Кецмановић: Бошњаци пред Вашингтоном глуме грађане, а код куће практикују национализам унитарног типа

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

ИМА једна необична појава у Бошњака.

И националистичко-вјерске странке, попут СДА, једнако као и анационалне или мултинционалне тврде да представљају све грађане БиХ и залажу се за грађанско друштво и грађанску државу. А када их питате гдје су вам ти грађани, „дедер уприте прстом“, испостави се – све го муслиман Бошњак, и понеки Жељко и Богић.

Уосталом, када људе било гдје у свијету упитате шта су, одговориће вам испрве: Ја сам Словенац, Мађар, Њемац, Јапанац итд. Нико неће рећи „Ја сам грађанин!“. Неће чак ни активиста цивилног сектора, иако националну идентификцију поистовјећује са примитивизмом, фашизмом, критикује „националне торове“.

То ће рећи да национално идентификоване неграђане изједначују са ситном марвом, а баш је толеранција један од основних атрибута грађанства.

Као да су прескочили лекцију из историје да су и грађанство и национализам близанци рођени у Великој француској револуцији. Током даље историје развијали су се у узајамној конкуренцији и све модерне политичке заједнице грађанство или национализам имају као основ.

Данас скоро да нема грађанина који се не осјећа као припадник нације, и не ставља национални идентитет као примарни. Ако дођу у колизију, побјеђује национално.

Национална држава је настала рушењем феудалних међа ради економских интереса наступајуће буржоазије или као свеприсутни Левијатан (Хобс), или као минимални ноћобдија, са неотуђивим индивидуалним правима и слободама (Лок). Била је, затим, фаза „социјалне државе благостања за све“, која је прогресивним опорезивањем кориговала ефекте профитно незајажљивог капитала.

А онда су Тачерова и Реган прескупу државу великих социјалних давања замијенили распојасаним механизмом тржишта, те изворну идеологију грађанства – либерализам, замијенили суровим неолиберализмом.

Послије пада Берлинског зида тај пљачкашки капитализам је глобализован путем транзиције екссоцијалистичких земаља. Локалне привреде су стављена у зависност мултикорпорација, а државе у вазални статус.

Глобално ширење, демократију је од владавине народа первертирало у владавину америчког народа. А заштиту људских права свело на заштиту права америчких грађана у иностранству.

БиХ је била примјер вишеструког драматичног стреса: распад државе (СФРЈ), вишенационална заједница без 2/3 већине, три народа са различитим визијама будућности земље, територијално-етничка измијешаност, споља индукован грађански рат на национално-вјерској основи, економска и политичка транзиција, танке предсоцијалистичке грађанске традиције. И све упоредо.

Срби, знатно мање Хрвати, за KundK анексије и Краљевине СХС развили су нуклеус грађанске класе у већим градовима (трговина, банкарство, ситна производња). Али оно што су им комшије Хрвати и „њихово цвијеће“ отели за вријеме НДХ, социјализам им је национализовао.

Муслимани, као још не нација, аграрном реформом су изгубили беговски земљопосјед („један од 11 геноцида“), нису тек имали готово никакве предсоцјлистичке грађанске традиције.

Могло би се рећи да су прескочили ту фазу у историјском развоју, а нема грађанства без историје грађанства.

Откуд онда баш њима опсесивно грађанство?

Пресудан је био сусрет Изетбеговића и Цимермана. Када му је амбасадор тада једине суперсиле предочио да САД неће подржати филџан Муслиманију јер није у складу са америчким системом вриједности, него једино цјеловиту грађанску, мултикултурну, демократску БиХ синуло му је.

Умјесто да „узме онолико Босне колико Муслимани могу просперитетно контролисати“ и претвори је у џамахирију, могао би уз помоћ једине суперсиле од цијеле БиХ да направи Исламистан и врати златно доба турског вакта кад је сва Босна била беговска земља.

Визионар шеријатске државе се преко ноћи преодјенуо у лидера свих Босанаца и Херцеговаца. Међутим, Американац му није ускратио парче Босне да би му је дао цијелу, него да му не би дао ништа, осим „недовршених послова у Босни“.

