Кецмановић: Цимерман је намагарчио Изетбеговића и потпалио ратни пожар у БиХ

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

„РЕИС Селимоски је ћутао, само је слушао шта Мухмед Ченгић говори. Мухамед је био нервозан, није ни сјео. Причао је да мисли да послије негативног гласања за договор са Србима и Лисабонски споразум, њему више није ту сигурно и да зато иде у Турску. Селимоски је ту био са женом и двоје мање дјеце. Он није пуно причао, али мора да му је неко јавио да је и њему најбоље да иде док се ту нашао код мене на аеродорму …“

Како уз опадање америчке моћи, слаби и монопол једине суперсиле на истину, полако испливавају и неке 30 година прећуткиване чињенице о томе како је избио рат у БиХ.     Позната је, али никад до краја разјашњена улога Ворена Цимермана.

Неспорно је да је амерички амбасадор у Југославији 18. марта ’92. колима стигао из Београда у Сарајево, већ дан након што се Изетбеговић вратио из Лисабона, гдје је потписао Кутиљеров план. И, такође је ван спора да је послије њиховог сусрета Алија повукао потпис.

Нови, и до сада нетематизован податак јесте да је Цимерман тачно мјесец дана касније 18. априла, још једном допутовао у Сарајево да би поново разговарао са Изетбеговићем. Док га је у првом убједио да повуче потпис да Кутиљеровог плана, у другом га је охрабрио да уђе у рат против Срба обећањем да ће му се, након 10 дана, НАТО придружити бомбардовањем  Београда.

Већ повлачењем потписа са Кутиљеровог плана који је нетом био потписао заједно са Караџићем и Бобаном, Изетбеговић је извршио злочин против мира, који се у стручној литератури дефинише као највећи злочин јер је праузрок свих злочина који услиједе током рата.

На тај начин је изазвао смрт 100 хиљада људи на све три националне стране, а највише на пораженој, муслиманској/бошњачкој.

Иако је направио кобну грешку са несагледивим посљедицама, Алија није абдицирао, а није се нашао ниједан од Муслимана у његовом окружењу да га благовремено свргне са власти..

У својим «Сјећањима» Изетбеговић  се жали како се „није сналазио у преговорима са странцима“. Иако ништа не конкретизује , то се вјероватно односи на кобни сусрет са америчким амбасадором Вореном Цимерманом.

Постоји више верзијао томе шта је био садржај њиховог првог разговора, али западни аутори нерадо признају да су САД преко Цимермана кумовале рату.

Док је Изетбеговић о томе махом ћутао, дотле је Цимерман на новинарска питања давао крајње противрјечне одговоре. Од тога да је на Алијино вајкање само упитао: „Зашто сте га онда потписали’“, до тога да се касније кајао што га је макар и нехотице ипак навео да одустане од аранжамана који би спријечио рат.

Ако покушамо да рекоструишемо тај фатални дијалог, Цимерман је Изетбеговићу највјероватније рекао да Америка, у складу са својим системом вриједности, може да подржи једино мултиетничку БиХ, без територијално-етничке пођеле. А овај је закључиода ће му САД суперсилом немогућу државу и направити. Видио је у томе шансу да Муслимани, као најбројнији, по систему један човјек-један глас, завладају цијелом Босном, иако је прије тога за Муслимане тражио „само онолико колико могу просперитетно контролисати“.

По верзији која само донекле амнестира  обојицу, био је то неспоразум. Цимерман је мислио једно, а Изетбеговић схватио друго.  Амбасадор се изражавао дипломатски, а муслимански лидер није разумио тај језик који је често недоречен, вишезначан и непрецизан те није био способан да га дешифрује.

Да, тако би се дало закључити, али под условом да није било и њиховог другог сусрета.

Изгледа да је Алија ипак тражио јасне и конкретне гаранције о оружаној подршци суперсиле, те да их је при другом сусрету са Цимерманом и добио.

О томе свједочи Миле Јовичић, тадашњи  директор сарајевског аеродрома.

