом, Данијел Сервер је ономад најавио Хаџифејзовићу да ће Трамп подијелити и КиМ и БиХ, па се можемо мирно растати као „комшијска раја“.