Кецмановић: Доћи ће Бошњаци, Инцко и Запад до тога да спасавају `Дејтон` – да не буде још горе

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

ПОСЉЕДЊИ мјесец 2020. почео је са причом да је Дејтон превазиђен, а завршиће се са „спасавај га да не буде горе!“ 

Годишњица потписивања Дејтона овог децембра обиљежена је бурније него икад, како и приличи јубиларној двадесет и петој.

До сада је то био помирљив звнични празник само у Српској. У Херцег-Босни је протицао у мучној шутњи због присјећања како су извисили за конфедерацију ФБиХ са Хрватском. У бошњачкој Босни децембар је по традицији био мјесец медијског оспоравања рјешења које су ’95. Бошњаци једва дочекали да потпишу.

Сваки дан Бајрам

Овог децембра, међутим, када је Дејтон напунио четврт вијека, Бошњаци су се понашали као да им је сваки дан Бајрам.

Славље је почело већ поводом тада још неизвјесног избора Бајдена за предсједника САД. Јер, он је био Обамин потпресједник, оба су демократе као и Клинтон, а ту су Данијел Сервер и Јануш Бугајски, који у глас понављају да је Дејтон превазиђен, да су Српска и Додик реметиоци, да треба укинути ентитете и кантоне, да треба наметнути уставне реформе.

Чак су репертоар обогатили детаљима: „неопходна координација САД и ЕУ“, „појачан НАТО контингент у Брчком да спрјечи сецесију“, „25 годишњица је прави повод за реформе“. И, ето ти Бошњацима јединствене БиХ, само да је још мало и сами финансијски погурају.

Стари „муслимански експерти“ – Сервер и Бугајски – састали су се под кровом америчког Конгреса, са пропусницама које су обезбиједили одлазећи конгресмен Елиот Енгел и бивша државна секретарка Олбрајт. А онда су извели представу: двоје бивших политичара саслушали су извјештај двојице експерта, постављали им договорена питања итд.

У америчком систему плаћени лобисти су легални, а свакојаке интересне групе могу да представе своје жеље. Сами лобисти при склапању скупих аранжмана поштено упозоре клијенте да је то само један од бројних инпута за које је неизвјесно да ли ће уопште и колико утицати на спољнополитичку агенду новог предсједника.

Али, сарајевски наручиоци, чим су из Вашингтона чули ехо своје омиљене приче, коју су сами дебело спонзорисали, повјеровали су да су већ завршили посао.

Попут Насрадин-хоџе, који је насред пијаце у шали узвикнуо: „Ено пред џамијом се џаба дијели халва!“ А када је пијаца опустила и сам је потрчао за масом:  „Можда је стварно и дијеле …“

Дража Михаиловић умјесто Радована

Српска је, напротив, иако невољко, скинула таблу са именом Радована Караџића постављену на студентском дому на Палама и тиме уважила правоснажност хашке пресуде…“ 

Постојао је, истина, Инцков ултиматум, али он је одавно изгубио ауторитет и у Сарајеву, и поготово у Бањалуци, а његов ултиматум је био орочен тек на половину идуће године. Караџићева ћерка Соња, олакшала је ситуацију: „Ако не може на понос, нека не буде ни у пркос…“

Али, умјесто да Бошњаци то прихвате као акт добре воље и уважавање комшијских траума и фрустрација због исхода у минулом рату, Сарајево је реаговало ликовањем и тријумфализмом.

Као одговор је упућен подужи списак сарајевских улица које носе муслиманска имена која вријеђају српску колективну меморију: од колабораната османског освајача, преко шуцкора за аустроугарске окупације, те саучесника злочиначке НДХ и бојовника СС Ханџар дивизије, до црних бисера који су терорисали Србе у ратном Сарајеву ’92 –’95.

Биће то за Инцка и његове сарајевске домаћине велико искушење да у име суживота промијене имена пола улица у граду, јер, како свједочи реакција студената, промјене не иду лако ни на Палама. На плочи је умјесто правог имена, налијепљен псеудоним `др Драган Дабић`.

