Кецмановић: Инцко, поведите мигранте из БиХ својој кући у Аустрију

„Бошњаци Републику Српску третирају као привремено окупирани дио искључиво `своје Босне`, а Срби мигранте доживљавају као тројанског коња“, пише у ауторском тексту за портал Све о Српској професор политичких наука Ненад Кецмановић.

Текст преносимо у цијелости:

„Мигранте треба да размјестите и на територији Републике Српске, у њој за њих има мјеста“ – рекао је Инцко 20. јуна на конференцији за медије, презентујући закључке дводневног засједања Управног одбора Савјета за имплементацију Дејтонског споразума (ПИК).

Гдје нађоше баш њега, чија домовина Аустрија је прошле године саопштила да ће мигранте са својих граница враћати у Италију и разбјеснила владу у Риму. Ништа необично! Британски представници у ЕУ, рецимо, у сред Брегзита Србима препоручују европску будућност.

Такве недосљедности и контрадикције Србе више не збуњују. Доживљавају их као пословични осиони безобразлук Запада, који треба или вјештим маневрисањем ескивирати, или узвратити истом мјером, зависно од спољне констелације снага.

Стручњаци за политичке комуникације су западну политику продукције све нових провокација, које српску политику гурају у дефанзиву, одавно крстили као „наметање дневног реда“, „причам ти причу“, „принцип Шехерзада“ и сл. Међутим, „међународни“ намјесници у српским земљама знају да је у политици важно држати иницијативу. Ако хоће да заобиђу један проблем, треба га у заборав потиснути новим.

Да се Срби не би присјетили отетих надлежности, власт у Бањалуци је изложена све новим и новим захтјевима, ултиматумима и уцјенама. У посљедње вријеме су то датум Дана Републике Српске, па промјена имена Српске, па Савјет министара, па НАТО, па мигранти, па ево сада и полицијски резервисти. Ако немају свјеже идеје, увијек је при руци нешто око Сребренице.

Слично је у Србији. Умјесто да услов дијалога буде формирање Заједнице српских општина, наметнутнули су таксе на промет робе, па је сада услов дијалога њихово укидање. У међувремену је стигла нова провокација „made in USA“ о „узајамном признању Србије и Косова“ као да се ради двије државе и да „status quo није одржив на дуже стазе“. Било је то охрабрење Шиптарима да опструишу састанке у Берлину и Паризу.

Већ приликом појаве прве колоне миграната на границама БиХ, из Бањалуке је послата јасна и прецизна порука: „Мигранти ће кроз Републику Српску моћи само да прођу у транзиту и за те потребе надзора биће формиран резервни састав полиције“.

Ономад, на реченој конеференцији за медије ПИК-а, Инцко поставља питање „А зашто дуге цијеви и ко ће то финансирати?“.

Све западне обавјештајне службе процјењују да се међу мигрантима налази одређени проценат исламских терориста. Нема сумње да ће они, током дугог путовања од Блиског истока до ЕУ имати довољно времена да у маси својих измучених сапутника, који се већ међусобно масовно сукобљавају и убијају, заврбују, радикализују и мобилишу за усмјерену акцију, а онда ни дуге цијеви неће бити довољно дугачке.

Финансирање пак резервног састава полиције, или карабињера, или ТО или сл. још увијек је у надлежности ентитета и власт која најављује формирање сигурно је обезбиједила паре. Извјесно је да нису тражене од ОХР-а, али можда ће стићи из Србије, Русије, Кине, Мађарске или Бјелорусије.

Нисмо у `92. и Срби данас имају пријатеље. Српска можда нема пара да подигне бедеме на ентитетској граници, али за резервне полицајце, карибињере, или територијалце већ ће се снаћи.

Но, када смо већ код финансирања, ваљало би се упитати: „А ко финансира мигранте?“.

Стижу организовано, са дефинисаним трасама, умрежени мобилним телефонима, са овећим џепарцем. Како указује домаћи експерт П. Ћеранић, мађарске службе су откриле да имају вође пута, преводиоце, по 11.000 долара који им се уплаћају у ратама по етапама пређеног пута. Хајде, чик погодите име државе која финансира тај библијски егзодус!

САД су својим интервенцијама на Блиском истоку и покренуле мигрантски цунами према Европи, и није им падало на памет да их, бројним војним пловилима, која плутају по Медитерану, у неколико тура превезу у Сјеверну Америку, гдје „има мјеста“ на претек.

Поред контроле извора нафте, паралелни или чак примарни циљ арапског прољећа био је и да од народа ЕУ направе безобличну мјешавину раса, религија, нација, култура, без националног идентитета и патриотских емоција. Једини идентитет треба да им буде радохолија и купохолија.

Напротив, Трамп код куће подиже бедеме на граници са Мексиком, који пресијецају пут досељеника из Јужне Америке. А ускоро ће истјерати и милион илегалних имиграната, који већ годинама живе у САД.

