Кецмановић: Глас против „Ристе из Фоче“ је – глас провинцијалног Београда

Пише: Ненад КЕЦАМНОВИЋ

„РИСТО из Фоче има двојно држављанство, ал’ не мере да запамти атресу у Биограду. Тудека, неђе, близу. Сваки пут кад дође вамо оде до Арене да пита ђе живи, ђе гласа и кад му је заказана аперације киле…“

На ово подсјећам да је Вук за основу српског књижевног језика узео херцеговачки говор, а да се данас многи београдски спикери гађају акцентима. Око Фоче: „атреса“ и „ђе“, у Лесковцу: „два гу зета и две гу заове“. 

Након минулих избора у главном граду губитничка страна је дигла гужву јер су, наводно, резултат преломили гласови прекодринских Срба, који су аутобусима довезени у Београд само да би бесправно подржали власт. Испоставило се, међутим, да је било све по закону, а вишестраначки контролори гласања, као и инострани посматрачи, потписали су, без приговора записнике на бирачким мјестима.

Статистика је показала да је утицај прекодринских гласова на резултат избора бројем био никакав. Али, онај ко изгуби има право да се љути, да протестује, тражи поништење избора и сл. Наравно, без насилног упадања у зграду Скупштине града.

Истим поводом из дијела пораженог табора проговорило је и нешто ружно, што се јаваља и у Сарајеву, Загребу, Љубљани, Бањалуци, али не приличи Београду, милионском, космополитском, највећем у региону.

Постоји провинцијална подјела на старосједиоце и дошљаке, на домаће и туђе, оне који су се ту ко зна откада затекли и оне који тек што су дошли. Ови други су примитивни, сирови, рурални, неотесани, агресивни, нецивилзовани, некултурни, безобзирни, а ови први све супротно: отмена, софистицирана, скрупулозна грађанска господа и градска и национална елита.           

Међутим, то да су „рођени Београђани, чак и њихове бабе и деде“ у правилу истичу они који ничим другим немају да се похвале, неким индивидуалним резултатом, личним  професионлним, или другим успјехом. Штавише, они своју личну маргиналност и правдају тиме што су „дивљи отјерали питоме“ и земљачким везама заузели позиције које по логици старосједилаштва припадају њима.

Они, „ружни, прљави и зли“ окупирали су Београд, загадили стари центар Београда опушцима, огрисцима, масним папирима од бурека. А ево, сада, на овим посљедњим изборима одлучили су чак да једнодневним излетом у Београд ради гласања, Београђанима изаберу власт.

Постоји и идеолошка димензија ове конфронтације. Једни су националисти, патриоти, русофили, затуцани правословци, шовинисти. А други би у ЕУ по сваку цијену и на путу за Брисел би откачили и КиМ и РС, сутра и Санџак и Војводину. И све што евробирократија још затражи да „Београдски пашалук“ плати за улазницу у обећану земљу у акутном пропадању у друштву са Украјином у нестајању.      

Ко су ти рођени Београђани са Врачара, Старог града, Чубуре?

Карађорђевићи и Обреновићи сигурно нису, а нађе се тек покоји потомак краљевских премијера и министара, који у скоројевићкој чаршији уживају статус музејских експоната, док је већина током рата и послије ’45. емигрирала.

Њихове куће на Дедињу је населио први саф побједника из цијеле ФНРЈ, а први до њих велике станове у центру града, поженили се његованим градским дамама и родили тада нове, данас већ старе Београђане. Данас то нису дјеца него већ унуци комунизма.

Био је то акултурациони стрес за предратну београдску буржоазију, али су крај рата, завршетак окупације, породичне везе и вријеме учинили да се стара и нова елита постепено претопе.

Играли су се у истим двориштима, ишли у исте школе, заједно студирали и друговали. Ратови током растурања СФРЈ, довели су колоне избјеглица из Хрватске и БиХ, понајвише у Београд, и опет изазвали потрес.

Накрцали су градски превоз јер нису имали сопствени, запосјели су кафане хотела „Москва“ и „Мажестик“, јер кад је требало да се нађу нису знали ниједну изван центра, продавали цигарете са хаубе и хуманитарне пакете на Кванташу.