Не буде ли симетричне интервенције ОХР-а у „блискоисточном Сарајеву“, могла би у Источном нека улица понијети име Драже Михајловића.

Јесу неке одметнуте четничке јединице починиле масовни злочин на Дрини, али шта ће Инцко пред референцама: први герилац у покореној Европи, спасавао америчке пилоте, одликован од Рузвелта, брањен од Де Гола, стријељан од комуниста.

Или, зашто не – Слободана Милошевића!? Није осуђен у Хагу, а није ни оптужен за Босну, по жељи САД је преговарао у Дејтону у име РС и хваљен као фактор мира на Балкану. Можда ће Бошњаци завапити: „Вратите на плочу име Радовна Караџића!“

Интервју министрице Бисере

У недавном интервјуу на ТВ Фејс министрица Бисера Турковић је изнијела не само своје пусте жеље да се укине РС и Додика упоредила са Хитлером, него је о томе сладострасно говорила као о готовој чињеници о којој је она повјерљиво обавијештена из Вашингтона и Брисела, а „понешто и сама повезала као искусан дипломата“. 

Домаћин Сенад Хаџифејзовић је  охрабривао: „Ево ја сам спреман да за почетак укинемо Федерацију и кантоне“. И поспрдно је подстицао: „Познато је да су многи важни западни дужносници бивали код вас на кућним сијелима, вечерама и спавању“. А она се кикотала као да је шкакљи по табанима.

Али, да је само ефендум министрица па ни по јада, него се читава бошњачка јавност успалила у очекивању инаугурације Бајдена, као да се овај и кандидовао само да би им направио јединстену Босну.

Послије дан-два огласили су се не само лидери „босанских“ Срба и Хрвата него и предсједници Хрватске и Србије: „Нема измјена Дејтона без сагласности све три националне стране у БиХ“. И таман су из Сарајева повикали како се Милановић и Вучић мијешају у унутрашње ствари суверене БиХ, а онда је запаљиве изјаве министрице Бисере осудила и америчка амабасада… 

Ово мијешање испоставе САД су, наравно, кротко отћутали.

Милановићева поука: сапун и парфем

Бошњаци су тако морали да се прешалтују на нову тему: „прво сапун, па онда парфем“.

Зоран Милановић је ову метафору употријебио у контексту реаговања на бошњачко оспоравање Дејтонског споразума у прилог „грађанске Босне“, али је већ поменути угледни новинар Хаџифејзовић први то протумачио као специфичну увреду.

Ономад је искрено револтиран дао прецизно објашњење, како муслимани, да опросте читаоци, бришу стражњицу послије велике нужде: „прво папир, па сапун или туширање“. Не знам како су то успијевали у предратним сарајевским јавним клозетима када им изненада притужи, али неукусно је улазити у детаље.

Сажетијим и уопштенијим реаговањем на националну увреду придружио му се и бошњачки члан Предсједништва Џаферовић и СДА: „То је увреда за све у БиХ“!

Но, ако и јесте, ни Хрвати ни Срби у БиХ ничим нису показали да су увријеђени.

Коментар сајта Вијести.ба поводом Милановићеве исламофобије увреду је подигао чак на панисламски ниво: „Увриједио је све муслимане у свијету!“ Елем, предсједнику Хрватске пријети фетва, као да је нацртао карикатуру пророка Мухамеда.

Посјета Лаврова и државници Шефик и Жељко

Сергеј Лавров је допутово у Сарајево у правом тренутку да спусти температуру подсјећањем да Русија, као један од гараната Дејтона, поштује овај међународни споразум, који мора бити полазиште за све евентуалне промјене и да се ништа не може мијењати без сагласности сва три народа у БиХ.

Комшић и Џаферовић нису жељели то да чују, али је зато добио више времена да поразговара са Додиком, најприје као са лидером Српске, а онда и као са првим међу једнакима у Предсједништву БиХ. А што се тиче Шефиковог и Жељковог оправдања са заставама, Лавров свакако није дошао да рјешава локалне протоколарне размирице, и понудио им је оправдање да то нису урадили по својој памети.