Индијанске домородце су уништили, афроамерикчке робове су током стољећа интегрисали. Латиноси су, међутим, бројем почели да угрожавају доминацију ВОШП-ова. Најприје су своју англосаксонску сестру извукли из ЕУ, а онда „лонац за таљење нација“ (melting pot) преселили на стари континент.

Чланице ЕУ су у хроничној завади о мигрансткој политици. „Нови Европљани“ (суверенисти) неће муслиманске мигранте. „Стари Европљани“ (глобалисти) их хоће, али само онолико колико им треба бројем и квалификационом структуром и тек уз претходне темељите безбједносне провјере у „босанском карантину“.

Динамична њемачка економија педантно калкулише колики јој је прилив јефтине мигрантске радне снаге потребан ове године, а колико ће морати да причека у мигрантском резервату у БиХ.

Унско-сански кантон уз хрватску границу, насељен муслиманима, већ је постао претијесан па га ваља проширити и преко оближње границе Републике Српске.

У Инцковој презентацији закључака ПИК-а истиче се и да је „сувишно да било ко оснива резервни састав полиције јер би то покренуло негативну спиралу неповјерења у БиХ“. Сасвим обратно, неповјерење је узрок, а не посљедица организовања полицијских резервиста Републике Српске.

Бошњаци мигранте из исламских земаља доживљавају као браћу по вјери од Марока до Индонезије. Муџахедини су им стигли у помоћ током рата, па су награђени држављанством и постали бошњачки зетови.

Вехабијама су уступили Бочињу и Маочу да формирају комуне агресивних фундаменталиста. Шејицима из Емирата јефтино су распродали стотине хектара земље уз врело ријеке Босне у кантону Сарајево, надомак „заједничке пријестонице“.

Треба ли можда још нешто да се разумије зашто мигранти, стационирани на неодређен року Републици Српској, не би били нимало добро дочекани?

Бошњаци Републику Српску третирају као привремено окупирани дио искључиво своје Босне. А Срби мигранте доживљавају као тројанског коња, односно претходницу бошњачке инвазије на мањи ентитет.

Амбасадори земаља потписница Дејтона, који чине ПИК, виде кроз прозор својих резиденција да је „спирала националног неповјерења“ предалеко отишла и без миграната. А в. п. В. И. се, током временски неограниченог мандата у БиХ, у то увјерио боље него иједан инострани фактор. Али, директива је директива: он не сједи у Сарајеву да учествује у креирању политике „међународне заједнице“, него да упорно покушава да је спроведе, без обзира на резултат.

Амбасадори ПИК-а, са све в. п. Инцком, су поводом резервиста, кратко и јасно су рекли: „То треба зауставити!“. Питање је само колико их све заједно, и Сарајево и Бањалука данас озбиљно схватају. Први, зато што не остварују њихове жеље, други, зато што су негативно пристрасни. Објективно, то друштванце све више губи на политичкој тежини, како зато што су наредбодавци несложни, заузети важнијим пословима, лишени нових идеја и демотивисани да нешто мијењају, тако и зато што се глобална констелација промијенила.

Али ОК! Ако им то спашава образ и ауторитет, не морају се звати ни резервисти, ни карабињери, ни територијалци, важно је само да се тако нешто институционално успостави. Без тога, могло би се десити спонтано самоорганизовање наоружаног народа.

Ниједан од серијских притисака ултиматума, укључив и МАП, неће бити прихваћен у Бањалуци и консензусом одобрен у Предсједништву БиХ.

Но, ако само остане на тој реакцији на осиони безобразлук без покрића, Српска ће бити ухваћена у спиралу одговора на сувишна питања.

Ако је Изетбеговићу довољно да БиХ и даље функционише само у техничком мандату, са Звиздићем и са неколико кооперативних Срба у Савјету министара којима је истекао рок трајања, зашто би тек Срби и Хрвати имали интереса да се боре за формирање заједничких институција. Напротив, то је добар аргумент да Република Српска преузме иницијативу.

Њен стратешки циљ је рехабилитација изворног Дејтона, односно враћање отетих ентитетски надлежности. Правосуђе, војска, гранична полиција, обавјештајна служба – питање је само да ли враћати једно по једно, или све одједном. Јер, скупштинска већина у Српској је снажна, а референдум је практично легализован поводом датума Дана Републике. Уколико врати само наведени сет надлежности, резервисти, карабињери или територијалци неће јој ни требати.

Питање је само процјене тренутка када то треба предузети.

У међувремену, „мигрантској мајци“ в. п. В. И. треба одговорити да мигранте поведе својој кући, гдје су се они и запутили. У његовој Аустрији има сигурно довољно мјеста и више комфора и посла за те несрећне људе, него у Републици Српској.

Иста порука важи и за амбасадоре ПИК-а, који су се, изузев руског, сложили да мигранте, који су намјерили у земље ЕУ, треба смјестити у Републици Српској и онемогућити јој да се заштити од присилног насељавања.