Кецмановић: Комшић ће са промјеном изборног закона завршити високу политичку каријеру

Аутор: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

„АKO буде потребно, Муслимани ће оружјем бранити БиХ!“ „Ако будем морао да бирам између независне Босне и мира, изабраћу независну Босну“.

Овако је говорио Алија Изетбеговић уочи рата.

Пошто се тако опредијелио против мира и припремио их за рат, Муслиманима је поручио да „мирно спавају јер рата бити неће“. А онда их је пробудио усред рата, који је сам политички изазвао, да би три и по године гинули на три фронта против ВРС, ХВО и јединица Абдићеве АПЗБ, а све ишчекујући интервенцију НАТО-а.

Данас Алијини политички насљедници, у СДА и на власти, за стање у БиХ, које је, по њима, „горе него икад“, поред Додика и Човића, Вучића и Милановића, оптужују Путина, Орбана, Вархељија (због подршке Српској), Шмита (јер нуди компромисе), али и Њемачку и Британију, ЕУ и НАТО (због пасивности).

Док Хрвати у миру ишчекују своју изборну јединицу у ФБиХ, а посланици НС РС мирно изгласавају враћање надлежности, Бошњаци позивају на општу мобилизацију. За употребу силе најексплицитније се огласио Комшић, не само зато што је у текућем полугођу на функцији ротирајућег предсједавајућег Предсједништва БиХ.

„Бит ће поднешена кривична пријава против одговорних лица. Власти РС очито не маре за упозорења из међународне заједнице. Сада је, више него икад, на потезу Тужилаштво БиХ.“

Тако политичар Комшић отворено тражи оптужнице од по Уставу „политички независног тужилаштва БиХ“ и упире прстом на „власти у РС“.

Затим, било је не само „упозорења међународне заједнице“ него и пријетњи санкцијама, али су се утишале јер их је тешко спровести.

Политичке санкције је могуће примијенити само према државама, али не и према ентитетима. Могуће је и према појединцима, али Додик је већ шест година на „црној листи“ САД, а Ескобар и Палмер му сваки час куцају на врата.

Економским санкцијама, којим је за кратко, запријетила Њемачка, придружиле су се само земље Бенелукса.

Одговор Српске гласио је: ако ви обуставите инвестиције, обратићемо се Русији и Кини, али онда немојте да се жалите на њихов малигни утицај.

Најзад, шта је за Комшића међународна заједница?

Његова памет остала је у ’90-им када је постојала једина суперсила и њени европски вазали. Сви остали у Генералној скупштини УН дизали су руку, а да се нису ни упитали за шта гласају. Русија је била „на кољенима“, Кина „затворена у себе“. Срби су били „глобалне парије“, а Бошњаци „нечиста савјест човјечанства“.

„Ако се ово настави, сутра ће се исто десити и са оружаним снагама БиХ, са правосуђем, кад се деси – тада ће се морати одговорити силом“, вели Комшић.

Као прво, сувишан је Комшићев кондиционал: „ако се деси“. Већ се дешава, јер је НС РС донијела одлуку о принципима и таксативно навела надлежности, међу којима су, поред пореза, и обавјештајне службе, на првом мјесту управо правосуђе и ОС БиХ. Као друго, која је и чија та „сила којом се мора одговорити“.

Послије Палмерове поруке „да не рачуна да ће у Сарајево дојахати америчка коњица да ријешава бошњачке проблеме“, те изјаве генерала Александера Плацера, команданта ЕУФОР-а да „Српска има уставну основу да врати надлежност над војском“, ваљда му је јасно да ће Бошњаци морати да се уздају у се и у своје кљусе. 

Да ли Комшић онда мисли на трокомпонентне ОС БиХ које би на његову наредбу „Јуриш на Српску!“ истог момента започеле рат између националних корпуса?

Или он циља на реактивирање ветерана Зелених беретки и Патриотске лиге те оних пет пензионисаних бошњачких генерала, који су му се ономад ставили на располагање у шалварама и са хиџабом покривеним генералицама?

