Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ
БАХМУТ је пао и – шта сад?
Мјесецима уназад Зеленски и колективни Запад били су прогласили одбрану Бахмута за преломну тачку отпора након које слиједи прољећна украјинска контраофнзива.
Он је сакупљао преосталу живу силу, а они послали наручено оружје, али грчевито брањени Бахмут „остао је само у срцу“ украјинског глумца и велика контраофанзива је одложена за љето, па била отказана до даљег.
Да ли то значи „Готово је, готово!“?
Или ново успоравање напредовања из неразумљивих тактичких или стратешких разлога?
Да ли значи наставак навлачења конопца између санкција и хиперсоничног оружја? Или предах за окупљање нових савезника и збијање унутрашњих редова?
Да ли је то, најзад, опрезно ходање по ивици нуклеарног рата, или припрема за нову Јалту?
Поводом рата Русије и САД у Украјини, постоји глобална асиметрична подјела на колективни Запад, који сматра да ће и 21. вијек бити амерички, и већег дијела земаља и народа у свијету по којима је тај рат степеница према новом мултиполарном свијету.
Хронолошка периодизација не поклапа се са повјесном, односно преломни догађаји не прате календар. А чак и водећи амерички геополитички стратези, попут Бжежинског и Кисинџера, одавно су прогнозирали опадање моћи САД и помјерање центра свијета на Исток. Дакле, разлике у процјенама Запада и Истока своде се смо на тајминг: да ли ће велики глобални преокрет започети тек почетком 22. вијека, или је то будућност која је увелико почела већ у 21.
На унутрашњем плану је почело ударом дубоке државе на предсједника који није само институција него и симбол јединства „америчке нације“. На спољном плану очитовала се поразом у Сирији, повлачењем из Авганистана.
Опсада руских граница, распоређивањем ракетних лансера, и отимање кинеског Тајвана, изазвали су специјалну операцију у Украјини и патролирање кинеских крстарица око острва.
Како вели покојни Берлускони: „Ми смо опколили Русију, а нас сав остали свијет“.
Амерички академски јастреб Џошуа Маравчик у књизи знаковитог наслова „Императив америчког вођства“ написао је како САД, за разлику од свих ранијих империја, не окупирају територије, него доминирају утицајем.
Могло би се чак рећи да је у своје златно доба Америка доминирала као узор слободе и просперитета, који су сви покушавали да опонашају. Хрушчов је паролом „Стићи и престићи САД!“ сажето формулисао развојни циљ СССР-а. Касније, Америка више није предводила примјером него зауздавала друге.
А Маравчиков „утицај“ САД, остваривао се у распону од притисака, уцјена, корупције, смјене непослушних режима, обојених револуција, до оружаних интервенција у педесетк земаља широм свијета.
Руска специјална операција у Украјини показала је да једина суперсила није свемоћна и да постоји нада и за мале и за најмање да скину јарам економског израбљивања, политичког манипулисања и моралног вријеђања и понижавања на четири континената.
Примјер успјешног отпора хегемонији шири се као шумски пожар, утолико више што нове суперсиле нуде подршку без политичког условљавања.
Додик то сликовито описује: „Овдје ми долазе неки специјални изасланици, високи и ниски представници, помоћници замјеника и стално ми нешто пријете, услољавају и уцјењују, а тамо ме више пута годишње прими лично Путин и одмах пита „можемо ли нешто да помогнемо“.
Послије пада Бахмута, Американци више ни сами не вјерују да ће одржати хегемонију до краја вијека, а академски и новинарски аналитичари прате ток специјалне операције у Украјини и предвиђају краткорочно и дугорочно.
Једни пишу о томе докле ће специјална операција трајати, и Русија побиједити, други да ли ће РФ поред Крима и Донбаса, прикључити Харков и Одесу, трећи – шта ће бити са „пољским“ и „европским“ остаком украјинске територије, четврти гласно размишљају о ширим посљедицама, односно о трансформацији униполарног у мултиполарни свијет, пети о културним и цивилизацијским промјенама које тек треба да услиједе на крају овог глобалног процеса ресуверенизације држава и нација окупљених око више стожерних старих култура и цивилизација.
