Кецмановић: Како ли ће Бошњаци без високог представника

ЈЕСТЕ ли примијетили да сада више није поента на томе да ли је у Сребреници било или није било геноцида него у повампирењу бонских надлежности, наметању закона, на статусу Кристофера Шмита и ефектним контрапотезима Република Српске?

Чак и Дорис Пак, Бодо Вебер и други који подржавају „забрану оспоравања геноцида“, указују да Инцко није имао ни правну основу, ни подршку домаћих актера, нити ауторитет да донесе дјелотворну одлуку о проглашењу закона.

Но, док је Инцко одавно изгубио ауторитет, а ономад и мандат, дотле његов потенцијални насљедник није стекао ни легалитет избором на СБУН, па покушава да сусретом са Додиком накнадно обезбиједи легитимитет.

Бар за сада, Шмит је за Српску само њемачки туриста.

За Русију и Кину он и не постоји.

Себе може да титулише искључиво као бивши кандидат за в.п. А пошто је Инцкова оставка прихваћена, БиХ нема високог представника.

Да ли Шмит може да остане в.п. барем у два процента већој половини БиХ?

У име Херцег-Босне се огласио министар вањских послова Хрватске, и то у изјави за Франкфуртер алгемајне цајтунг: „Институција високог представника је антидемократски и антиевропски анахронизам …“

Дакле, можда би Шмит и могао да прође, али не по правној и политичкој, него само по емоционалној основи, и то искључиво у бошњачкој половини Федерације.

Муслиманско Сарајево је, послије проглашења Закона о забрани негирања геноцида, Инцка испратило са сузама жалосницама, а Шмита дочекало са не мање суза радосница.

Најрадије би задржало обојицу, а сва је прилика да ће остати без иједнога.

Траљава евро-америчка операција са в.п. у БиХ, од којих је један престао то да буде, а други није ни постао да би то био, представља демонстрацију бахатости и ароганције. Имали су план да се „незавршени послови у Босни“ обаве брзо и једноставно: политичким блицкригом на РС.

Инцко је требало да наметне Закон о забрани негирања геноцида и тако реактивира бонска овлашћења, те Шмиту омогући да настави гдје је Ешдаун стао и тако заврши развлашћивање Српске.

Педи је наметао, отимао, смјењивао. Кнаус и Бесниер су га зато 2003. упоредили са „колонијалним намјесником у Калкути“. Венецијанска комисија је оспорила законитост такве праксе. Али, тзв. међународна заједница је очитоистовремено процијенила да су то биле златне године ОХР јер су в.п. експрес завршавали шта год је требало.

Сада, у Хладном рату све је дозвољено уколико служи да блокира повратак Русије и долазак Кине на Балкан.

Ако биодмрзавање бонских овласти значиловраћање 20 година уназад на диктатуру протектората, онда би увођење вербалног деликта било враћање БиХ у вријеме диктатуре пролетаријата од прије 50 година, односносоцијалистичког закона о вербалном деликту,који је у централној републици такообилато примјењиван да су је у осталим називали „тамни вилајет“.

Уосталом, СР БиХ иначе представља узор и инспирацију протекората. Могло је онда, па зашто не би могло и сада!?

Вијеће за имплементацију замишљено је као Централни комитет који није биран него састављен системом кооптације; високи представник је нешто као интерно бирани генсек ЦК; Дејтонски споразум је попут социјалистичког устава који је сваке године мијењан барем амандманима; за законитост је сам Тито рекао да се закона не треба држати као пијан плота.

Током 45 година социјализма и диктатуре пролетаријата, народ у Босни је навикао да се ништа не пита.

Демократија, људска права и европске вриједности могу да сачекају док се БиХ не уобличи као јединствена држава. Јесте да то БиХ чини посљедњом диктатуром у Европи, али боже мој, то је добро за народ да би земља кренула напријед.

Ако РС и Х-Б, већина Срба и Хрвата на 75 одсто БиХ то ипак не желе, утолико горе по њих. Срби, међутим, одбијају да им странци кроје капу и дају предност интерном договору са комшијама, без странаца.

Бошњаци, опет, и послије 30 година обожавају високе представнике. Иако их сви на крају разочарају јер им ништа добро не донесу, они све наде полажу уте, махом аустријске и њемачке, чиновнике.

Ваљда по инерцији, јер су им вјерно служили у два изгубљена свјетска рата. Пребројавају своје мртве у грађанском рату који су сами изазвали на њихов подстицај и још једном изгубили.

Нису им послали оружје које су тражили, него муџахедине због којих су дошли под основану сумњу да је БиХ постала инкубатор исламског тероризма.

Навлаче их на причу о грађанској држави иако добро знају да би ови радије џамахирију. А они и даље ослушкују звона са европских катедрала и америчких протестанских цркава, док им у срцу одјекује ваз са блискоисточних минарета.

Једино их не занима шта говоре у комшилуку.

Бошњачки аутори сматрају да је то идолопоклонство утемељено још на давном суровом обрачуну Омер-паше Латаса са босанским беговатом, који се под вођством Хусеин-капетана Градашчевића – Змаја од Босне, побунио против реформи султана у корист сиротиње раје.

У тој „сјечи кнезова“, кажу, побијена је елита босанских муслимана и зато су политички обезглављени закорачили у 20. вијек.

Како год било, Латас је поријеклом био Србин из Лике, који је преко Београда стигао у Стамбол и брзо се високо попео у јањичарској хијерархији. Био би то још један геноцид Срба над Бошњцима да и Градашчевић и припадници беговата нису у то вријеме још памтили своје српско поријекло.

Након колективне фрустрације, босански муслимани су из страхопоштовања долазак сваког новог везира из Стамбола у Сарајево прослављали масовним манифестацијама. Једна од њих је, наводно, била и скакање на главу са Козје ћуприје у плитку Миљацку на улазу у Башчаршију, при чему су многи поломили вратове и поразбијали лобање.

Слично су Бошњациу Сарајеву дочекли и Фердинанда и Павелића, али и Тита, па тако и Шмита, коме је било само намијењено, али не и суђено да постане високи представник.

Неће недостајати ни Србима ни Хрватима. Чак ће и Бошњацима његов изостанак помоћи да сазрију као народ и стекну политичко самопоуздање да самостално дјелују у оквиру реалних оконости.

Срби немају територијалне претензије на њихова четири и по кантона, нити намјеру да им мајоризацијом било шта намећу. Бошњци су, међутим, ’92. то урадили па им се осветило.

Да ли су се опаметили, или ће опет чекати да им неко објасни да в.п. више не постоји јер су Русија и Кина двије од три суперсиле, па ће опет бити скакања на главу с Козје ћуприје у Миљацку која је данас још плића?