Бар у Дејтону му је морало постати јасно да је Клинтон бомбардовао Србе да би их свео са 75 на 49 одсто територије, а њима дао 25 одсто и спрцао их у заједнички ентитет са Хрватима.

Лорду Овену су на поласку у БиХ рекли да све може, само „муслимани не смију остати сами“.

Титулисали су Алију и као лидера цијеле грађанске БиХ и истовремено националног лидера Бошњака, али кад год су озбиљно преговарали (Лисабон, Женева, Дејтон), нису звали чланове тронационалног Предсједништва БиХ него лидере три национална покрета.

У Дејтону са Алијом нису били Пејановић и Кљујић , него Силајџић, наспрам Слобе и Крајишника, Фрање и Зубака.

И сам Алија се поткрај рата присјетио да „борци АБиХ не гину за апстрактну идеју Босне, коју неће ни Срби ни Хрвати, него за опстанак бошњачког народа“. Али, бадава, за Алијом су се сви „уфурали у фурку“ о грађанској држави, о грађанском друштву те и данданас вјерују да су грађани и шиљу апеле империји у Вашингтон, а код куће практикују национализам унитарног типа.

Зашто?

Зато што представничку демократију своде на 1 човјек 1 глас илити домнацију најбројнијих, иако је још Џ. Ст. Мил упозорио да већинска демократија у вишенационалним заједницама води у терор већине. Зато данас постоји правило: за националне државе (2/3 једне нације) – већински изборни систем, а за вишенационалне – консоцијација са јаким аутномијама и правом вета у слабој цетралној власти.

Примјери Швајцарске и Белгије свједоче да консоцијација није препрека ни економском ни развоју грађанског друштва.

У Дејтону је од БиХ направљена територијално-етничка консоцијација и одговарајућа институционална структура (демократски устав, вишестраначје, поштени и фер избори).

Протекторат у фигури в.п. требало је, према Дејтону, да током 10 година „савјетима, охрабривањем, усмјеравањем …“ све обави.

Испоставило се да то неће ићи планираном динамиком, па је већ давни в.п. Вестендорп добио диктаторска бонска овлашћења. Петрич, Ешдаун и др. су непрестаним институционалним интервенцијама мијењали, кршили и допуњавали устав, па га више нису поштовали ни домаћи актери.

У чему је био проблем?

Према водећем транзитологу Ралфу Дарендорфу, за креирање и уходавање институционалних промјена у посткомунистичким земљама, било је довољно шест година, али за грађанско друштво као заједницу грађана била је неопходна грађанска политичка култура, за коју је исти аутор предвидио најмање 60 година. Имао је у виду Чешку, Мађарску, Словачку и др. са богатом грађанском традицијом од прије социјализма, која у БиХ није постојала. Најмање код муслимана, који су током транзиције тек довршавали национално формирање (име, језик, институције, симболи, оснивачка жртва).

Национализму не треба сила да би интегрисао друштво, национално јединство долази спонтано, органски, на основу фамилијарних осјећаја блискости и припадности. Само лијепком, а не ваљком.

Да би једно друштво било грађанско или национално, потребно је да се усклади развој одговарајућих историјских, институционалних и културних елемената. Само лијепком одоздо, а не ваљком одозго. А протекторат је узалудно покушавао да насиљем институција савлада отпор друштва, историје те политичке културе. Отпор традиције, вјере, језика, обичаја, митова, колективних сјећања и осјећања, те образаца понашања читавих народа.

Грађанство подразумијева толеранцију, повјерење, слободу, удруживање, али има наличје у похлепи, себичности, егоизму, које је неолиберализам развио до пароксизма.

Глобализацијом је исцрпио своје унутрашње историјске потенцијале и већ живимо у вишеполарном свијету отпора националних политичких култура и ресуверенизације националних држава.

Муслимани су 60-их „закаснили да буду народ, а преуранили да буду нација“, а сада су „Бошњаци закаснили да буду нација, а преуранили да буду грађани“.