Кецмановић: Калајев пројекат католичког запада према Србима између Уне и Дрине жива и данас

Јован Душанић је изврсно написао значајно дјело о Србима Босне и Херцеговине у 19. вијеку. И то, додао бих, веома актуелну књигу јер се појавила у времену када Срби бију још једну унутрашњу и међународну политичку битку за слободу и уједињење, каже у свом тексту објављеном на сајту Све о Српској универзитетски професор Ненад Кецмановић.

Ријеч Ненада Кецмановића поводом књиге Јована Душанића „Срби БиХ у XIX вијеку“, преносимо у цијелости.

Јован Душанић је изврсно написао значајно дјело о Србима Босне и Херцеговине у 19. вијеку. И то, додао бих, веома актуелну књигу јер се појавила у времену када Срби бију још једну унутрашњу и међународну политичку битку за слободу и уједињење.

До сада познат и признат као врстан економски истраживач и писац, Душанић се у позним годинама, трагајући за свијетлим културним и политичким траговима својих блиских предака, овом књигом афирмисао у још једној области научног рада.

У обиљу ужих тема које је Душанић обухватио и на које се у оваквој прилици тешко и лапидарно осврнути,  ја ћу нешто рећи о босанско-херецеговачким Србима само у посљедњим годинама тог дугог вијека који се не хронолошки, али историјски протеже и дубоко у наредни, па и у овај у коме живимо.

Са једне стране, Душанић је показао невјероватну виталност и способност српске привредне, културне и политичке грађанске елите, која је била национално свјесна и вјери одана, те много предузимљивија, образованија и основано самопоузданија, него што је то био случај са друга два народа у БиХ.

Са друге стране, показао је, како су аустроугарска политика и иза ње моћни Ватикан, стрпљиво креирали, детаљно развијали и досљедно проводили једну антисрпску, антиправославну и антисловенску политику у БиХ. А што је најважније, аутор се не само није зауставио на календарском крају 19. вијека, него нам је овим дјелом освјетлио континуитет те и такве политике током 20. и почетком 21. вијека у лику европске, западне или политике једине суперсиле.

Централна фигура модерне верзије те политике несумњиво је био Бењамин Калај, моћни министар финансија Аустроугарске монархије и намјесник за најпријеанектирану, а затим окупирану БиХ.

Калај је најприје написао једну од првих и најбољих „Историја српског народа“, и то са искуством дипломате у Србији, са поштовањем и симпатијама према српском народу, те са знањем нашег језика, а онда је као ревносни службеник двојне монархије, сво то знање ставио у функцију настојања Беча да трајно запосједне Босну и крене даље преко Србије.

Поједностављено речено, циљеви Калајеве стратегије били су – прекинути везе Срба из БиХ и Србије, завадити муслимане са Србима, спријечити уплив Руса преко Срба на Балкан.

Ваљда због непосредног неуспјеха који је доживио Калајев подухват стварања јединствене Босне, каснија српска историографија и политика су, рекао бих, потцијениле овај пројекат.

Прије па ни послије драгоцјене дисертације Томислава Краљачића о Калајевој политици ми нисмо имали дјело одговарајућег значаја. А калајевштина је, преживјела као стратешки пројекат католичког запада према Србима између Уне и Дрине и касније се јавила у више реприза у духу новог времена.

Проф. др Јован Душанић је уочио ту празнину и у својој књизи Калају посветио безмало стотињак страница. И, уз то, врло прецизно изложио не само његове, него и сличне али и сасвим опречне анализе и консултације, других аустроугарских министара, генерала и других експерата о ситуацији у БиХ. И, сви су их писали са јединственим циљем да Беч добије квалитетне претпоставке за доношење политичких одлука.

Ма колико били по Србе погубни, ти оригинални записи, документи и литература, које Душанић прецизно наводи и сјајно уклапа у властите  оцјене и процјене, импресионирају одличним познавањем локалних прилика, менталитета и односа.

Истовремено, не мање импресионира храброст, одлучност, вјера, вјештина и мудрост отпора који је пружала српска елита тога времена као и топлина са којом Душанић о томе приповједа.