„Цимерман је долетио из Београда 18 априла, а на писти смо га дочекали Ејуб Ганић и ја као директор. Прексутрадан су се на аеродорому појавили Мухамед Ченгић, секретар СДА и потпредсједник владе, познат као нагодан, и мирољубиви реис-ул-улема Јакуб-ефендија Селимоски са женом и дјецом. На лету за Истанбул придружио им се и турски амбасадор. Ченгић је узбуђено причао о синоћњем састанку врха СДА на коме је већином гласова одлучено да се прекину преговори са Кутиљером и крене у рат против Срба, у који ће се за десет дана укључити и НАТО, бомбардовањем Београда. Док је турски амбасадор изражавао сумњу у скору америчку интервенцију на страни Муслимана, човјек који га је допратио на аеродром енергично је понављао: ‘Тачно за 10 дана НАТО ће бомбардовати четнички Београд, имамо гаранције Вашингтона’.“  

И, заиста, Радио-Сарајево је 28. априла пренијело информацију свјетских агенција да НАТО спрема бомбардовање Београда. 

По истеку тог рока, Алија Изетбеговић ја на сједници Предсједништва у јуну мјесецу у два маха споменуо нови термин: „најкасније до 15. августа“.

Био је утолико увјеренији што је тих дана  Шеста флота упловила у Јадран. Но, од војне интервенције ни тада ништа.

Ко су, поред Мухамеда Ченгића и Јакуба Селимоског, чинили мањину против рата, а ко већину која је хтјела рат против Срба?

Алија се колебао, чим је ризичну одлуку желио да подијели са већином, а ратоборну већину завело је обећње да ће десетодневни рат у њихову корист окончати НАТО.

За отрежњење је било касно: једном потпаљен ратни пожар се ширио Босном и више се није могло натраг.

У међувремену, Изетбеговић се држао преузетих обавеза. Дојуче вјерник који није имао национално осјећање, Алија се најпрје претворио у националног вођу, а онда преобукао у предсједника грађанске државе. И истовремено походио пријестонице исламских земаља и скупљао милионе долара да направи шеријатску државу.

Да Алија није, по наговору америчког амбасадора повукао потпис са Лисбонског споразума и да није добио гаранције да ће побиједити, не би било Казана, Добровољачке,  Тузланске колоне, Возуће, па ни Сребренице.

По свему, њих двојица је требало да буду првооптужени у Хашком трибуналу за удружени злочиначки подухват  против мира.

Карла дел Понте је била изјавила да је за Алију припремала оптужницу, али за Ворена, наравно, није.

Цинизам америчке дипломатије досегао је врхунац када је Холбрук у Дејтону пред Изетбеговића ставио да поптпише споразум идентичан Кутиљеровом.

Цимерман је осјећао грижу савјести: због преваре у коју је био увучен поднио је остаку у Стејт департменту. 

Није чудо што у Сарајеву не отварају тему „како је стари Изетбеговић намагарчен да уђе у рат за који се унапријед знало да ће га Муслимани/Бошњаци изгубити“.

Пошто постоји и политички (СДА) и биолошки (син Бакир) континуитет власти, његови актуелни носиоци неће оспорити личност и дјело оснивача странке, првог предсједника какве-такве државе, по некима и оца нације. 

И од бошњачког народа тешко је очекивати да себи призна да су ратне патње, страдања најближих и порушене куће били посљедица вођине катастрофалне грешке. Радије ће живјети у илузији да су били „хероји у одбрани од агресије“ него признати сурове чињенице.

Бранећи Алију од њих, они бране своје колективне заблуде.

Прећуткујући улогу Цимермана, бране кредибилитет САД, а све у нади да ће једног лијепог дана, а можда и прије, са Требевића дојахати америчка коњица, истјерати Србе и Хрвате и остварити њихове аспирације на цијелу Босну као бошњачку.

Зато је важно да на то подсјећамо, не само Бошњаке него и њихове америчке покровитеље, не само ради српских жртава Алијине политике.