Кецмановић: Јуче у Авганистану, сутра – у нашем стану

У АВГАНИСТАНУ СЕ ПОТВРДИЛО: АМЕРИЦИ ЈЕ ОПАСНО БИТИ НЕПРИЈАТЕЉ, АЛИ ЈОШ ГОРЕ – ПРИЈАТЕЉ

• САД су послије повлачења из Кабула изгубиле не само повјерење код пријатеља него и ауторитет код непријатеља, па је за очекивати да ће се у свијету ускоро рапидно увећати број „непослушних народа“ и „својеглавих држава“. Напросто, као и свака претходна империја, и америчка се људима широм свијета попела на врх главе, а Србима посебно. Ипак, има ли разлога за ликовање у Србији и Српској? Да, али …
• Послије пораза у Авганистану, Бајден ће морати да врати унутрашње самопоуздање и ауторитет САД међу савезницима тако што ће показати мишиће на неком мањем и лакшем терену, а Срби су као нацртани широм српског света.  Да ли ће исфорсирати признање Косова, притиском на чланице ЕУ које га нису признале и усисати га у НАТО? Или ће прва мета за одстрел бити Додик и Српска?  
• Можемо рачунати на даљу и већу политичку подршку Русије и Кине. Но, уколико та подршка не буде сразмјерна опадању америчке моћи, могло би доћи до гурања слонова на нашој невеликој територији, што би изазвало разоран земљотрес
• Наступајући мултиполарни свијет није свијет мноштва суверених националних држава, него регионалних велесила око којих би се окупљале мање и слабије. Да ли је улога пијемонта геополитички намијењена некој великој Србији којој би уз Српску гравитирале земље са значајнијим бројем Срба? Или би на ширем простору то била Русија?

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

У АВГАНИСТАНУ је изгледа потврђена она, наводно Кисинџерова, оцјена да је „Америци опасно бити непријатељ, али још горе –пријатељ“. Из тога произлази да је најбоље живјети у хладовини испод радара њене спољне политике.

Али, како уживати у таквој позицији када су САД сваку тачку на планети маркирале као предмет својих тобоже безбједносних интереса?

Зато одлазак САД из Авганистана није никога оставио равнодушним.

Гласна или тиха реаговања била су опречна.

Европски партнери су оштро негодовали јер су и сами партиципирали у дугој и баснословно скупој окупацији, а о повлачењу су тек накнадно обавјештени.

Вазални режими малих и слабих земаља немирно спавају са открићем да суперсила више није поуздан покровитељ.

Русија и Кина имају основа да тријмфују због даљег опадања америчке моћи и краја униполарног свијета.

Талибани се, наравно највише веселе на „дан када је из Авганистана отишао и посљедњи окупаторски војник“.

Дискретно се радују и они који хоће да буду амерички пријатељи, али и пријатељи њихових непријатеља, јер суперсила условљава „ако ниси са нама онда си против нас“.

Највише је ипак кетманских држава: клањају са страхопоштовањем, али поштовање из страха производи плитко потиснуту мржњу која избије на површину чим ослаби страх. То објашњава неуспјех постепене примопредаје власти између проамеричког режима и Талибана договорене у Београду и Дохи.

Кабул се предао прије него што су окупатори и колаборанти стигли да се плански евакуишу према договору.

Бајденова прича да су се САД повукле када су оствариле циљ инвазије да поразе Ал Каиду која је срушила двије куле Свјетског трговинског центра, можда може да послужи, али само за унутрашњу употребу.

Хипотеза да је Бајден Русима и Кинезима утрапио Авганистан да их забави о јаду, такође не пије воду. Они су га са Авганистанцима заскочили паралелним тајним договором. И док су западне дипломате трчале према аеродрому, руске и кинеске су позване да остану.

Тек што су се поражене вратиле кући, земље НАТО-а су даљу сарадњу са Кабулом условиле људским правима жена да се школују, да раде, да учествују у јавном, животу. Руси и Кинези, међутим, дали су предност принципу немијешања у унутрашње ствари.

Како год било, САД су послије повлачења из Кабула изгубиле не само повјерење код пријатеља него и ауторитет код непријатеља, па је за очекивати да ће се у свијету ускоро рапидно увећати број „непослушних народа“ и „својеглавих држава“. Напросто, као и свака претходна империја, и америчка се људима широм свијета попела на врх главе, а Србима посебно.

Ипак, има ли разлога за ликовање у Србији и Српској?

