Кецмановић: Биће довољно да Путин обзнани да ће, ако га Вучић и Додик позову, поступити као у Сирији

ЕВО нам га Шмит опет у Београду!

Домаћин га овога пута, на радост у Српској, није ословио као високог представника, а стиже са њемачким пасошем и у пратњи њемачких безбједњака. Нема, дакле, статус и заштиту представника УН у БиХ, па испада да стиже у својству неког њемачког политичара „без портфеља“.

Ипак, вјероватно не долази са понудом нових њемачких инвестиција, радних мјеста и буџетског прилива, него нешто у вези са послом у БиХ, који нелегално, нелегитимно и уз то безуспјешно обавља.

Штавише, предсједник Србије га је приликом најаве Васкршњег сабора Србије и Српске „унапријед упозорио“ да се „не слаже увијек са Додиком, али и обратно, да су пријатељи и сарађују, али да му није надређен“, да у „Дејтону нигдје не пише да имовина Српске припада БиХ“, а онда и „да ће сарадњу око језика и ћирилице унаприједити и у координацију политичких активности“.

Језик и ћирилица су били тема многих скупова разним поводима и форматима, али ова Вучићева посљедња и најважнија порука не крије обично прећутано. Занимљиво, да ипак није ни нашла мјеста у већини извјештаја београдских медија.

До Шмита сигурно јесте стигла, али упорни Швабо не одустаје, а ни Вучићу није мрско да преговара.

Можда и јесте повољан тренутак, јер Кристијан се заглибио у БиХ, ЕУ се критички дистанцира и треба му раме за плакање.

У интервјуу за ТВ Фејс, Хаџифејзовић га је, бројао сам, равно пет пута питао шта ће ако Додик уради оно што је најавио, а онда и урадио: започео је скупштински поступак укидања свих одлука које је донио в.п.

Шмит је, умјесто одговора, исто толико пута као вергл понављао: Наметнуо сам закон који су Додик, Човић и Бошњаци били сами одлучили да донесу, само су закаснили. Зашто? Зато што га је портпарол ЕУ Петер Стано упозорио да је претјерао, да домаће актере у БиХ треба подстаћи да сами рјешавају изборни закон, а Шмит је, дакле, одговарао портпаролу ЕУ, а Хаџифејзовићу заправо није имао шта.

Или, прецизније, реаговаће поништавањем поништења свога изборног закона, па ће из Бањалуке добити поништење на поништење, а то његово бесконачно понављање потеза доводи га у пат позицију.

Напротив, САД су га не само декларативно подржале селективним блоклирањем фирми и појединаца које доводе у везу са већ оцрњеним (црна листа) највишим функционарима РС, као и са онима које повезују са оснивачком генерацијом Републике. Тако да комерцијалоне банке отказују плате и пензије службеницима који су учествовали у организацији прославе 9. јануара и они који су одавно одлежали хашке пресуде.

Шта то тек треба да значи?

Циљ им је да ЕУ опет заглаве у босански ћорсокак, посебно Њемачку, јер Шмит је заправо само њемачки делегат у Сарајеву.

Да још једном порази Њемачку у њеним претензијама да преузме лидерство у еманципацији ЕУ од САД? Или да преко ње, односно Шмита, отвори још један глобални фронт на коме ће бити успјешнији него у Украјини и Гази?

Да санкцијама на Србе обрадују Бошњаке како не би заостале за ЕУ која им је претприступним преговорима одшкринула врата Брисела, макар и понижавајујће тек послије Украјине и Молдавије?

А онда опет Декларација о Сребреници, коју су својевремено зауставили Руси у СБ, па је онда понуђена већем броју земаља појединачно и многе су је и прихватиле, запамћено – и Црна Гора.

Тада је аутор била Британија, а супотписале су је и САД.

Сада су аутор САД, а супотписници Руанда и Њемачка.

За владу Шолц-Бербекова не треба се више ни за шта чудити, а Хашки ad hoc трибунал био је за ex-Yu и Руанду.

Да подсјетимо, ради се о забрани да се масовни злочин у Сребреници, под пријетњом затворске казне не смије научно истраживати и преиспитивати, а поготово оспоравати као геноцид.

Провидна подвала да се америчко учешће у неупоредиво већим злочинима над палестинским муслиманима у Гази компензује Декларацијом о геноциду над босанским у Сребреници. Иако је свима јасно о чему се ради, тешко да ће, поред земаља колективног Запада, иједна муслиманска земља бити против.

Какве су посљедице за Србију и Српску?

Политички лидери и војни команданти Српске појединачно су већ осуђени за „геноцид“ у Трибуналу за ратне злочине, а Србија на Међународном суду правде зато што га није спријечила, што није била основа за ратне репарације које је затражило Сарајево.

