Кецмановић: Бакир нуди Србима да се одрекну Србије, учлане у СДА и под вођством Бошњака бране Босну

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

СРБИ у БиХ би требало да се одрекну Србије, Хрвати – Хрватске, сви да се учлане у СДА и да под вођством Бошњака бране Босну – то је, збирно, порука коју је Бакир Изетбеговић упутио комшијама на прошлогодишњем партијском конгресу, и ономад допунио поводом 30-годишњице партије којој се послије оца Алије и рођака Сулејмана Тихића налази челу.

У обраћању, због пандемије тв линком, Бакир је већ у првом пасусу сажео цијелу поруку:

„Када кажем `наш народ`, не мислим само на Бошњаке, мислим на све оне који немају резервну домовину… На све оне који су, заједно са Бошњацима бранили, и спремни су да поново бране територијални интегритет и суверенитет наше земље … Њену бит коју је рахметли Алија Изетбеговић описао као вјеру да различите вјере и културе могу живјети заједно”.

Прије свега, пејоративну синтагму „резервна домовина“ исконструисали су муслиманско-босански идеолози и одавно је унијели у босански политички дискурс, а односи се на Србе и Хрвате старосједиоце у БиХ и њихову родољубиву везаност на Србију и Хрватску, гдје живи већина њихових сународника.

„Срби сију у Босни, а временску прогнозу гледају на београдском ТВ дневнику“ – говорили су пријекорно Муслимани још прије рата. Могли су дометнути и да су читали Политику и Новости, односно Вјесник и Слободну Далмацију, а не Ослобођење и Вечерње новине, да су навијали за Звезду и Партизан односно за Динамо и Хајдук, а не за Жељезничар и Сарајево, и још много тога. Али боже мој, реалност је да на обје обале Дрине живе Срби – једна нација, једна вјера, један језик, једна историја, култура, традиција, идентитет, који је неприродно пресјечен распадом Југославије којем су допринијели и Бошњаци.

Да им Србија не би била резервна домовина, Срби у БиХ створили су Републику Српску.

Ко би онда, по Бакиру, били „…сви они који су, заједно са Бошњацима, бранили и спремни су да поново бране територијални интегритет и суверенитет наше земље“?

Срби, као ни Хрвати, сем малобројних изузетака, нити су бранили нити су сада спремни да је бране. Колико је познато, ти саборци у рату, били су једино муџахедини који су добили држављанство и формирали породице у четири бошњачка кантона у ФБиХ.

Суданци, Саудијци, Алжирци и др. заиста немају резервну домовину: у своје блискоисточне земље не могу натраг јер се налазе се на потјерницама као исламски терористи.

За утјеху Бакиру поводом јубилеја СДА, могло би и другачије да се рачуна. Срби и Хрвати су били спремни и биће опет да бране Српску и „Херцег Босну“. Заједно чине око половине становништва у БиХ, а српски ентитет и хрватски кантони обухватају око 75 одсто територије БиХ.

Дакле, нека се Бошњаци на челу СДА и њеним предсједником побрину за ону четвртину коју контролишу, и суверенитет Босне и сто одсто њене територије биће безбједни.

Најзад, и о посљедњој реченици првог пасуса: „… бит Босне коју је рахметли Алија Изетбеговић описао као ‘вјеру да различите вјере и културе могу живјети заједно’ ”.  Он, дакле, помиње само „различите вјере и културе“, али не и народе, односно нације. Та финеса асоцира на османски систем милета који је, не само у окупираној БиХ, толерисао неисламске религије.

Ту „толеранцију“ бошњачки аутори свесрдно хвале, а неоосманиста Ахмед Давутоглу чак и препоручује, иако је подразумијевала да православне цркве морају да буду укопане да не би надвисиле џамије, звона нису смјела да звоне, израбљивани православци су били грађани другог реда, превјера на ислам доносила је материјалне и статусне привилегије.

Алија је, износио контрадикторне ставове зависно од ситуације, што је за ширу публику народски тумачио: „Прије подне ми се чини онако, а поподне овако“. Говорио је, рецимо, и да ће „Муслимани узети онолико Босне колико могу просперитетно контролисати“; и да „нема Босне ако је неће Срби и Хрвати“; и да се „више не бори за Босну него за опстанак Муслимана“, али и да је „СДА грађанска странка“ и да зато „у називу нема национални предзнак“, те да лично „представља све Босанаце и Херцеговце“.

Бакир је одлучио да развије баш ову посљедњу најнереалнију и најнепродуктивнију бабину кетманску тезу, па је већ на прошлогодишњем конгресу најавио „отварање врата СДА за све босанске патриоте, без обзира на вјеру и нацију“.

Свјестан да ни Стамбол (Анкара) ни Техеран, ни Ријад немају капацитет да му створе исламску државу, а да је САД, још више ЕУ, неће ни као филџан Муслиманију од четири кантона, Бакир развија фантазију о јединственој БиХ са већинском демократијом у којој ће одлучивати бошњачки као најбројнији народ.

Симптоматично, иако су му, током полусатног излагања, била пуна уста Босне, колико и СДА, баш ни један једини пут није националним именом споменуо Србе и Хрвате, него их тек безлично подразумијева у алузијама и метофорама. Елем, он цијелу Босну види без Срба и Хрвата.

Да ли их замишља пресељене у „резервне домовине“ или као Босанце учлањене у СДА?

Како је кренуо, можда до јесени – за када је одгодио прославу јубилеја СДА – Бакир дође на идеју да сви Срби и Хрвати пређу на ислам како би Босна постала јединствена.

Уосталом, у Исламској декларацији пише:„Исламски покрет би требао и може почети преузимати власт чим је морално и бројчано довољно јак да може оборити не само постојећу неисламску владу, него и изградити нову исламску“.

Бабо Алија, коме је посвећено 10 од 30 минута Бакировог излагања, пред комунистичким судом се бранио да су то „само снови једног вјерника и да се нигдје не помиње Босна“.

Син Бакир сматра да више нема потребе ништа да прикрива: Исламска декларација је званични документ СДА а он је, како вели, држи на радном столу.

Угледни сарајевски новинар на раду у САД Кемал Курспахић коментарише: „Владајућа бошњачка партија, која воли да се буса у патриотска прса представљајући се као предводник ‘пробосанских снага’, ових се дана – уз 30 година свог оснивања – показала више као елемент разградње него јачања босанске државе“.