Да, али …

Послије пораза у Авганистану, Бајден ће морати да врати унутрашње самопоуздање и ауторитет САД међу савезницима тако што ће показати мишиће на неком мањем и лакшем терену, а Срби су као нацртани широм српског света.

Да ли ће исфорсирати признање Косова, притиском на чланице ЕУ које га нису признале и усисати га у НАТО?

Или ће прва мета за одстрел бити Додик и Српска?

Да ли ће бандоглавог Мила Ђукановића склонити у иностранство и пришрафити колебљивог премијера Кривокапића?

Или ће бити – јуче у Авганистану, сутра у нашем стану?

Добро, можемо рачунати на даљу и већу политичку подршку Русије и Кине. Но, уколико та подршка не буде сразмјерна опадању америчке моћи, могло би доћи до гурања слонова на нашој невеликој територији, што би изазвало разоран земљотрес. Напротив, како инвестиције у инфраструру, гасоводе и пут свиле буду напредовале, Кина и Русија стицаће све веће не само економске него и безбједносне аргументе да се још више „малигно“ умјешају.

Експерт лондонског „Економиста“ Нил Фергусон нас плаши да би крах америчке хегемоније могао да се претвори у Трећи свјетски рат. Пораз у Авганистану и пад економије довешће САД у ситуацију сличну некадашњој британској: Британци су имали колоније, а Американци војне базе у 15о држава по свијету.

„Вашингтон ће се“, каже, „наћи пред ’мрачним избором’ или да се помири са глобалним лидерством Кине или да свим средствима брани своју водећу позицију.

Утјешно је што у овом другом случају, Фергусон сматра неизбјежним једино америчко-кинески рат, на Пацифику, далеко од наше куће, па ћемо моћи само да навијамо.

Али зашто повлачење из Авганистана третирати као амерички крах, а не као конструктивно прилогађовање незаустављивом процесу рађања мултиполарног свијета?

Американци су усељенички народ, који свој фасцинантни просперитет дугује и изузетној прилагодљивости на нове околности. САД су, уз неизбјежна превирања у властитој кући, преживјеле и пораз у Вијетнаму и касније, падом Берлинског зида, успоставиле глобалну хегемонију.

Најзад, када се ради о земљама „српског света“, САД немају разлога да журе.

Српску, као и остатак БиХ, држе под протекторатом са пратећим војним контингентом НАТО-а. На Косову, које је за нас дио Србије, имају војну базу Бондстил.

И Србија и Српска су опкољене чланицама НАТО-а, укључив и Црну Гору, која је затворила поморски прилаз са Јадрана.

По томе што САД повремено говоре „о повратку незавршеним пословима“, може се закључити да их сматрају углавном завршеним и осигураним, што им дозвољава одлагање и повремено замрзавање. А, с обзиром на нови тренд америчког прилгођавања, могуће је и одустајање и повлачење или бар пребацивања тежишта на важније тачке у свијету.

Бајден је и рекао нема више интервенција у другим земљама, да остаје само конфронтација са Кином и Русијом.

Најзад, наступајући мултиполарни свијет није ни свијет мноштва суверених националних држава, него регионалних велесила око којих би се окупљале мање и слабије.

Да ли је улога пијемонта геополитички намијењена некој великој Србији којој би уз Српску гравитирале земље са значајнијим бројем Срба? Али ни односи у породици нису увијек идилични. Или би на ширем простору то била Русија?

Руси су наша словенска, православна, ћирилична браћа, а ми „мали Руси“. Но нису нам ни са њима, не само као Совјетским Савезом, баш сва искуства увијек била најбоља.

А тек Кинези!? Челични пријатељи, али друга раса, религија, култура, цивилизација и језик, за који немамо ни хиљаду добрих преводилаца.

Сада се гурамо у никад слабију ЕУ, где нам и јесте природно геополитичко мјесто, али нас тамо очито неће.

Велике силе траже да их се респектује и нема бесплатног покровитељства. Срби су опет склони да се кочопере несразмјерно величини и значају, иако знамо колико нас је коштало херојско авансирање мјеста на правој страни историје.

Берлински зид се није урушио него се преврнуо на једну страну, а и аналогно нагло превртање на другу такође би изазивало планетарну пометњу у којој мали или опстају, или настају или нестају.

Ово је згуснуто вријеме бројних искушења када прави лидери на раскрсници више путева праве дугорочне историјске изборе и остварују их уз много тактичких маневара, такорећи – између кишних капи.