Кецмановић: Битни су интереси Америке у БиХ, а за наше – ко те пита

ВОЛИМ, брате, америчке дипломате зато што су, за разлику од европских уљудних гњаватора, директни, отворени и јасни, па макар то често било непристојно, агресивно и безобразно.

„Раздруживање БиХ је суштински у супротности са интересима САД“, изјавио је ономад Мајкл Марфи. Није рекао у чему је та суштина, а ни зашто би Српска требало да брине о америчким инетерсима у БиХ. Али, ето, нека му буде, јер и Додик њему стално узвраћа да је америчко-бошњачка политика унитаризације БиХ такође суштински у супротности са интересима Републике Српске.

У чему је ипак разлика?

Додик је демократски изабран предсједник Републике, а Марфи именовани службеник Стејт департмента.

Додик се позива на међународни документ Дејтон и домаћи Устав БиХ, а Марфи на свога шефа О`Брајана и на богом дану мисију САД да уредују по цијелој планети.

Додик није дошао у Вашингтон да као дипломата соли памет Бајдену, а Марфи јесте у Сарајево да стално досољава Додику и половини БиХ.

Објашњење за оно „суштински супротно интересима САД“, он подразумијева, а сувишно је и нама да објашњава: суперсила, коју он представља, третира БиХ као своју неоколонију, а Србе као некоћ Индијанце и црнце.

Улогу неоколонијалног протектора до сада је играо в.п. УН у БиХ, који се током три деценије позивао на ауторитет међународне заједнице, а послије искакања Русије из ПИК-а, на ауторитет колективног Запада. Но, како је европски дио колективног Запада загријавањем Хладног рата озбиљно раштиман, а и подвала са „в.п.“ Шмитом не држи воду, у Вашингтону су одлучили да ОХР замијени амбасада САД и узме БиХ директно у своје руке. Досљедно томе, Марфи је запријетио да САД – да би заштитиле своје суштинске интересе – „неће презати да употријебе све расположиве алате“.

Није експлиците поменуо и бомбардовање, него „санкције чак и за Човића јер кочи изградњу Јужне конекције за амерички течни гас умјесто руског – јефтинијег, али малигног“.

Само што му још није пребацио и што га виђа у лошем друштву Милорада Додика, који је, наравно, главна мета.

Повод за неформалну објаву да ће амбасадор бити истовремено и в.д. в.п., односно Марфи незванично и Шмит, био је Свесрпски сабор и закључна Декларација, као и пригодни говори два српска лидера о враћању отетих ентитетских надлежности, о иницијативи за мирно раздруживање, о заједничкој будућности у којој ће се Српска припојити Србији.

У Декларацији се спомиње враћање ентитетских надлежности, што Додик стартује барем задње три године, али ту намјеру већ дуже подржава и Путин, а одономад и Вучић.

Раније је протекторат на то одговарао: „Тиме би пропало све што је учињено у минулом периоду од Дејтона до данас“. При томе, никад нису знали да кажу шта је то „пропало“ јер је „учињено“ само погоршало стање у БиХ.

М.М. сада има нови одговор: „Дејтон допушта да се ентитетске надлежности пренесу на заједничке органе, у томе je понекад и Српска асистирала“.

Када га је Вучић упитао „гдје пише да се јавна имовина Српске може преписати на Сарајево“, М.М. је одговорио „да није задужен да му објашњава“.

Руски предсједник и министар спољни опет понављају каратко и јасно: „Русија признаје само слово Дејтона“, консеквентно и изворне надлежности Српске“

„Мирно раздруживање“ Декларација и не спомиње“, али је Додик најавио да је Влада РС формирала комисију да припреми предлог који ће бити упућен Бошњацима. Прије него што је и написан и упућен на Бошњацима, Марфи га је на невиђено, и као да је на њега адресиран, одбио јер „Дејтонски споразум гарантује територијални интегритет БиХ“. Гарантује и равноправност три народа, али не искључује њихов консензус да се мирно разиђу. Напротив, у Дејтону стоји да су „све промјене Споразума легалне и легитимне искључиво уз сагласност сва три народа“.

Није ваљда држава старија од воље народа који у њој живе. Воља за раздруживањем је очита код Срба и Хрвата, али у Бошњака је обратно. Марфи је, урпкос томе, узнемирен, а није га умирила ни изјава Нермина Никшића, да ће „Додиков приједлог само преадресирати на Тужилаштво БиХ“.

Да ли зато што зна да га нема у Дејтону? –Не, него зато што у Сарајеву знају да оману.

