Кецмановић: Бошњаци су највећи кривци за дезинтеграцију БиХ – узалуд пријете другом фазом рата

* Дејтонски споразум је био вјероватно посљедња шанса за постепену мирну интеграцију на бази стриктног поштовања Устава и осталих анекса основног споразума. Међутим, послије три и по године грађанског рата наступило је четврт вијека ревизије Дејтона и дезинтеграције БиХ под притиском његових америчких креатора

* На бази измишљене историје развили су политичке императиве да ослободе РС и ХБ као привремено окупиране територије у којима живе „геноцидаши Срби“ и „агресори“ Хрвати, да створе грађанску државу у којој би игром бројева  једнако доминирали у већинској демократији као и у исламској теократији

* У муслиманском Сарајеву – када чују да Србија и Хрватска модернизују наоружање – не дижу дреку због тога што мисле да сусједне државе имају територијалне претензије на пет бошњачких кантона, него зато што то обесхрабрује њихове амбиције да, како су говорили још током рата, „ослободе и посљедњу стопу БиХ од ВРС и ХВО“

* Фантазије о реинтегрисаној (јединственој, унитарној, централизованој, грађанској) Босни послије четврт вијека дезинтеграције и даље дијеле Бошњаци и Американци, не би успјеле, показало се, ни под бомбама НАТО ни уз шаргарепу ЕУ. А данас би на бомбе реаговале и Русија и Кина, ако не у Босни онда негдје на другом мјесту које би Запад више заболило

___________________________________________________

Пипше: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

НЕКОЛИКО дана уназад, ЕУ и НАТО усвојили су документе о БиХ у којима се више не помињу конститутивни народи.

„Ситница“ којом се вишенационална БиХ трансформише у грађанску државу можда би и промакла да се европарламентарци нису оглушили о приговор предсједника Хрватске Зорана Милановића.

Западни империјални новоговор обилује терминима који намећу лаж као истину. Лансира их и онда систематски користи у медијској комуникацији све док не постану нова реалност.

Рецимо, самовоља САД и вазалних земља ЕУ представља се као „став међународне заједнице“, која обухвата стотинак земаља.  Бомбардовање осиромашеним уранијумом постаје операција Милосрдни анђео. Три народа у БиХ називају се једним именом – Босанци или сада, ево, грађани. Три језика у Хашком трибунлу крсте се као један – БХС.

Један од тих обмањујућих термина који се одомаћио у западном дискурсу о Босни, па је прихваћен и код нас, јесте и „реинтеграција државе“.

Ставићемо у заграде чињеницу да БиХ никада није била држава, јер и када је у прољеће 1992. примљена у чланство УН није имала унутрашњи суверенитет, и зато се и данас налази под протекторатом, што значи да није суверена и задржаћемо се на „реинтеграцији Босне“.

Све што тзв. међународна заједница 25 година чини у БиХ (дух умјесто слова Дејтона, реформа устава, функционализација, Дејтон плус …) подводи се под лажну синтагму „реинтеграција“.

Међутим, и формално-логички гледајући, ре-интегрисати се може само нешто што је раније  било интегрисано па се хоће вратити у status quo ante интегрисаности. А сви знамо да оно што претходно није било интегрисано не може се накнадно реинтегрисати.

У конкретном случају Босне – поставља се питања када је то током познате историје Босна била  интегрисана?

Да ли под комунистичком једнопратијском диктатуром пролетаријата када се друштво дијелило на авангарду, аријергарду и ретрогарду?

Да ли под НДХ када су хрватске и муслиманске усташе у БиХ радиле на коначном рјешењу за Србе?

Да ли под шестојануарском дикатуром када је Босна била подијељења на бановине?

Да ли под католичком каундка анексијом која је подилазила муслиманима?

Да ли под Османлијама када се дијелила на исламизовани беговат и хришћанску рају?

Да ли исцјепкана на средњовјековне кнежевине?

Не, Босна никада није била интегрисана, него, напротив, хронично дезинтегрисана.       Нацијом или само вјером „Босанци“ су у свим историјским фазама били на различитим странама и више гинули од комшијске каме него од освајачких куршума. Златно доба за једне било је доба мрака за друге. Историјски датуми који једни славе као дане националног тријумфа, други обиљежавају као комеморације жртвама.

И, нико се није стидио своје срамоте, нити се ико поносио комшијским успјесима.

Грађански рат ’92 –’95. био је врхунац дез-интеграције Босне. Иностраних подстицаја је итекако било, али инострана војска није окупирала земљу, а Муслимани и Хрвати су претходно одбили уставну и обичајну обавезу да се демократски и равноправно договоре са Србима о будућности Босне, а тзв. међународна заједница је кумовала злочину против мира.

Дејтонски споразум је био вјероватно посљедња шанса за постепену мирну интеграцију на бази стриктног поштовања Устава и осталих анекса основног споразума. Међутим, послије три и по године грађанског рата наступило је четврт вијека ревизије Дејтона и дезинтеграције БиХ под притиском његових америчких креатора.

Штавише, на дјелу је парадокс да су отуђивањем од заједничке БиХ дезинтеграцији највише допринијели управо Бошњаци, којима је до интеграције бар декларативно највише стало.

