КЕЦМАНОВИЋ: Американци би да „малигном“ руском додају и „малигни“ утицај Кине на Србе

У Сједињеним Државама је данас изгледа довољно да било ко напише било шта против Кине па да то добије простор чак и у угледном америчком часопису. To су искористиле Карин Барбесино, истраживачка приправница и Кристин Ли, научна сарадница у Центру за нову америчку безбједност, пише професор Ненад Кецмановић у ауторском тексту за портал Све о Српској.

Текст преносимо у цијелости:

У Сједињеним Државама је данас изгледа довољно да било ко напише било шта против Кине па да то добије простор чак и у угледном америчком часопису какав је „Национални интерес“.

Док су се водећи амерички научници (пок. Бжежински, Кисинџер, Нај и др.) одавно баве опадањем моћи „једине суперсиле“ у сјени спектакуларног глобалног, не само економског, успона Кине, почетници у струци се политички пожељним текстовима на мала врата пробијају на странице великих периодика.

Ради се о тексту „Балкан ће платити цијену кинеског мијешања“, који потписују Карин Барбесино, истраживачка приправница и Кристин Ли, научна сарадница у Центру за нову америчку безбедност (The National Interest, 27. август 2019). Пренијели су га српски портали, најприје Нови стандард, затим Све о Српској, а онда и други, без коментара, рачунајући с правом да довољно казује сам о себи и о двјема ауторкама. Ипак, неколико истраживачких бисера приправнице Барбесино и сараднице Ли напросто вуку за језик…

„Кинеске дипломатске и економске активности на Балкану лишене су разумијевања сложеног мозаика етничких, политичких и историјских насљеђа која дефинишу регион – у толикој мјери да ће то вјероватно изазвати нестабилност у ионако већ узбурканом региону“.

– Приправница и сарадница сметнуле су с ума да је тај регион био ионако већ узбуркан и дестабилизован управо дугогодишњим ексклузивним утицајем западних сила и прије него што је Кина изашла у свијет. Захваљујући, биће, „добром“ познавању балканског „мозаика“, САД и ЕУ током безмало двије деценије узалуд покушавају да од БиХ и од КиМ направе државе.

„… инвестицијама у енергетску инфраструктуру БиХ (…) и у Србији, Пекинг је претворио Балкан у критични транзитни пут у настојању да повећа извоз своје робе у Европу (…) Пекинг напредује у својим уским економским интересима науштрб регионалне стабилности…“

– Барбесино и Ли нам откривају подмукли кинески план. Градећи путеве на Балкану Кина хоће да повећа извоз у Европу, умјесто да развија локалну путну мрежу између села по Србији и Српској по којој би се једино Срби возикали. Руководе се својим економским интересима, умјесто да брину о регионалној стабилности. А ту су још и транзитни путеви, који су, ко зна зашто, и „критични“. Срам их било! Зашто се не угледају на Американце?! Они и када су бомбама рушили мостове и телекомуникације по Србији и Српској, чинили су то искључиво у интересу српског народа и регионалне стабилности. Успут су срушили и кинеску амбасаду у Београду, вјероватно зато што им је Тони Блер дојавио да је тамо скривено Садамово хемијско оружје за масовно уништавање.

„Када је предсједник Си посјетио Београд 2016. године, он је Србе покушао да очара обећањем о новим радним мјестима и вишем животном стандарду који ће са собом донијети кинеске инвестиције. Али, Свјетска банка је 2019. године извијестила да је у већини земаља западног Балкана незапосленост достигла нове историјске максимуме… Чак и у пројектима попут оног у Железари Смедерево, коју је кинеска државна компанија ХБИС купила с циљем да се наводно сачувају хиљаде радних мјеста, радни стандарди су претрпјели ударац“.

Испада, ето, да је Си обмануо Србе лажним обећањима о запошљавању. Младе америчке научнице су овладале ситним статистичким марифетлуцима: Свјетска банка 2019. извјештава о максимуму незапослености у „већини земаља“ западног Балкана, а не у свим, па би Србија могла да буде у мањини земаља које поправљају регионални просјек. Затим, у првој реченици приправница и сарадница оперишу „новим радним мјестима“, а у посљедњој о „очувању постојећих радних мјеста“, што наравно није исто.

Узгред, Смедеревска жељезара, из које је прије доласка кинеске државне компаније, изашла једна приватна америчка, сада послује успјешно упркос томе што ЕУ непрестано смањује квоте за увоз челика како би заштитила своју мање конкурентну производњу. Зато су се Си и Вучић брзо спроразумјели да Кина уђе и у Комбинат у Бору, уз сав ризик нових западних рестрикција.

„Данас се присуство Кине на западном Балкану најснажније осјећа у Србији, гдје је Пекинг успоставио стратешко упориште (…) Док се Србија и политичко руководство Срба из БиХ све више зближавају са Кином, овај ионако нестабилни регион постао је талац амбиција Пекинга који у њему оснажује најнелибералније елементе…“.

– Ето ти га сад! Срби се све наивно радовали што су постали кинески регионални фаворити на Путу свиле, а младе америчке научнице нам отварају очи да су Србија и Српска тиме постале таоци кинеског плана да нас инфицирају најнелибералнијим елементима. Знамо да је Кина једна земља са два система, али нисмо знали да онај стари комунистички извозе, а нови либерални љубоморно чувају за себе.