Ово посљедње долази на крају и наважније је.
Одавно је речено да се бајонетима може побиједити, освојити и окупирати, али да се на бајонетима не може сједити на власти. САД су постале једина суперсила и оствариле глобалну доминацију захваљујући ширењу америчког начина живота и америчког система вриједности, наравно неједнако код куће и у свијету.
Глобализација = вестернизација = американизација.
Прва жртва англо-америчког (Тачерова, Реган) неолиберилзма, који је социјалну државу благостања за све, замијенио хобсијанским индивидуализмом, са концентрацијом 80 одсто богаства у рукама 300 породица, била је западна Европа. Ротшилди, Гетији, Виндзори, те други краљевски насљедници старог богатства преузели су штафету.
За масе је било предвиђено „кућа- пос’о, пос’о – кућа“, рад ради потрошње – потрошња као смисао живота. Повољни кредити за стан, за аутомобил, за љетовање, за школовање дјеце, за обућу, одјећу, а брзи кредити за пуко преживљавање.
На кредит са малим учешћем имате све што немате, па и оно што вам не треба, да би били увучени у дужничко ропство вјечитих мјесечних отплата и политичку покорност.
Плус уништење средње класе, из које се рађа „слободнолебдећа“ критичка интелигенција.
Глобализација као техничка подлога, односно глобализам као идеологија послужили су десуверенизацији држава, уништењу националнлних традиција, укидању колективних права. Као што су границе средњовјековних феуда биле тијесне за експанзију капитала, тако су то постале и границе националних држава. И идеја ЕУ уграђена је у тај пројекат.
Посљедњи Европљанин – Шарл де Гол – залагао се за Европу од Атлантика до Урала, извео Француску из америчког НАТО-а, бранио Париз као пријестоницу европске културе, Лувр од Гугенхајма, Златну палму од Оскара, Нови талас од вестерна, шансоне Монтана, Бекоа, Азнавура од Прислијевог драња и буке електричних гитара острвских поп група, али и француски коњак од вискија, француске ручкове од брзе хране. Али, већ посљедња моћна и популарна канцеларка, Меркел, прећутала је што јој ЦИА прислушкује приватни мобилнии, да би узалуд покушала да за захукталу њемачку привреду спасе насушни Сјеверни ток 2.
Након пада Берлинског зида, распада источног лагера, затим и СССР-а и других федерација (ЧССР, СФРЈ), Хантингтон је видовито најавио да ће идеолошке и политичке конфронтације замијенити вјерске, које он назива културним и цивилизацијским.
Амерички стратези су се интензивно бавили питањем – шта би могло да угрози вјечну хегемонију САД.
Процијењено је да је Русија послије Горбачова током дивље приватизације и владавине пијаног Јељцина, неолиберала Козирјева и Чубајса, олигарха Гусинског, Ходорковског, бачена на кољена и дугорочно неспособна да стане на ноге.
Потцијењена је динамика раста Кине и прецијењене њене унутрашње тешкоће.
Као главну опасност добро су процијенили исламски свијет и то не као енергетског џина, ни као Ал Каиду, него као конкурентски систем вриједности.
Хомеини је побиједио и одржао исламску револуцију на власти у борби против „америчке сатане“ – симбола аморалног, онедуховљеног, перверзног, материјалистичког Западног свијета.
Тобожња кампања против исламског тероризма, вођена гдје га није било, завршила је ликвидацијом моћних, популарних и отпорних лидера Садама, Гадафија и Асада (у покушају), јер нису легли на глобалну руду, а богатство лично и државно заплијењено је у банкама САД.
Ирак, Либија, Сирија остављене су у хаосу и сиромаштву. Што је најважније, ИСИЛ је порушио споменике прастаре културе као чврст доказ о супериорној цивилизацији, што ствара опасну самосвјест и самопоуздање у отпору.
Руско азијатство, српско балканство, мађарски угро-фински коријени, турско малоазијство се такође не уклапају.
Нису ли свима лијепо рекли: заборавите (своју) прошлост и окрените се (америчкој) будућности, илити – будите Индијанци да бисмо ми били каубоји.
Кинези су са друге планете и граде пут свиле којим ће свијет кренути са Запада на Исток.