Занимљиво је да се као прва реприза јавља у комунистичком периоду односно у терминалној фази Друге Југославије када католичке републике Хрватска отворено и Словенија дискретно сепаратистичком политиком раде на распаду државе.

Кардељ, који је, по свједочењу Добрице Ћосића, у ужем кругу и раније говорио да се „није борио за Југославију него за социјализам“ и да је „Југославија за Словенце транзитна категорија до стварање националне државе“,  прави Устав из 1974. године што је практично легализовао распад.

Бакарић је из прикрајка 1971. пасивно подржавао „Хрватско прољеће“ илити „маспок“ и захтјев Хрватске за столицу у УН, а онда говорио о томе да је југо унитаризам опаснији од хрватског сепаратизма ио потреби „федерирања федерације“.

Дејан Јовић друго полувријеме СФРЈ основано назива „Кардељева Југославија“.

У књизи „Између клања и орања“, Екмечић упозорава на Титову посјету Светој столици и једночасовни разговор са папом у четири ока. Иако познат као главни координатор „пацовских канала“ за пребацивање усташких злочинаца преко Ватикана у Латинску Америку, католичком свештенику Драгановићу из Сарајева није суђено него је удобно смјештен у неком од босанских самостана. Додамо ли томе да је СС официр Курт Валдхајм уз прећутну подршку СФРЈ изабран за генсека УН, а потом и за предсједника Аустрије, постаје више него очита спрега између Беча и Ватикана или прецизније Ватикана и Беча која је утицала и на аустроугарског каплара који је пред смрт у Клиничком центру у Љубљани тражио исповједника.

Екмечић у истој књизи такође пише да је „Кардељ деценију раније приликом посјета БиХ подстицао локалне функционере муслимане на формирање нације и да су га ти југословенски оријентисани ветерани партизанског покрета махом разочарали, али да је имао више успјеха међу интелектуалцима“.

Тако се и међу муслиманима заметнула идеја о српском хегемонизму, централизму, унитаризму, па чак и о економској експлоатацији.

У Босни је двојац Микулић-Поздерац, уз асистенцију Хасана Грабчановића и Хрвоја Иштука, током 15 година власти истрајно је радио на стварању јединствене босанске историје, јединствене босанске књижевности и изолацији српских стваралаца од београдског својатања и душебрижништва, данас би се рекло малигног утицаја.

Бошњачки политиколог др Шаћир Филандра са ФПН у Сарајеву, уз све симпатије за Микулићеву борбу за државност БиХ, констатује да је „друг Бранко радио на завађању Муслимана са Србима“. Дакле, све по Калајевом рецепту.

Нажалост отпор тој нео-калајевштини нису пружили српски политичари у БиХ, а ни у Србији, него су напротив били или покровитељи или дистанцирани посматрачи.

Док су Марко Никезић и Латинка Перовић упућивали босанске Србе да своје проблеме рјешавају у Сарајеву, а не у Београду, Петар Стамболић и Родољуб Чолаковић су се чудили„бошњаклуку“ Рате Дугоњића и Цвијетина Мијатовића.

Српски интелектуалци, попут Војислава Лубарде, Рајка Ноге, Новице Петковића, Војислава Шешеља, који су, управо тако, рјешење потражили у Сарајеву један за другим су протјерани у Београд, баш као и нешто раније сам Јован Душанић из Бањалуке.

Друга реприза калајевштине догодила се уочи и почетком рата у БиХ.

Једна од првих иницијатива вишестраначке градске управе Сарајева на челу са Мухамедом Крешевљаковићем из СДА и Александром Балвановић из ХДЗ, била је да се музеј Младе Босне преименује у „Музеј  Франца Фердинанда“ или бар неутрално „Музеј сарајевског атентата“ и да се испред зграде уклоне Принципове стопе. Речено је учињено, а било је прологомена за ревизију историје Великог рата коју смо касније могли да пратимо поводом 100-годишњице.