„Блиске везе Кине са Србијом, заједно са њеним скандалозним кршњем људских права муслиманске мањинске популације у Синкјангу, може погоршати регионалну нестабилност усљед растућег ривалства између Србије и БиХ. Посебно зато што ентитет са већинским српским становништвом у БиХ – Република Српска, од доласка Милорада Додика на чело заједничког Предсједништва крајем 2018. поново оснажује сецесионистички покрет Срба у БиХ (…) Кина је углавном остала неутрална у низу етничких сукоба почетком 90-их – укључујући етничко чишћење муслимана у БиХ…

– Није баш јасан овај фрагмент „женског писма“, али порука отприлике гласи… Си Ђинпинг је ефикасно угушио побуну ујгурске мањине у провинцији Синкјанг, а Додик има проблема са бошњачком већином у БиХ. Ујгури су, као и Бошњаци – муслимани, а Си и Додик су се зближили, па би муслимани из БиХ могли да се осјете угрожени том опасном везом. И, ето ти нестабилности у иначе, шућур Алаху, мирној Босни.

Аналогија Кина-БиХ јесте „мало натегнута“ јер су муслимани у Кини мањина, а у Босни већина, али шта има везе. Важна је поента! Треба пресјећи кинески Појас и пут на Балкану! Осим тога, Кина „скандалозно крши људска права“ када прогања исламске терористе, умјесто да као САД то раде ван своје државне територије, у Гвантанаму, у тајним затворима по европским земљама, у специјалним авионима у међународном ваздушном простору. Јесте да Кинези вјешто преузимају западне технолошке иновације, али не и неолибералне мајсторије САД у заштити људских права.

„Иако растуће присуство Кине у европском „бурету барута“ можда неће директно запалити прву искру, оно може поставити основу за наредну балканску кризу“.

– „Можда неће“, што значи да „можда и хоће“, а тиме пријети да по први пут у посљедњих бар пола вијека угрози монопол САД да изазивају ратове по свијету и воде их истовремено по неколико. Али то није једини гријех кинеске конкуренције, она угрожава и Европску унију.

– Коначно, растући дипломатски и економски активизам Пекинга у региону подстакнут је скептицизмом према могућности да ће ЕУ заузети заједнички став у односу на његове стратегије. Заиста, кинески приступ Европи и њеном примарном политичком тијелу – Европској унији – своди се на фрагментацију. Учинио је Унију неспособном за постизање заједничког становишта о Кини, на тај начин умањивши њену могућност да развије кохерентан одговор на кинеске стратегије.

– Истина је да је ЕУ, послије Брегзита, санкција Русији, терета Украјине и превременог пријема Румуније и Бугарске, заиста у кризи, али су тој кризи добрано кумовале САД. За Вашингтон је сада повратно највећи проблем постала подијељеност и непослушност европских савезника.

Моћна Њемачка са чела Уније истрајава да са Русима заврши Сјеверни ток 2, Вишеградска четворка неће мигранте, Турска још није комплетирала батерије С-400, а већ уговара и руске Су-35 и Су-57… Послије ЕУ и НАТО запада у кризу и више нема капацитет да у западну војну алијансу политичким притисцима утјера ни мале и нејаке попут Србије и БиХ.

„Постоје још штетније форме политичког мијешања Кине које се односе на изградњу утицајних мрежа око садашњих и бивших европских политичара и додворавање утицајним политичким странкама у региону“.

– У региону, бар када је ријеч о српским политичарима и странкама, није било потребе за мрежама и додворавањем. Необично видовито или због ароганције бриселских комесара и „замјеника помоћника“ из Стејте департмента, високе кинеске функционере дочекали су раширених руку и тиме заслужили статус њихових балканских фаворита. Али, брзо су и Британци процијенили на којој страни свијета је економска будућност. Након уговора стољећа од више десетина милијарди долара, британска краљица је у позлаћеним кочијама пратила комунистичког предсједника Кине по Лондону.

Приправница Карен и сарадница Кристин нису о томе морале да копају по књигама. Није било тако давно и могле су то да виде на ТВ.

Откако је америчка администрација процијенила да главни глобални проблем „једине суперсиле“ није само раст војно-политичког утицаја Русије него и економски успон Кине, било је само питање времена када ће и тај „други вирус“ бити лоциран и на западном Балкану, у српским земљама поготово. Руси су Англо-американцима ионако нека врста архинепријатеља, па се утицај Москве било какав и било гдје подразумијева као малиган, а саморазумљив је велики утицај на русофилне православне Словене – Србе илити „мале Русе“.

Али, шта рећи за Кину која је највећи економски партнер САД и крчи пут свиле преко западног Балкана у Европу. Кинези нису ни Словени ни православни, као што ни Срби нису синофилни „мали Кинези“. Ипак Си, лично, стиже да дође у Београд, а Томо, Ацо и Миле мало-мало у Пекингу.

Бивши кинески амбасадор у Србији постао је звијезда дипломатског кора, велики србољуб, омиљени медијски лик. Кад се пензионише, враћа се у Београд. У Српској су већ два Конфучијева института и катедра за синологију.

У чему је проблем?

– „Балкан ће платити цијену кинеског мијешања“, одговарају у један глас Карен и Кристин већ насловом приправничко-сарадничког сочињенија у реномираном „Националном интересу“.

Срби су цијену америчког мијешања платили бомбардовањем осиромашеним уранијомом Србије и Српске. Кинези се такође мијешају, али инфраструктурним инвестицијама на Путу свиле.

Ово мијешање нам некако дјелује повољније. Или, напросто, лист „Национални интерес“ је амерички, а национални интереси Кине и Србије, односно Српске су нешто другачији.

Шта ли ће Карин и Кристин да кажу тек када Србија у бескрајном и безнадежном чучању на вратима ЕУ, без икаквих условљавања и чекања ускоро приступи перспективнијој ЕЕУ (Евроазијска економска унија)?