Одласком Српске и Херцег-Босне из БиХ, и они би добили жељену националну државу на 25 одсто БиХ. У крило би им као зрела крушка пала „филџан држава“, „Муслиманија“, „Бошњачка Босна“. „Онолика колико моремо просперитетно контролисати“; „Колика-толика, али један кроз један наша“; „У својој вјери на својој земљи“.

А и да се кутаришу каура, невољених Срба, а и истих само притворних Латина. И што је најважније, не би морали да се правдају на Западу да су одустали од јединствене, цјеловите, мулти-култи. Рекли би: „Све су то обавили ваши хришћани, а ми муслимани и добри Бошњани ни прстом мрднули, али како смо нагодни, нама је и ’вако потаман“.

Зато Марфи и Марфијеви не дају Бошњацима да се са комшијама договарају у шест очију. Није да они неће или не могу да се договоре о раздруживању, него им не дају.

Није вјеровати тим Балканцима чак и када их утјераш у НАТО. Ено Бугари на првој линији источног фронта, а у анкетама најдражи им Русија и Путин. Црногорци пак таман усвоје Резолуцију о Сребреници, а онда, да олакшају душу, и геноцид у Јасеновцу уз нос Хрватима, браћи по НАТОу.

Ваља похвалити грубу отвореност Мајкла Марфија у презентацији „суштинских интереса САД у БиХ, што сасвим сигурно није ствар његове искрености, него опадања америчке моћи и журбе да искористе геостратешке предности које још увијек имају на Западном Балкану. Али, није Марфи заборавио ни манипулације из најбољих дана суперсиле док је била „једина“: „Амбасада САД у Сарајеву у сарадњи са грађанима БиХ, нашим партнерима, заједно радимо на евро-атланстким интеграцијама, јер они ми кажу да управо то желе“.

У том добро нам познатом паламуђењу, Марфи те своје кооперанте час ословљава као „грађане“, час као „људе“, час као „Босанце“, па онда – као „становнике“ и најзад као „локалне партнере“. Једино нигдје не спомиње Србе, Хрвате и Бошњаке, као да такви у Босни не постоје зато што он са њим не сарађују.

Напротив, готово једино такви и постоје, и то је непремостива препрека за јединствену, а све више и за цјеловиту државу. Мулти-култи је била и остала само што је до рата била шаре леопардове коже, а сада је мустра подијељена на три разнобојна поља. „Грађани“, „Босанци“ „партнери“ и слични империјални конструкти своде се на бројне упосленике споља спонзорисаних невладиних организација и медија, те још бројнијих „свежи коња гдје ти ага каже“.

Све у свему, има их таман толико да Марфију и компанији послуже као покриће да не владају у БиХ, баш сасвим сами и искључиво у складу са „суштинским америчким интересима“.

Поигравање са грађанском државом без грађана и грађанског друштва није безопасна работа јер немали проценат насљедника Алијиних Муслимана/Бошњака, данас се декларишу као грађани да би легитимисали доминацију најбројније нације. Неће, бива, они хегемонију као Муслимани/Бошњаци, али је хоће као грађани. Тај процес отпочео је када је амбасадор Цимерман објаснио Алији да ће као грађански предсједник, на челу грађанске партије СДА, и као лидер грађанских Муслимана добити цијелу грађанску Босну, а не само национално припадајући дио.

А процес ево кулминира са амбасадором Марфијем, који отворено вели да у међународно признатој, сувереној, демократској БиХ не може ништа што се коси са интересима САД.

Само што не извади пиштољ у босанском салуну и не упита има ли ко шта против па да га одмах пошаље на Суд БиХ и дјецу му под санкције. Од Цимермана до Марфија и натраг у ’92.

Једино је за сада сигурно да је Марфију скраћен мандат и да Бајден неће добити нови мандат, да нови амбсадор Џоунс не може бити гори од Марфија, као ни Трамп од Бајдена. Али, и да се америчка политика у БиХ неће суштински промијенити без промјене глобалних односа Исток-Запад.

Сигурније од свега, Босна, ако и опстане ипак никада неће бити ни јединствена ни суверена држава, ма шта причали и чинили Бајден, Марфи, Шмит.

Пишем ово и говорим ових дана па се на мене љуте Енвер Ишерић, предсједник организације Чувари Босне (Агенција Патриа, 27.06 ), Фарук Кајтаз (Сл. Босна, 28.06), Фуад Ковачевић (Алџазира, 30.06.).

Драге комшије, распишите референдум у Српској и „Херцег-Босни“, па ако добијете по 2/3 за унитарну БиХ, срећно вам од мене било!

А шућур алаху, и Марфи ће задовољан отићи кући у „суштинском инетересу САД“.