’Ружни, прљави и зли’ окупирали су Београд, загадили стари центар Београда опушцима, огрисцима, масним папирима од бурека“, како су полугласно гунђали стари Београђани. Јесу дошљаци увијек и свугдје земљачки повезани, солидарни, друже се, окупљају, помажу се и продорнији су јер се боре за своје мјесто у новој средини. Али, то траје док се појединачно не снађу, односно док их нова средина не прихвати.

У међувремену ти из  „круга двојке“, „друге Србије“, „сорошевих НВО“ и како се све још не зову, показују више самилости према мигрантима, јер спонзори диктирају да их Србија удоми до нове привредне конјунктуре када ће Њемачкој затребати нови контингент јефтине радне снаге, него са својим сународницима из пријека.

Нису проблем они из муслиманског свијета, ни из Западног свијета, али јесу ови из „српског свијета“, и „руског свијета“.

Иритира их Додикова запаљива реторика, позивање Србије на уједињење, чести доласци у Београд, похвале овдашњој власти. „Он нас свађа са Бошњацима и Хрватима“, који иначе, јел’да, Србију воле.     

Као да су прескочили лекције из националне историје, или је учили према заједничком програму у коме су Србе замијенили грађани, који имају нула сукоба са сусједним народима јер су и они само национално и вјерски неидентификовани  грађани. Међутим, међу вођама српских устанака било их је више из Босне.

Слијепи рапсод Филип Вишњић оставио је наредним покољењима успомену на српску националну револуцију. Лука Ћеловић Требињац оставио је једну од најврједнијих задужбина Београдском универзитету. Из  Босне су дошли и Андрић и Селимовић и Кустурица и ниједан, вјером и нацијом, односно породичним пројеклом, није чак ни Србин, али су као умјетничке величине, каквих је мало међу „Србијанцима“ и „рођеним Београђанима“, усвојени као да су рођени на Теразијама и директни потомци Немањића.

Мало ко зна да је Никола Милошевић, Гачанин рођен у Сарајеву, браћа Деспићи из старе сарајевске породице, да су Рајко Ного и Новица Петковић, дошли из Сарајева, сликар Раденко Мишевић, политички филозофи Љубо Тадић, Андрија Крешић, као и Момо Капор, такође итд. итд.

Ни патријарх Павле и Жарко Видовић нису ни Србијанци па ни рођени Београђани.

Најзад, икона „друге Србије“ Зоран Ђинђић рођен је у БиХ. Такав културни капитал који се улио у Србију по вриједности није мањи од онога што је Србија потрошила на помоћ Српској.

Београд је одавно милионски град и издвајао се отвореношћу за дисиденте из осталих република, свако има своју кафану.        

Ништа необично. Париз су прославили Пикасо, Јонеско, Шагал, Азнавур, Кундера, а не анонимне рођене „Паризлије“, али нико вам тамо неће рећи да је ријеч о шпанском сликару, румунском драмском писцу, руском сликару, јерменском музичару, чешком књижевнику, него да су великани француске умјетности. 

Када су професора Есада Ћимића, који је још прије гарађанског рата у БиХ прогнан из тамног вилајета и нашао уточиште у Београду, у Сарајеву упитали „Како је као прохрватски муслиман опстао међу Србима?“, одговорио је: „Знате, они вас тамо прихватају као свог већ самом чињеницом да живите са њима“.

Но, није кул хвалити власт да је било шта добро учинила, ни ова, ни бивша, ни она прије тога. Интелектуалац је критичар свега постојећег, а младом човјеку приличи да буде опозиционар, старом да буде конзервативан.

Протести су, поред осталог, и узбудљив догађај, без обзира на повод. Напросто, неко из опозиције сјетио се да би то могло да послужи за оспоравање валидности избора или за рушење власти према узору Мајдана и по рецептури Џина Шарпа.

Та глупост ће се, уколико избори буду поновљени, испоставити као аутогол и то хет трик.

Свој вољени Београд, упркос два и по милиона становника, представили су као још  увијек провинцију. Изгубили су гласове многих поријеклом прекодринских Београђана којих има око 700 хиљада. Те гласове ће добити Вучић, који се извинио у име Београда.

Једино што су одрадили је бацањe коске међу два дијела српског народа, што је стратешки циљ Запада – од Калаја па до Марфија и Хила.