Кецмановић: Бошњаци само што Титу нису натакли фес са ахмедијом, а Алији – титовку са петокраком

У БОСНИ, земљи чуда, има баш свега и свачега ко на провинцијском вашару. Има крађе празника, има да побједу славе поражени, има да мир доживљавају као луђачку кошуљу, а све то у међународно признатој држави без државних празника.

Велики број празника, што у Републици, што у Федерацији, слави се у кварталу на размеђу старе и нове календарске године.

Лијепо би било што БиХ има богат избор празника када би свако слободно славио своје и пустио друге да на миру славе своје, али то у БиХ не може.

Свако слави своје и љути се на туђе.

Неупућени би узрок нашао у томе што БиХ нема кровни закон о празницима, а како ће га имати кад заједнички празници не постоје. Опет не постоје заједнички зато што све што је током историје за једне био дан тријумфа, поноса и весеља, за друге је био дан пораза, срамоте и туге.

Уосталом, ни било шта друго у БиХ није заједничко па не могу бити ни празници који то симболизују.

Некад су свађе око празника тробоји, чешће двобоји, али увијек показују да три народа у БиХ никада нису били на истој страни историје, па ни сада у актуеним ратовима у Украјини, у Гази, на КиМ, у Сирији.

Ипак, у тој босанској збрци празника издаваја се Дан државности БиХ који се везује за датум засједање ЗАВНОБиХ-а.

Организовали су га 25. новембра 1942. партизани, побједници у ослободилачкој борби против њемачког окупатора, а данас га славе усташки и домобрански квислинзи, чак есесовци.

С ону страну здравог разума, бошњачки потомци фашиста украли су српско антифашистичко насљеђе.

Ово чудо невиђено наука академски коректно назива ревизијом историје, а заправо се ради о скандалозном безобразлуку, нивоа башчаршијских шибицара.

То није „кићење туђим перјем“, ни „крађа празника“ ни „држте лопова“, но још горе.

Како им је уопште тако нешто могло пасти на памет?

Треба се вратити на историју социјалистичке БиХ, када је у име братства, јединства и равноправности народа почела продукција лажних симетрија о подједнаком броју бораца и жртава у Другом свјетском рату из сва три народа. Гурања под тепих истине да су хрватске и муслиманске комшије у усташким униформама десетковале српске цивиле широм БиХ.

У рјечнику комунистичке политичке пропаганде усташе су били хрватски изроди, четници – српски, док се муслимански изроди нису спомињали или су то били балије, у значењу примитивац, необразован, сиротиња, фукара.

Код бошњачких аутора може се прочитати да „Бошњаци, за разлику од Срба и Хрвата, једини нису имали квислиншке формације“. Пошто су се уживјели у ту причу, почели су да вјерују да су били све сами Титови партизани, док нису постали Алијини џихадисти. У знак тог континуитета, једини су главној улици републичке пријестонице задржали име Ј.Б. Тита, а онда су му ту улицу напола подијелили са Алијом Изетбеговићем. Први им је подарио нацију, други их вратио у вјеру и само што Јожи нису натакли фес са ахмедијом, а Аљи – титовку са српом и чекићем.

Нина нана свога пехливана, пола усташу пола партизана.

Нови подстрек добили су од колективног запада када их је већ на почетку грађанског рата у БиХ прогласио за невине жртве агресије, касније и геноцида, те лидере мултикултурализма и сањаре јединствене Европе, а сатанизоване Србе за фашисте. И ето логике: ако су српски агресори на Босну фашисти, онда су они који је бране антифашисти.

Штавише, ова бошњачка метаморфоза у БиХ уклопила се у европски талас ревизије историје започет поводом 100-годишњице Великог рата. Њемачка, на челу Европске уније и уз потпору прекоморских савезника покушала је да опере своју прошлост.

Одржани су бројни научни скупови и мобилисани значајни аутори да би се „исправила“ историја оба свјетска рата у складу са новом политичком реалношћу промјене односа снага.

Тих година на традиционалној прослави Дана побједе у Паризу, Борис Тадић, предсједник Србије, земље међу најстрадалнијим народима у два свјетска рата, смјештен је на трибини неколико редова иза Фрање Туђмана, предсједника Хрватске, док Путин није ни позван.

