Кецмановић: Бошњаци ће бити овакви према Српској и Србима све док САД не ослабе довољно

ПОСЉЕДЊИХ мјесеци два српска лидера најављају па одлажу Свесрпски сабор и умирују преосјетљиве комшије у бошњачким кантонима, у „зеленашкој Црној Гори“ и, дакако, „усташоидној Хрватској“.

Вучић и Додик о српском језику и ћирилици, а они да се „повампирује ћетништво, наћертаније, меморандум, велика Србија…“.

Уосталом, јел’да, у Јасеновцу није био геноцид, а у Сребреници јесте. Овај други чак и да јесте, био би опћински, а онај први иако јел’да није, био је на цијелој територији НДХ (Хрватска + БиХ).

Али не знам ког ђавола се и Срби правдају и извињавају „како Сабором не кане ништа лоше, како се ради о очувању и његовању језика и писма, те културним везама са сународницима, које никога не угрожавају“. Поштено речено, и није да није. Угрожавају их, него шта?!

Како и неће кад их подсјећају да сви говоре српски само га неки зову босански, неки матерњи, неки – хрватски, те да су се исламизацијом, католичењем, монтенегринизацијом одродили, па пате од нарцизма малих разлика.

У социјалистичкој БиХ најприје су сви говорили српски језик, затим српско-хрватски, па онда „српско-хрватски односно хрватско-српски језик“.

Основци нису могли у распоред часова да смјесте име предмета од шест ријечи па су писали СХ/ХС, а онда су муслимански интелектуалци на Првом бошњачком Сабору ’93, на који су „ушли као Муслимани а изашли као Бошњаци“, увели и босански језик да би задовољили западни стандард да се нације не разликују по вјери него по језику. У ствари српски са нешто турцизама и кроатизама.

Пошто су у Хашком трибуналу у почетку уважили захтјев оптужених да им се све преводи на један од три национална језика, доцније су открили да се ради о истом језику са занемарљивим варијацијама и назвали га „бхс“.

Да је данас БиХ јединствена, сироти основци морали би свој језик да зову српско-хрватско- босанско-српски, односно хрватско-босанско-српски, односно босанско-српско-хрватски, односно… А Бошњаци би тражили од Шмита да и Срби и Хрвати проговоре босански, иако га ни сами не разликују нити користе без упутства за употребу.

Исламска заједница је 2013, дакле 20 година након Првог бошњачког сабора, дијелила упуство „по националности сам Бошњак“, „по вјери сам муслиман“, „говорим босански“, да не побркају шта су.

Најзад, Вук Караџић је као стандард српског књижевног језика узео говор Срба у источној Херцеговини, па се, ето, може рећи да је настао у БиХ. Али врага, настао је у Српској, а не у бошњачким кантонима ФБиХ.

И сву ту зврзламу су сами направили не би ли се потврдили као нација, стопроцентно различита од српске. Иритира их када Срби почну причу о српском језику, јер то је уједно и прича о њима и њиховом језику. Елем, с правом се љуте и негодују али, ако, нека се буне, имају и рашта.

Прећуткивање, реалтивизације, компромиси, балансирање, које је комунистичка власт обилато практиковала ради братства, јединства, заједништва и суживота, посијала је сјеме неспоразума не због чињеница, него због лажних интерпретација.

Такође, неће ипак бити да се Срби сабиру и зборују, масовно и на отвореном, само ради његовања језика и ћирилице. Језиком и писмом се баве експерти лингвисти и србисти у САНУ и Матици српској, на универзитетима, а не политички лидери Вучић и Додик.

За велики број учесника на таквим скуповима национални и језик и писмо се подразумијевају без стручних финеса, јер они не говоре књижевним језиком, гутају самогласнике, гађају се падежима, користе локалне акценте. Снажне емоције, негативне али и позитивне, исказују истим сочним и непреводивим псовкама, а ни писменост било каква, па и ћирилична, није им јача страна.

Најзад, а можда и прије осталог, потребно је његовати национални менталитет, дух народа, народну традицију, српску културу сваконевног живота и идентитет који неки називају православним, словенским, византијским или чак специфичним цивилизацијским, да би се изнутра ефикасно супротставили хипокризији „демократије и људских права“, које колективни Запад никад није поштовао ван куће, а сада више ни код куће.

