КЕЦМАНОВИЋ: Декларација о опстанку српског народа да обухвати и Јасеновац

Професор Факултета политичких наука Ненад Кецмановић изразио је увјерење да ће у Декларацији о опстанку српског народа, коју припремају Република Српска и Србија, бити обухваћени и злочини у усташком логору Јасеновац.

Он у изјави за Срну каже да је Декларација довољно широк оквир да се проговори и о Јасеновцу и геноциду, о највећим жртвама у окупацијама и ратовима и да ће обухватити очување српског језика и ћирилице, културног и духовног идентитета.

Кецмановић истиче да се с тиме не може калкулисати и трговати зарад доброг комшилука и добросусједства у региону због евроинтеграција „и сличних ма колико ведрих перспектива“, поготово у времену када Србима други лиферију лажне фактуре о „удруженим злочиначким подухватима“.

„Ако опет заборавимо поновиће нам се, јер ево видимо како се љуте кад их дирнемо у лошу савјест. Није им чак довољно да је потисну него би и да је превреднују. Још мало па би Јасеновац прогласили за `поправни дом`“, рекао је Кецмановић.

Он је подсјетио да су власти социјалистичке Југославије ради реинтеграције обновљене државе свјесно потискивале сјећања на страдања српског народа у Другом свјетском рату, посебно у Независној Држави Хрватској /НДХ/.

„Прављене су лажне симетрије усташких квислинга, чијим звјерствима над Србима је био шокиран и генерал Вермахта у Загребу, са четницима који су били први побуњеници у окупираној Европи. У национално сложеној БиХ предимензионирани су ријетки примјери комшијске солидарности и заштите, а бројне усташке јаме са покланим Србима или су бетониране без икаквог обиљежја или обиљежаване као жртве анонимног фашистичког терора“, каже Кецмановић.

Он истиче да је власт вјеровала да је то цијена да БиХ буде мирна и стабилна, а 90-их се испоставило да је експлозија била само одгођена.

„Након пола вијека такве политике, која је његована у историографији, медијима, школском систему, природно је да су код Срба изблиједила сјећања на Јасеновац, а код Хрвата избрисано осјећање кривице. Код муслимана, потоњих Бошњака, чак је створило лажну свијест да су једини били невине жртве јер, наводно, нису колаборирали са окупатором /`нису били ни усташе, ни четници`!!/, иако су итекако партиципирали у власти НДХ и усташким формацијама, те формирали СС ханџар дивизију“, наводи Кецмановић.

Он напомиње да је истина о помору Срба у Јасеновцу, макар и са закашњењем, највише продрла у свијет захваљујући јеврејским сапатницима у том логору смрти и истиче да јеврејски народ односом према Холокаусту може да послужи као узор.

„Од Јевреја треба учити. Зло које им је учињено други су скривили, али за то што се њиховим жртвама данас сви клањају, заслужни су преживјели. Изузетно је значајно што је Република Српска на тој основи развила и ширу сарадњу са Израелом. Подржала је ову земљу, макар индиректно и само симболично, у неким за њу тешким међународним околностима, а ова узвратила драгоцјеном дискретном подршком“, каже Кецмановић.

Он истиче да на Јасеновац, геноцид и број српских жртава, „по којима смо апсолутни, не само регионални шампиони“, треба подсјећати у школама и књигама, музејима и медијима, на улици, у свакодневном животу и то показивати сваком иностраном госту.

„Рецимо, сјајно је што више улица у Србији и Српској носи име Срђана Алексића и његује успомену на младића који је изгубио живот бранећи пријатеља Бошњака од паравојних насилника у ратном Требињу. Треба да будемо поносни на нашег сународника, утолико више што нису забиљежени слични примјери на другој и трећој страни током грађанског рата у БиХ“, рекао је Кецмановић.

Он је упитао зашто у Београду нема и улице посвећене „бањалучким бебама“ које су помрле зато што представници међународне заједнице нису дозволили допрему кисеоника за инкубаторе, или улицу посвећену српским жртвама у Возући или грађанима Сарајева који су протјерани из највећег српског града послије Београда.

Кецмановић подсјећа на то да су Срби већ искусили да прећуткивање, гурање под тепих и релативизовање не доноси ништа добро.

„Испало је да смо се стидјели туђег стида, да је аутошовинизам постао просјечно стање свијести, да људи помишљају да им било било најкорисније да промијенимо нацију, вјеру, језик, историју. И да тако постану нико и ништа или неко и нешто друго“, наводи Кецмановић.

Он истиче да су таква размишљања знатно присутнија код младих људи у Србији.

„Јасеновац је њима много даљи, не само географски и психолошки. Многи млади људе мисле да у Босни живе Босанци, у Херцеговини – Херцеговци, а у Хрватској – Хрвати“, каже Кецмановић.

Тагови: Јасеновац, Ненад Кецмановић