Како су Бошњаци дезинтегрисали БиХ?

Стари Изетбеговић је, уз сав свој исламистички фанатизам, показивао више осјећаја за босанску реалност него секуларни националисти. У различитим приликама знао је народски једноставно да каже:„Нема Босне ако је неће Срби и Хрвати“, или „Муслимани ће узети онолико Босне колико могу просперитетно контролисати“.

Желио је још за живота да по рецепту Исламске декларације створи шеријатску државу. Потписао би да буде и мала к’о авлија,  јер ју је видио тек као дјелић глобалне уме од Марока до Индонезије.

Он је био муслиман, а не Муслиман и одбијао је да свој народ назове Бошњацима. На заокрет ка цјеловитој и јединственој  мултикулти Босни, у којој ће муслимани владати као већина, навукао га је Цимерман.

Како је 70-их, поводом признања  муслиманске нације, изјавио социолог Есад Ћимић: „Муслимани су закаснили да буду народ, а преуранили да буду нација јер су им недостајали неопходни атрибути нације“.

Секуларни националисти  блиски комунистичком режиму, који су све до ’94. били у сјени Алијиних првобораца, искорачили су на Првом бошњачком сабору када је Алија био разапет на три фронта. Алија Исаковић, Мухамед Филиповић, Русмир Махмутћехајић, Нијаз и Енес Дураковић, Мухсин Ризвић, Атиф  Пуриватра, Смаил Чекић, Сенадин Лавић и други, у позадини фронта надокнађују дефицит националних атрибута.

Преименовали су Муслимане у Бошњаке, конструисали босански језик, формирали Бошњачку академију наука и умјетности (БАНУ), од Сребренице направили оснивачку жртву, написали своју бошњачку верзију историје. Све по западним стандардима.

Док су били дијелом Срби, дијелом Хрвати, дијелом неопредијељени, више су знали шта нису него шта су, они су свој недовршени идентитет везивали за ислам и за Босну, те представљали посредујући елемент и везивну компоненту између Срба и Хрвата те зато били миљеници сваке власти која је хтјела да је сачува од дезинтеграције и подјеле између Србије и и Хрватске.

Заокружујући се као бошњачка нација по модерним западним стандардима, изгубили су статус ексклузивног браниоца интегралне Босне и постали једна од три равноправне стране у БиХ,са територијом споља омеђеном српским ентитетом и хрватским кантонима и институцијма све три гране власти у оквиру федералне ФБиХ. И, пардоксално, тако су створили претпоставке да се БиХ или конфедерално интегрише или дезинтегрише у засебне државе.

Но, то је њихово право у које Срби и Хрвати не треба да дирају. За хришћанске комшије у РС и ХБ то не би био проблем да су се зауствили на закасњелом надокнађивању националних атрибута и заокруживању нације. Али, истовремено се код њих јавио још један, да парафразирамо професора Ћимића, „преурањени“ захтјев за бошњачком државом, и то мегаломански – на територији цијеле БиХ.

На бази измишљене историје развили су политичке императиве да ослободе РС и ХБ као привремено окупиране територије у којима живе „геноцидаши Срби“ и „агресори“ Хрвати, да створе грађанску државу у којој би игром бројева  једнако доминирали у већинској демократији као и у исламској теократији.

Уз то се не либе да пријете другом фазом грађанског рата у којој би они побиједили и тако силом интегрисали Босну.

Наравно, све је то нереално у свијетлу реда чињеница:да је предратна национална мјешавина узајамним етничким чишћењима рашчлањена на три територијално-етничка ентитета и кантоне; да је у Дејтону потписана и гарантована конфедерална структура; да РС и Херцег Босна (трећи ентитет, заједница хрватских кантона) постоје већ 30 година, да Срби и Хрвати у БиХ имају залеђе у Србији и Хрватској, које ниједна власт у Београду и Загребу не може да им ускрати.

Свега тога су у муслиманском Сарајеву сасвим свјесни. Када чују да Србија и Хрватска модернизују наоружање, они не дижу дреку због тога што мисле да сусједне државе имају територијалне претензије на пет бошњачких кантона, него зато што то обесхрабрује њихове амбиције да, како су говорили још током рата, „ослободе и посљедњу стопу БиХ од ВРС и ХВО“.

Свјесна је бошњачка политичка елита свих страначких боја и политичких облика да за ту мегаломанску амбицију немају снаге и зато су све њихове очи упрте у иностранство, од Блиског истока до далеког Запада, од Ал Каиде (академик Ибрахим Бушатлија) до Бајдена (Бакир Изетбеговић).

Иако се позивају на метафизички државни континуитет БиХ од прије првих људских насеобина на Балкану, не дају да протекторат оде и призивају НАТО да дође. А све да би им неко споља (ре)интегрисао Босну какву неће ни Срби ни Хрвати са више од пола популације и на 75 одсто територије.

И није да се око тога у Вашингтону, мање у Бриселу, нису трудили, али са промјенљивим еланом и у складу са властитим никад сасвим јасно дефинисаним интересима. И без одговора на питање зашто би нефункционална БиХ била боља од функционалних РС, ХБ, ББ, односно зашто би Велика Босна биља боља од Велике Србије и Велика Хрватске.

