Кецмановић: Чак и ако побједи Бајден, у Вашингтону ће морати да рачунају да је Додик Путинов пријатељ

ДA ЛИ сте уопште примјетили или сте већ заборавили да су Јелена Баштинац, Бранислав Окука, и Сребренка Голић фасовали америчке санкције?

Вијест је била медијски актуелна мање од три дана, а онда је са дневног реда све потиснуо Путинов изборни тријумф. Али, не зато што Срби воле да се курче и бистре свјетску политику умјесто своју локалну, него зато што им судбина у великој мјери зависи од исхода двобоја Русија – Америка.

Путин је тријумфовао са скоро 88% посто гласова, упркос економским санкцијама, упркос спољном подривању јединства Руске Федерације, упркос рату у Украјини против колективног Запада…

На другој страни, не само Американци него и европски вазали стрепе од изборног судара Бајдена и Трампа, од развоја ситуације у Гази и муслииманске солидарности арапских нафташа, од кризе њемачке економије, од Зеленског који тражи милијарде да не би капитулирао.

Када неком крене низбрдо, тешко је зауставити клизање наниже, али важи и обрнуто. Да закон инерције не важи само у физици, показују глобална политичка превирања.

Наравно, империја опадајуће моћи настоји да се у повлачењу консолидује и утврди на границама НАТО. Досљедно томе, неутрална Српска са Србијом, представља тамну мрљу, коју ваља хитно гумицом избрисати са војних карата, али проширење црне листе на троје „организатора“ забрањене прославе рођендана Републике дјелује неозбиљно.

Почело је од персоналних санкција Додику, па потом и Жељки, Вишковићу и Стевандићу, што је изазвало недоумице које су конкретне посљедице. Али када су под којекакве забране уласка у БиХ и Црну Гору, блокирања жиро рачуна и сл. потпали и национални и патриотски научници, умјетници, новинари, бити санкционисан постало је питање части, попут ордења за родољубље и домољубље.

Како су сада, ево, персоналним санкцијама обухватили још шири круг, санкције нису ни казна ни почаст.

Број учесника на овогодишњој прослави забрањеног рођендана је практично био неограничен – од оних који су били на свечаној академији у спортској дворани Борик и оних на уличном дефилеу поред парка Младен Стојановић.

У првом реду су фотографисани и највишии функционери Српске и Србије, па Порфирије, Кустурица, Бећковић, а ни Вучићу „није масло за рамазана“ јер је послао честитку која је прочитана уз аплаузе. Чак и ако су циљали само на непосредне организаторе и извођаче, ни они нису малобројни – од сценаристе, режисера, конферансијеа, хора, оркестра, камермана, освјетљивача, тонских мајстора, пиротехничара за ватромете широм Српске. Али, ово троје не спадају међу њих.

Омасовљење је довело до инфлације и девалвације санкција везаних за 9. јаунар.

Бивша једина суперсила вјерује да се и даље свако у БиХ смрзне од њихових казни, а санкцијама се Срби или поносе, или им се смију, или не хају за њих.

Сљедеће ширење црне листе вјероватно неће бити ни кратка агенцијска вијест.

Зашто су се навадили баш на Дан Републике, као да нису могли наћи ништа паметније?

Прије свега, то је довољно широк окивир да упру прстом на кога год им се прохтије. Ранији оквир масовних оптужби „кршио је Дејтон“ је потрошен. Затим, на једну недотупавну пресуду Уставног суда БиХ по апелацији Бошњака, Додик је одговорио референдумом и увео за протекторат незгодно убојиту демократску праксу непосредног изјашњавања народа ad hoc. Даље, након 30-годишњег упирања иностране управе да се Дан РС укине, рођенданско славље је постало више од тога. Постало је симбол мирнодопског колективног отпора иностраној управи, која је прекорачила дејтонске надлежности.

Да није тако послије тридесетог понављања, људи би се више бавили спајањем нерадних дана са викендима него прославом. Рођендани се славе дјеци, а не тридесетогодишњацима.

Најзад, ту је и онај главни разлог: Република Српска је проглашена 9. јануара, а сецесија БиХ тек 1. марта. Смета им што је Српска историјски старија од независне БиХ, а онда је то у бошњачкој апелацији наивно објашњено да је истог датума православни светац, што вријеђа муслимане. А они су се напрасно осјетили увријеђени тек годинама након рата пошто су у међувремену званичници из Сарајеву долазили у Бањалуку да комшијски честитају слављеницима.

Обогаћујући програм прославе Дана РС, организатори више нису могли све да смјесте у један дан па се половина манифестација одвија дан уочи 8-ог. Испада да је Српска учинила уступак и не слави баш 9-тог, али не вриједи.

Наравно, протекторима би било једноставније да читаву Републику одједном ставе под санкције, али санкције се не уводе ентитетима, него државама, па би на тај начин индиректно потврдили дејтонску државност Српске. Могу и персоналне, али технички је тешко санкције увести за око милион људи појединачно, уз много труда трајало би годинама, а контраефекат би био сразмњеран оном са санкцијама Русији.

И Српска, као и Русија, изаћи ће ојачана. Духовити „Босанци“ поздрављаће се са: „Јеси ли, богу хвала, санкционисан?!“, као за вријеме короне: „Јеси ли, у здравље, вакцинисан!?

Све у свему, персоналне санкције су невиђена глупост!

Ми све покушавамо да проникнемо у неки дубљи смисао, рачунајући да, ако је већ Бајден због старости попустио, међу Ротшилдима и Рокфелерима, који као најамнике држе врхунске свјетске експерте за све и свашта, има неко ко је при чистој памети, па нагађамо да мора да постоји и неки рационалан, по нас и опак план. Међутим, по свему судећи – немају га.

Медлин Олбрајт је послије пада Берлинског зида, на врхунцу доминације САД, у суманутом тријумфализму објашњавала америчку изузетност.

„Ми са новим идејама крочимо испред свих осталих и док они схвате о чему се ради, ми смислимо нешто ново и опет им измакнемо за корак даље, предодређени да предводимо…“

Лудовање државне секретарке био је знаки климакса моћи, након кога слиједи опадање.

Иако три деценије раде против Српске, Србима придође да се у име неких ранијих времена, када је Америка била узор слободе и проспертита те помагала, постиде њиховог стида.

Ако су Бошњаци „добри Бошњани“, биће да су и Срби „добри Србљани“ – све саме добрице у јединственој грађанској БиХ. Само их повремено посвађају велике силе или зли загранични сусједи, па се по неколико година међусобно кољу. У паузама хватају нови залет на комшије.

Но, за безболно рађање мултиполарног свијета потребан је велики државник на обје стране ратоборне глобалне подјеле. Зато су послије Путиновог тријумфа све очи упрте у Трампа. Какав год био, бар је „о себи – при себи“, а показао је и изузетну храброст, енерегију, отпорност и упорност.

Први мандат је морао да брани све четири године од моћне дубоке државе (медија, правосуђа, вашингтонске бирократије). Побједу на изборима за други отели су му. А у предизборној кампањи за трећи напредује.

Дјелује као човјек који са Путином, коме се дивио и када је имао мање аргумената, може нешто озбиљно да промијени. Што се пак тиче БиХ, према Тимоти Лесу, Трамп је спреман да мирним разлазом пресјече босански Гордијев чвор, а ваљда ни Меланија није заборавила на ципеле које је добила на поклон из Српске прије него што је постала прва дама Америке.

Чак и да побједи Бајден, они који га придржавају мораће да рачунају да је Додик Путинов пријатељ. А санкционисани Додикови сарадници.