Главни говорници на Сабору Додик и Вучић неће бити инспирисани Вуком и Доситејем, него Обилићима и Принципом, говори им неће бити о језику и писму, него еминентно политички и мотивациони, да би поводом гласања у ГС УН о Резолуцији о Сребреници послали на Запад више јасних и гласних порука.

Прије свега, да војна и посљедично политичка неутралност Србије, коју прати Српска, није безусловна и да сарадња и са Западом и са Истоком подразумјева реципрочност којој само источна страна излази у сусрет. Западна каже „ако нисте са нама ви сте против нас“ и у складу с тим се мање-више и понашају према Србима као непријатељима.

Затим, да нас колективни Запад својим притисцима гура у наручје Истока, много више него што наши руски и кинески пријатељи настоје да нас придобију саамо на своју страну. Напротив, они су нама потребни као контрабланс наше неутралности. Не кажу: „Довољно је да нисте против нас па сте са нама“, али се тако понашају, без притисака, пријетњи, уцјена.

Па онда, да Русија и Кина напросто добро памте и високо цијене српски првоборачки хероизам против неолибералног империјализма САД.

Додик ће на јесен по трећи пут ове године код Путина, Вучић је управо угостио Сија и, као што онај први не разговара са предсједником Русије само о енергетској стабилности, тако ни овај други са кинеским предсједником не само о царинским повластицама него, како рече домаћин, „и о Украјини, Гази и другим питањима“

Даље, да је колективни Запад покушајима да натјера Србију да призна Косово, да Српској отме земље, ријеке и шуме, да објема наметне санкције Русији и Кини нагазио српске црвене линије са којих се Срби неће повући ни штапом санкција ни шаргарепом отварања нових кластера, нових инвестиција и претприступних фондова.

Најзад, да се разумом бринемо због њиховог непријатељства према Србима, али да их се срцем не бојимо и подсјетити их да смо то показали у вријеме када су САД биле најјаче и када су од њих сви стрепили и под њиховом заставом нас бомбардовали, па се накнадно кајали.

На крају крајева, треба се ослободити илузија да ће колективни Запад промијенити став према Српској и Србији, као што их не треба имати и да ће бошњачке комшије нешто промијенити док САД не буду довољно слабе или док им Трамп не јави да не рачунају да ће амерички носач авиона упловити у Неумски канал.

Када Додик Бошњацима спомиње мирни разлаз, он не мисли да их пита за дозволу да Српска оде из БиХ. Довољно је да ентитетске границе прогласи државним, а у залеђу је Дрина. Предност, наравно, има „споразумни развод“ у коме би обје, односно три стране након три деценије неспоразума закључиле: ако не може заједно, може посебно.

Српски сабор не би требало везивати за дан послије гласања о Резолуцији о геноциду у Сребреници јер испада да Српска и Србија прејудицирају да ће бити изгласана у ГС УН и да ће масован национални скуп на отвореном бити српски одговор.

Америчко одлагање засједања ради пребројавања гласова указује да нису сигурни у успјех и да узимају тајм аут за нови круг лобирања. Покаже ли им се и након тога да су Срби и српски пријатељи били успјешнији, односно да су САД код већине од стотину чланица УН изгубиле ауторитет, Вашингтон неће повући Резолуцију, него ће гласање поново одложити на неодређено вријеме.

Од практично истовјетне резолуције они нису одустали ни након руске и кинеске блокаде прије неколико година у СБ УН, па неће ни сада. Тражиће погодан моменат или смислити нешто још горе не би ли Србе у цајтноту покорили.

Сабор Србије и Српске не треба одржати ни прије ни послије него га одржавати као стално српско саборовање и дневно реаговање. Ено, већ прекјуче, лажни в.п. Шмит је прогласио неки свој закон за јесење изборе.

Знао је два пута да долази у Београд за помоћ, а није знао да упита Вучића за нову глупост којом ће Српску истјерати из БиХ.

Или је чуо премијера Вучевића: „Србија ће увек штити Српску и волети је више него други и више него иког другог“.