Да ли су УН, ЕУ, ПИК, в.п. све са бонским овлшћењима, а прије свега САД, ишта допринијели интеграцији или, напротив, допринијели дезинтеграцију БиХ?

Умјесто исцрпне и исцрпљујуће евиденције о актима присилне централизацији бројних ентитетских надлежности, наметања закона, смјена изабраних функционера, довољно је да констатујемо општу сагласност свих унутрашњих и спољних актера да је Босна данас мање интегрисана него уочи рата. Суперсила ипак не одустаје, али док се раније говорило да има пречих послова и да јој се не жури да се врати недовршеним пословима у Босни, рапидним опадањем моћи у односу на глобалну конкуренцију, сада јој се изгледа све више жури.

„Савез демократских држава“,како је Бајден ономад крстио нови дил САД и ЕУ против „ауторитарних“ Кине и Русије, као да се најприје осјетио у Србији, Српској и пограничним Црној Гори и Хрватској гдје живи већи број Срба и које чине „Српски свет“.

Окидач је био спектакуларан  успјех Србије у борби против пандемије и кооперација са Русијом и Кином у домаћој производњи вакцине. Великодушан гест солидарности с комшијама, који су извисили за пројекат Ковакс, као да је прелио чашу, а први споља синхронизовани атак је кренуо преко Српске.

Црногорска скупштина је донијела резолуцију о забрани оспоравања геноцида у Сребреници. Хрватски дужносници су запријетили да ће и Србија то морати ако хоће у ЕУ. Бошњаци су на поклон вакцине и бесплатно вакцинисање у Србији, „захвалили“, и то из врха и власти и опозиције, да је „Србија зарадила на вакцинама“, „слала им вишкове са којима није знала шта би“, „преварила их“.        Најзад, Шмит је допутовао на дужност в.п. у БиХ без прописане сагласности СБ УН и упркос противљењу Српске и Русије. И то сигурно још није крај споља координисане серије удара на Српску и Србију из региона по циничној вашингтонској формули да „национална мањина у јужној покрајини треба да призна државу Србију“.

Да ли ће то интегрисати Балкан, Србију, Босну?

У БиХ је пукла и једна од свега четири надлежности које по изворном Дејтону припадају заједничким органима.

Министарство иностраних послова, под руководством Бисере Турковић из СДА отказало је послушност предсједавајућем Предсједништва БиХ који јој је по Уставу непосредно претпостављени. Пошто су по готово свим спољнополитичким  питањима (НАТО, израелско-палестински сукоб, односи са Србијом, Кином и Русијом итд.) чланови Предсједништва имали опречне ставове, она је спроводила искључиво бошњачке у име цјеле БиХ.

Послије неколико јавних ограда, српски члан Предсједништва наложио је амбасадорима БиХ из Српске да више не слиједе њене инструкције.

Штавише, приликом тројних иступа на међународним скуповима, чланови Предсједништва међусобно полемишу. Зато БиХ изнутра не постоји сем као вјежбаоница дезинтеграције у сарајевским зградама заједничких органа које су у власиштву града, а споља једино постоји на јарболу испред палате УН.

Земље ЕУ пак, иако су приступиле Бајденовом Савезу демократских држава, тешко да ће постићи консензус око оперативне политике за БиХ и још је ускладити са САД. А и да хоће, којим конкретним средствима споља интегрисати „државу“ коју су Бошњаци доминацијом трајно огадили и Србима у БиХ а Хрватима у ФБиХ?

Фантазије о реинтегрисаној (јединственој, унитарној, централизованој, грађанској) Босни

послије четврт вијека дезинтеграције и даље дијеле Бошњаци и Американци, не би успјеле, показало се, ни под бомбама НАТО ни уз шаргарепу ЕУ. А данас би на бомбе реаговале и Русија и Кина, ако не у Босни онда негдје на другом мјесту које би Запад више заболило.

Актуелно руководство Српске одавно се изјаснила да неће у НАТО, али неће ни у ЕУ уколико је улазница одрицање од слободне и самосталне Републике и српске равоправности у зједничким органима БиХ у Сарајеву.

На крају остаје питање: зашто у Вашингтону и Бриселу говоре о реинтеграцији усред неповратне дезинтеграције?

Или, зашто занемаривањем конститутивности народа хоће да наметну грађанску Босну у којој се 99 одсто становника првествено идентификују као Срби, Хрвати и Бошњаци?

Управо зато да би се оно што није, оно што никад било није, и чега ни на видику нема, учинило бар привидно реалним и дохватљивим, а Шмиту је повјерена немогућа мисија да самоиспуњавајућу прогнозу претвори у стварност.

Једини резултат биће да ће се бивши Муслимани и актуелни Бошњаци преко ноћи „постати“ анационални грађани који гласају за СДА или било коју од других које све хоће и даље да бирају хрватске представнике и укину Српску.

Срби и Хрвати пак ће са још више мотивације и координације радити на дезинтеграцији такве Босне.