Или, понајприје, рачуна „на сарајевску градску рају“, која се са њим од ’92. до ’95. „борила за грађанску БиХ“ у редовима 99 одсто муслиманске АБиХ?

Оно што је недвосмилено у Комшићевој изјави, то је да се он залаже за употребу силе против посланика у згради НС РС који гласањем враћају своје уставне надлежности, а то значи и против народа који их је демократски изабрао.

„Ако се не одговори“, сматра Комшић, „то ће значити да се пристало на оно што називају мирном дисолуцијом“.

Не значи мирну дисолуцију!

Српска је у прошлогодишњој платформи за договор, коју су Бошњаци одбили, мирни разлаз понудила само као алтернативу враћању надлежности.

Пошто сада враћају надлежности, отпада мирни разлаз. 

Али, ако враћање изворном Дејтону већ само по себи води дисолуцији БиХ, не слиједи ли из тога да је Ричард Холбрук, креатор Дејтона и Анекса 4, па и ентитетских надлежности, у Устав БиХ уградио детонатор распада БиХ са 30 година одложеним дејством?

Ако јесте, то у сљедећој консеквенци значи да су на мирну дисолуцију још 1995. пристали не само Милошевић и Туђман него и Алија Изетбеговић, уз потписе лидера западих сила и Русије!

Да ово није пуко логицирање, открива Спутњик (31.12.21). У јулу 1995, Сенди Бергер, Клинтонов савјетик за националну безбједност, послао ја на консултацију у Стејт департмент „Излазну стратрегију за БиХ“.

„Ако Бошњаци не могу да убеде српску популацију да је њихова будућност у реинтеграцији, нема сврхе блокирати мирно раздвајање по узору на чехословачки модел.  Америка је озбиљно размишљала да Српској дозволи референдум о отцјепљењу двије до три године након Дејтонског споразума и понуди стварање конфедерације Српске са тадашњом Југославијом како би рат у БиХ био завршен прије америчких избора 1996“.

„Политике и Милорада Додика и Драгана Човића разарају заједништво и наш заједнички босанско херцеговачки идентитет» – изјавио је Комшић.

Уз „заједништво“ је требало још да дода и социјалистичко самоуправно,те „патернализам“ и „душебрижништво“ Београда и Загреба према БиХ, па да пробуди носталгију за СРБиХ у СФРЈ, иако знамо како се то завршило.

„Заједнички босанскохерцеговачки идентитет“ готово да и не постоји изузев међу ријетким немуслиманским златним Љиљанима.

Увијек су се Срби и Хрвати више идентификовали са „матицама“ преко Дрине и Уне него са БиХ. Данас код њих „боснољубље“ потискује и патриотизам према РС и ХБ. Бошњачко монополисање босанства још их је више удаљло од босанског идентитета.   Јединствену грађанску Босну нема ко да брани, сем Бошњака њену једну четвртину.

На питање београдског дневника Данас (31.12. 22) шта ће се десити ако нови изборни закон не стигне на вријеме па ХДЗ бојкотује изборе, Комшић је одговорио: „Бојкот прижељкујем. Било би одлично када се та профашистичка странка у савезу са Додиком никако не би појављивала на изборима. Од тога би највећу корист имали Хрвати у БиХ, јер би тада лакше били изабрани неки други Хрвати.“

Тај „неки други Хрвати“ био би опет управо Жељко Комшић.

Од свих његових овдје наведених цитата  једино овај има основа.

Са промјеном закона он завршава своју високу политичку каријеру. А свјестан је да га Бошњаци и поред Златног љиљана и других заслуга за муслиманску ствар, никада не би ставили на своју кандидатску листу, и још мање би га изабрали.

Политичке заслуге Богића Богићевића за независну и јединствену БиХ чак су и веће, али као Србин није могао да прође ни за градоначелника Сарајева.