Папа Војтила и аустријски министар спољних и католички сјемеништарац Алојз Мок су главни лобисти за признање тада већ више католичких него социјалистичких република Словеније и Хрватске и најгрлатију сатанизацију Срба и апеле да се бомбардују и у Србији и у Српској.

Ако је некога изненадило ангажовање САД које су, насупрот већ њемачкој ЕЗ тј. ЕУ, у почетку подржавале опстанак Југославије, Смиља Аврамов објашњава пактом Ватикан–Вашингтон који је склопио Реган са Војтилом на бази истовјетних интереса рушења Совјетског Савеза. Клинтон је ту сарадњу само учврстио „обавезом САД да ће своју политику координирати са Ватиканом“.

А Ричард Ален је тај дил назвао највећим тајним споразумом у свјетској историји.

Та, католичко-протестантска сарадња, названа  „Света алијанса“ оркестрирала је у БиХ удруживање Хрвата и Муслимана против Срба, међународно признање референдума, Цимерманов наговор Изетбеговића да одустане Лисабонског споразума и уђе у рат са Србима, инсистирање на јединственој мулти-култи БиХ. И сл.

Треће репризе свједоци смо данас када Ватикан, преко сарајевске надбискупије води битку против обнове Херецег-Босне јер не прихвата да самостани у средњој Босни илити „Босни сребреној“ остану изван граница трећег ентитета. Односно неће да се одрекне резултата вишевјековне мисије ширења католичанства на Исток.

Загреб немоћно покушава да се проблем превазиђе тако што ће за херцеговачке Хрвате на челу са Човићем изборити бошњачке концесије у виду промјене по њих заиста дискриминаторног изборног закона. Али и, такође, по сваку цијену очувати бошњачко-хрватску Федерацију, како би у њу, притисцима, пријетњама, уцјенама, куповином медија у Српској и корумпирањем српских политичара, била усисана Република Српска. И опет су проблем словенске и православне „опасне везе“ за Русијом, а Срби су произведени у непоправљиве „мале Русе“.

Занимљиво је да се о савременој политици у Бошњака говори као панисламској, неоосманској, али не и као неокалајевској .

У једној од уводних реченица књиге, Душанић констатује да су Срби за борби за слободу и уједињење имали успоне и падове.

Да ли се данас налазимо у једној или другој фази?

Ја бих, бар када је ријеч о Србима у БиХ, оптимистички рекао да је најгоре из недавне прошлости иза нас. Имају Републику Српску на безмало пола територије БиХ, зову се Срби без атрибута босански или херцеговачки, говоре српски језик, пишу ћирилицом, своју браћу у матици не зову Србијанцима него својим истим именом, развијају везе са Србијом.

Истина, нису слободни, јер живе под протекторатом тзв. међународне заједнице са високим представником наоружаним диктаторским, бонским овлашћењима, иако им је, како ономад рече Лавров у Сарајеву, одавно истекао потписани рок трајања.

Истина је, такође, да нису ни уједињени са матицом, али његују и развијају дејтонске специјалне и реципрочне везе, и њихови лидери говоре о сновима и перспективи уједињења до краја вијека.

Како би рекао пјесник Матија (Бећковић) – данас са обје стране Дрине живе прекодрински Срби.

У приватном разговору у јулу 92, након заједничке анализе  ситуације у ратној БиХ – када је читав свијет био удружен у сатанизацији Срба – упитао сам Екмечића шта мисли да је могуће учинити. Рекао ми је: „Галамити о неправди коју нам чине и издржати док се међународна ситуација не промијени!“.

Није знао да процијени када ће се то догодити али, ево, био је у праву, промијенила се, или се бар мијења.

Дјело Јована Душанића инспирише и охрабрује да се мудра, истрајна и самосвјесна политика предака и у овом времену настави предвођена политичком, привредном, црквеном, културном и интелектуалном елитом.

У посвети коју ми је написао поклањајући ми своју књигу, Јово ме подсјетио на наше породичне претке свештенике који су заједно прошли и велеиздајнички процес и логоре у Араду и Цапрагу и заједно се жртвовали за националну слободу и уједињење и онда када се нису политички слагали.

На крају честитам Јовану Душанићу и издавачу Катена мунди!