Као што и нису, а зна се и по чијој јесу.

Додик, познат по својим недипломатским иступима, никад није демонстративно одбијао сусрете са високим иностраним гостима који су претходно званично позвани или бар најављени у БиХ.

Два члана колективног Предсједништва зорно су показала колико је земља којој су на челу заиста држава, а они државници. 

Министрица би им се радо придружила, да није добро процијенила да јој послије претходно описане брљотине у тако кратком року не треба још једна, а што је најважније, имала је и укор амабасаде САД због  „запаљивих изјава“.

Гаф Додиковог протокола?

Након одласка Лаврова, откривена је непријатна грешка, ако је уопште грешка.

Руском министру Додик је поклонио икону наводно сумњивог поријекла, али и да је сумња основана нигдје у свијету не би се везала за личност предсједавајућег државе, него за његов протокол, који се бави размјеном поклона са високим гостима.

У Босни је све другачије, поготово у децембру 2020. о 25. годишњици  Дејтона.

Комшић, који је истог дана био лично виновник дипломатског скандала, трудио се да свога претпостављеног представи као малтене крадљивца или шверцера умјетничким старинама. Други пут у истом дану показао је како би изгледала његова нормална БиХ.

Неспорно компетентни Никола Кусовац одмах је препознао да се не ради о рарититету, него серијски прављеној икони, која вриједи само симболички као поклон.

Шта нам све ово казује?

Остаје још десетак дана децембра и ко зна шта ће се још догодити на узбурканој босанској политичкој сцени, али и ово до сада довољно је за закључак.

Упркос свим бајкама о суживоту и толеранцији, три народа у Босни имају толико међусобних афера из прошлости и садашњости да готово све што уради или каже једна страна, нека од преостале двије, или обје, наћи ће се увријеђене и узвратиће.

Три народа не само да не славе исте празнике него док су празници за једне тријумф за друге су пораз, у свим ратовима били су на различитим странама, ни једним миром нису били сви задовољни, исте личности за једне су хероји, за друге злочинци.

Не припадају само различитим вјерама и нацијама, него и различитим културама и цивилизацијама, али да ће доћи дотле да се споре и око тога „ко боље брише гузицу послије велике нужде“, то, вјерујем, ни највећи песимисти нису очекивали.

Очито, треба поново читати Самјуела  Хантингтона! Његов Сукоб цивилизација, који је својевремено наљутио неолибералне глобалисте, данас је постао не само босанска реалност. Амерички протестанти, руски православци, кинески конфучијанци, европски католици, муслимани од Марока до Индонезије, ко ће против кога, а у невеликој Босни разграничени танким ентитетско-кантоналним линијама, чак троје, као потенцијални глобални детонатор.

Можда би изградњу јединствене БиХ требало почети одоздо нагоре, од ситног и конкретног компромисног уједначавања хигијенских навика, па онда, корак по корак, за једно стотинак година, уколико до  тада издрже заједно, евентуално стићи до ненасилне промјене устава.

Након 25. година Дејтонски споразум остаје највиши степен сагласности који је реално могуће постићи између три равноправна народа у петовјековној антагонистичкој коегзистенцији.

Дејтон је, кажу његови амерички креатори, донио само мир, али не и политичко рјешење. Управо је обрнуто: да није пронађено свима прихватљиво политичко рјешење – не би ни био успостављен мир. Зато, ако се доведе у питање политичко рјешење на основу кога је мир и постигнут – неће бити одржив ни мир.

Како рекосмо у уводној реченици: децембрски јубилеј је почео са причом да је Дејтон превазиђен, а завршиће се са „Спасавај га да не буде горе!“.

Чак да се исти документ данас поново стави на сто, тешко би се сабрала три потписа, а још теже би се сложиле државе супотписници и гаранти.

Крајем 1995. униполарни поредак је био у зениту, а данас је на заласку…