Најзад, и идеолошка превирања у српском националном покрету ’92. између „четника“ и „партизана“, Срба и Југословена, кумовала су томе да Срби свој историјски капитал борбе против фашизма препусте потомцима фашиста. Рецимо, бивши официри ЈНА родом из БиХ били су окосница старјешинског кадра ВРС, тешко су се одвајали од звијезде петокраке.

Око тога, познато је, било је почетком рата размирица између цивилне и војне команде Републике Српске, па и спора између Караџића и Младића. Али, то што су се припадници ВРС одрекли петокраке не значи да је требало да се одрекну и ЗАВНОБиХ-а и препусте га Зеленим береткама под лажном фирмом АБиХ.

Наравно, нико Изетбеговићевим исламистима и потомцима припадника Ханџар дивизије не може забранити да славе туђе и непријатељско, ма колико то било скаредно. Али, ни они немају ексклузивно право да га само они славе. Умјесто што приговарају Бошњацима на смишљену глупост да славе свој пораз, ко Србима брани да, бар као паметан одговор, славе побједу.

Прослава ЗАВОБиХ-а у Српској била би лијепа прилика да се комшијама сваке године изнова подастру историјске чињенице о Другом свјетском рату у БиХ.

Преко три четвртине партизанског покета чинили су Срби, а у преосталој једној четвртини нису били само муслимани. И обратно, три четвртине њихових очева или дједова били су припадници усташких и домобранских формација у фашистичкој НДХ, те припадници СС дивизије, коју је Химлер формирао на изричиту молбу босанских муслимана. Мало им био поглавник у Загребу, па су се обратили СС обер групен фиреру у Берлин.

Част мањем броју предратних комуниста са Београдског универзитета, попут Османа Карабеговића, Авде Хуме, Хасана Бркића, Хајре Капетновића, Фикрета Ченгића или радника илегалаца попут Пашаге Манџића, који су били у најужем руководству комунистичке БиХ, те бројним муслиманским првоборцима НОБ-а.

Већина осталих муслимана је активно или пасивно партиципирала у апарату Павелићеве марионетске државе у БиХ или на функцијама у Загребу. Корисно им је то за сваки 25 новембар, а и у међувремену понављати, јер већини у мојој генерацији код куће није било речено да је бабо био у Ханџар дивизији или нана у „Усташкој младежи“.

А ако им је и речено у повјерењу, прећуткујући годинама, заборавили су. Наредној генерацији већ није било тешко да прихвати да су им преци били првоборци антифашизма, самим тим што су Срби фашисти, гноцидаши, лош народ, агресори од преко Дрине, који су привремено окупирали половине њихове земљице Босне.

Богумилско и беговско насљеђе ваља вратити у „другом полувремену“ грађанског рата.

На засједању ЗАВНОБиХ-а крајем новембра 1943 у Мркоњић граду није уопште било ријечи ни о каквој „државности БиХ“, него само о једном дијелу заиста државе ФНРЈ коју је 29. новембра прогласило Антифашистичко вијеће народа Југославије (АВНОЈ). Дијелу који замало није завршио као трећа покрајина у Србији. Предсједник ЗАВНОБиХ-а, Србин, грађански љевичар, а не комуниста, др Војислав Кецмановић Ђедо прочитао је у закључцима да „БиХ није ни српска, ни хрватска, ни муслиманска, него је и српска и хрватска и муслиманска“. Дејтон је свим трима народима потврдио конститутивни статус, и Срби га одлучно бране, а Бошњаци и данас БиХ виде као своју јединствену бабовину.

Ако већ хоће да објективно обиљеже своје учешће у НОБ-у – било би примјереније да Бошњаци изаберу неки датум с краја ’43, када су их партизани у мјестима која су ослободили присилно мобилисали, а паметнији им се сами придружили, јер је пораз окупатора већ био извјестан. Или када се већ ничим бољим не могу похвалити, да славе дан када је Колумбо открио Америку, њихову данашњу империју заштитницу од опаких комшија вукова и хајдука из „Шумске“.

За утјеху је што је БиХ јединствен примјер међународно признате државе која нема државни празник, пријатељ ми исприча, не знам дал’ озбиљно: „Крај новембра је вријеме свињокоља. Српски домаћини кољу свиње, а комшије Бошњаци се радују да је те погани, налет је било, што мање. Можда би нас крмад могла сабрати бар тај један дан у години. И ето ти га државни празник БиХ“.