Кецмановић: Бошњаци би „друго полувријеме“, али игра више није она из деведесетих

Ненад Кецмановић (Фото: Медија центар Београд)

СВЕ некако слути на врло скору обнову грађанског рата у БиХ. По неким елементима чак личи на почетак другог полувремена.

У првом полувремену: Бошњаци су, уз подршку Запада, игнорисали вољу српског народа у заједничкој скупштини, влади, предсједништву. А онда су ови формирали своју скупштину, одржали плебисцит, прогласили Републику Српску. Оружани сукоби у главном граду почели су националном подјелом и сукобом кадра у специјалној полицијској антитерористичкој бригади БиХ, која је била наоружана и обучена као војни специјалци.

Како ћемо видјети, управо такав полицијски раскол и сукоб спрема се и данас.

Поново имамо удружени антисрпски подухват, такође бошњачких и иностраних актера. Лажни в.п. је неуставно промијенио Кривични закон, а измишљени Суд БиХ је пресудио да Додик више не може да обавља функцију предсједника Српске на коју га је изабрао народ.

Истина, само првостепено, и пресуда му још није уручена, а остаје и да апелационо вијеће, ко зна када, да коначну пресуду.

Пошто је у међувремену, НСРС уз предсједнички потпис одлучила да на ентитетској територији више не важи ниједна одлука неуставних институција БиХ, на Уставни суд БиХ стигла је оптужба за државни удар на адресу не само Додика, него и Стевандића предсједника НСРС и премијера Вишковића.

Уставни суд БиХ јесте дејтонска категорија, али из њега су се повукле српске судије, па не може уставно да одлучује.

Пошто се нису одазвали, ангажована је судска полиција да их приведе, а ова је затражила и добила асистенцију СИП-е, која је лоцирана у Бањалуци и Српском Сарајеву, ако буде потребна присила. Жива згода да дође до сукоба између полицајаца СИПЕ (око 1000 припадника), који ће српску тројку ловити на препад, уз логистичку подршку ЕУФОР-а и полиције РС (око 8000), који ће бранити своје руководство и ено их већ патролирају са исуканим дугим цијевима.

Постоји још једна индикативна аналогија између почетака два полувремена. Пошто су протјерани из центра града и једва измакли се на Пале, Караџић, Плавшићева и Кољевић су већ сутрадан проглашени за уцијењене главе и Сарајево је било облијепљено потјерницом за ратне злочине са њиховим портретима, уз натпис Wanted!

Дакле, водећа тројка онда, водећа тројка сада.

Али, ако су они направили Српску у вријеме када је колективни Запад био јединствен под вођством једине суперсиле на врхунцу моћи и не мање антисрпски наоштрен, данас, када је суперсила у опадању моћи, када је пукло између САД и ЕУ, а из ЕУ више одјекују гласови Орбана, Сијарта, Фица него Урсуле фон дер Лајен, када Путин побјеђује у Украјини, а Трамп пружа руку помирења, Додик је основано процијенио да је моментум да Српска дође на своје, без тактизирања, одлагања, погодби.

Како је ономад рекао на конференцији за штампу: „Нема одступања, а ако се сам не супротставиш, неће ти нико помоћи“. И позвао, прије свих, народ у Републици Српској да стане уз његову политику и најавио наступ пред Скупштином Србије и сусрет са руковоством Русије.

У свему има нешто необично: глобално све се одвија Србима у прилог, а локално некако све иде против Срба.

Да ли су у Српској испали наивни када су се толико обрадовали Трамповој побједи?

Да се није радило о пуком српском оптимизму, указује, мало је рећи песимизам, што је у исто вријеме и из истих разлога, завладао у бошњачким политичким круговима и медијима. На прву Рубијеву изјаву, у којој је у негативном контексту поменуо и Српску и именом Додика, Шмит и Башчарија су пали у транс.

Долазак Рутеа, генсека НАТО-а, еуфорично су ишчекивали као, шућур алаху, најаву да ће највећи војни савез у историји извршити инвазију Републике Српске, пресјећи је у Брчком и трећи ентитет предати у искључиву надлежност властима у Сарајеву. Чак на фону Шмитових суманутих потеза, предвиђају и да ће се круг оптужених за државни удар са прве тројке бити проширен на све министре и посланике.