Зато Конаковић позива Вучића да храбро призна геноцид. А овај њему: „Био сам у Поточарима да се поклоним жртвама и био каменован, а ваш циљ није морална сатисфакција него ратне репарације“.

Што се пак Босне тиче, на њеним границама заиста престаје свака логика: Српска не признаје геноцид, није партиципирала у тужби Бошњака против Србије, а Србија би пола репарација, дуговала Српској којој је у рату помагала.

САД и ЕУ наизмјенце затежу и попуштају. Играју стару игру лошег и доброг полицајца у српским земљама.

Како је одавно рекао Кејган: „Американци су са Марса, а Европљани са Венере“. Марсовци кажу: „Србима коначно треба ’заврнути шију’ и због КиМ и због РС, и Додику и Вучићу“ .

„Наравно“, слажу се на Венери, „али зар није боље да то сами обаве, да Србија отпусти КиМ и Српску и да у грађанском рату четника и партизана изврше колективни харикири“?

А пошто то никако не иде, Марсовци поново: „Видите да са Србима не може дипломатски него једино осиромашеним уранијумом“. И најзад се сагласе да треба да се обрате Британцима, специјалистима за тајне операције, овјенчаним трофејом из 27. марта ’41, који сада шире причу да би Српској било боље без Додика и да му у сјенци спинова о атентату, на процесу у Сарајеву забране учешће у политици. „Супер: и вук Додик жив и овце у Српској на броју“.

„Послије ћемо на Вучића, а ви претходно утврдите накнадно да је покрао прошлогодишње изборе“.

Колико год Срби мислили да су недовољно јединствени и позивали на четири оцила, колективни Запад нас третира као једно те исто.

Српска односно Додик, тренутно су примарна мета и вријеме је да пређу из дефанзиве у проактиву.

Не треба више тражити да врате отето, укину наметнуто, деблокирају заустављено него – окренути лист.

О РС и ФБиХ убудуће ваља да одлучују искључиво људи који живе у тим ентитетима, а БиХ ће бити таква како се равноправно договоре три народа. О томе се неће питати никакви високи представници, незвани посредници, изасланици, спец. извјестиоци, амабасаде, ЕУ и НАТО.

Чак и Дејтон треба ставити у заграде јер подразумијева Српску у БиХ, а то за Србе више није ни прва и једина опција.

Немају више ама баш никаквог смисла српски апели „ако се БиХ не врати на изворни Дејтон, Српска ће отићи из БиХ“ или „вратите нам Дејтон па ће Српска остати у БиХ“, док они већ 30 година показују да о изворном Дејтону и његовој разградњи неће ни да разговарају.

Нико из Сарајева, Брисела или Вашингтона од креатора, потписника и гаранта Дејтона никад током минуле три деценије ни ријеч о томе, као да не чују апеле из Бањалуке. Или чују само други дио ове кондиционалне реченице: „ … Српска ће отићи из БиХ“ и понављају да Срби тиме руше Дејтон.

Они напросто неће Дејтон ни на ријечи ни на дјелу, иако нам то никада неће отворено рећи. Зато треба радити на издвајању Српске, па можда се они једног дана сјете да је Српска била спремна и на другачије рјешење које су пропустили.

Руси и Кинези често истичу српски хероизам и жртве у отпору, што је и њима био аларм докле је колективни Запад спреман да иде, односно да су они сљедећи на реду и да смо им купили вријеме да се припреме.

У знак захвалности и правде повукли су драгоцјене дипломатске потезе да нас заштите. Најновији је руска иницијатива да се осуди НАТО бомбардовања Србије без сагласности СБ УН, није добила довољно гласова, али ће је поново кандидавати за дневни ред и тако држати у оптицају.

Са своје стране, Скупштина РС је усвојила Извјештај Међународне комисије за Сребреницу на челу са Гидеоном Грајфом: „Геноцида није било!“ Али, сада је Србима потребно и више од дипломатије и науке.

Србија неће санкције Русији и неће у НАТО, а Српска је слиједи и не да Босни да хоће. Опкољени на Западном Балкану, Срби се заиста понашају као Мали Руси, велики пак споро напредују, а није ни неопходно да брже стигну на делту Дунава. Довољно би било да Путин обзнани да ће, ако га Вучић и Додик позову, поступити као у Сирији.

Што се тиче госта из Сарајева, хер Шмит не би долазио у Београд да му добро иде у Бањалуци, али он се руководи искуством да њемачки фудбалери добијају изгубљене утакмице зато што свом снагом играју до посљедње минуте. Али, то не важи за његове сународнике и у политици, гдје обично губе баш у завршници.

Срби су, напротив, преокренули резултат и 1918, и 1945, и 1995.

Вилкомен хер Кристијан!