Нису баш изрекли и такву глупост, али рачунају да ће у финалу бити похапшени и сви бирачи који су гласали за предсједника и скупштинску већину, а онда би у Српској привремено управу до нових избора преузели Шмит са Рамом Исаком и Зуканом Хелезом, бошњчким функционерима племенитог лика.

Све по систему, што је баби мило, то јој се и снило, или да је баба мало излапила па јој се оно мило будној привиђа.

Но, Рубио је у накнадној изјави кориговао претходни став, а Руте охладио политичко Сарајево све чешћом формулацијом западних политичара: „Народи у БиХ треба сами да се договоре и чувају мир и стабилност“. А то је управо оно што Додик већ годинама предлаже, а бошњачки политичари или арогантно прећуте или експлиците одбију.

Пошто они увијек очекују да им неко моћан одозго ријеши односе са комшијама, једино им још остаје нада у Урсулу фон дер Лајен и тематску сједницу ЕУ о БиХ.

Додик је на поменутој конференцији за медије реално процијенио да ће већина рутински по инерцији подржати лажног Шмита и локалну компанију, али да ће се чути и дисонантни гласови. И додао да Српска, без обзира на тужбе и пресуде, остаје при одлукама скупштине које је потписао, и наставља рад на новом Уставу РС.

На крају крајева, шта из свега реченог закључити? – БиХ је постала периферни полигон одмјеравања снага између „трамписта“ и „бајденоваца“ на широком плану.

Док су у САД први јачи упркос отпорима, у ЕУ је обратно. Слаби лидери ниског легитимитета у Британији Њемачкој и Француској немају ни ауторитет ни способност да изађу из превазиђене схеме „колективни запад против Русије у Украјини“. И док Трамп и Путин договарају мировни споразум о Украјини, они договарају колико ће пара и оружја сакупити за Зеленског да настави рат против надмоћног противника, који из дана у дан напредује.

Јасно је да Срби нису били прва и најважнија тема у овалном кабинету, те да је требало сачекати, али је за то вријеме у политичком вакууму на локалу иницијативу преузео Шмит и испровоцирао Додика да крене корак испред у планираним акцијама за које ће прије или касније можда доћи и повољније околности. Зло и наопако, шта би том предсједавајућем Управног одбора ПИК-а још пало на памет да понаправља у БиХ да Додик благовремено није кренуо у контраофанзиву.

Лажни в.п. и аутентични пуриватра дотјерао је до ризика да доведе до оружаног сукоба бошњачке полиције која ће покушати да киднапује Додика, Стевандића и Вишковића у Бањалуци и пребаци их у истражни затвор у Сарајеву, и српске полиције која их неће само бранити.

Према новоусвојеном закону РС, они ће бити приведени у истражи затвор и задржани због опасности да побјегну у Сарајеву, све до суђења за кривично дјело.

Зато се у ту лудорију вјероватно нико неће упустити и била би пуцањ у празно, а Српска ће заузврат подићи оптужницу против њемачког туристе, више бошњачког челника, тако ће у неколико узајамних тужби и неодазивања, ентитетске границе постати непремостива препрека за живу комуникацију Српске и бошњачких кантона, што би одговарало спонтаном „мирном разлазу“ који је Додик спомињао као посљедње разрјешење босанског чвора.

Али, ко зна, код бошњачког народа је током посљедњих деценија одњегована толика мржња прем Додику да би се нашло оних који би ризиковали да би стекли националну славу. А када пуцњава почне и падне мртва глава, сукоби се шире као шумски пожар и друго полувријеме ће да траје три-четири године, баш као и прво.

Е, могуће је да у Сарајеву вјерују, како су већ нагађали у медијима, да ће се Додик пред блиском опасношћу склонити у Русију. Не познају га: колико год волио Русију и цијенио Путинову подршку, он никад не би замијенио имање у Бакинцима за дачу у Подмосковљу, таман никад не мрднуо даље од Лакташа. А нема ни потребе, јер руски стручњаци су вјероватно већ ту око њега, неки мађарски већ је потврђено, а они из Србије као код своје куће. Цврц!

Ко зна колико ћемо чекати да Трампу и Путину БиХ стигне на дневни ред, али како пише Андрић, „рат некад зна и да се омакне“.

Превентивно, било би довољно Шмиту коначно објаснити да није високи представник.