Кецмановић: Алијине мудрости и плагијати уклесани у камену по Сарајеву

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

РАХМЕТЛИ Мухамед Туњо Филиповић се међу муслиманима прославио чланком о „Босанском духу у књижевности“ и ту црно на бијело написао шта је босански дух, укључив и то да је највећи диндушманин тог духа био нобеловац Иво Андрић.

Али, постоји и „сарајевски дух“ за који се никад није знало шта тачно значи. За старије је то био мерак и севдах уз јемеке и мезетлуке. За људе са стране – глупи вицеви о Муји и Хаси. Млађи су тај дух везивали за Топ листу надреалиста и Аудицију.

Данас га, сви изузев Сарајлија, поистовјећују с оријенталним имиџом града у коме живе готово искључиво муслимани различитог етничког поријекла.

Можда је „сарајевски дух“ најближи традиционалној склоности сарајевског свијета, који се упркос промјенама не мијења, да се шегачи са свим и свачим, па и сам са собом.

Тешко је наћи неки заједнички именитељ за сва ова одређења „сарајевског духа“, али „Алијине мисли уклесане у камену“, ономад освануле по сарајевским трговима, спадају у посљедње од наведених одређења сарајевског духа.

Управа града коју, „безбели“, држи СДА, одлучила је да у оквиру кампање за локалне изборе своје  муслиманске суграђане почасти едукативним мудростима рахметли Алије Изетбеговића.

Први се на удару нашао „први у СДА“ и син „првог у Бошњака“, уз коментар да није био у стању ништа сам смислити, па је у бабе потражио памет. Али, права спрдња је настала када се испоставило да је партијски труст мозгова знања и памети Алији приписао туђе умотворине.

Индиректно, није поштеђен ни рахметлија, јер је инцидент указао да се, цитирајући велике мисли свјетских филозофа, научника и умјетника, није ни усмено позивао на ауторе, нити у писаним текстовима стављао наводнике.

Све у свему: комбинација плагијата и незнања.

„Савјет мудраца“ СДА за овај циркус објективно сноси мању кривицу него њихов оснивач и први предсједник. Међутим, барем они још увијек партијски активни из „робијашке халке“, попут Хасана  Ченгића, могли су да препознају да мисао „Наука открива, умјетност ствара“, која изворно припада британском сликару из 18. вијека, није била ни битна ни карактеристична за једног младомуслиманског исламисту, какав је био Алија Изетбеговић.

Човјек који је са 16 година приступио организацији Млади муслимани, која је била испостава Муслиманске браће, који је за ислам одлежао 10 година робије, који је написао Исламску декларацију, ипак  са 65 година, када је ушао у политику, није могао да постане нешто друго.

Ако су у Сарајеву хтјели да у камену за вјечнопст сачувају нешто аутентично његово – онда је требало да уклешу мисли из те његове књиге коју је СДА усвојила као програмски документ. Рецимо:

„Не може постојати ни мир ни суживот између исламске религије и неисламских друштвених и политичких институција… Исламски покрет би требао и може почети преузимати власт чим је морално и бројчано довољно јак да може оборити не само постојећу неисламску власт, него и изградити нову исламску власт…“

У БиХ је лончиће полупала једина суперсила, а то је у оно вријеме значило и вазална Европа, када је ставила на знање да неће подржати Муслимане да у дијелу БиХ праве исламску филџан–државу. Односно да ће, у складу са америчким вриједностима, подржати само јединствену, мутикултурну, грађанску државу, Алија је направио закрет.

Умјесто да Исламску државу прави на „само онолико Босне колико муслимани могу просперетитетно контролисати“, правиће је, као растућа већина у цијелој БиХ.

Умјесто малог рјешења ићи ће на велико рјешење. Умјесто мање, а одмах, добиће више, али са задршком!

Зато се Алија одлучио за кетман, који је већ био усавршио у социјализму.

Само привидно, тактички, прекинуо је 50 годишњи континуитет свога исламистичког дјеловања и почео да симулира прозападно  оријентисаног демократског политичара и предсједника свих грађана БиХ. Своју национално-вјерску странку прогласио мултиетничком. Муслиманску војску назавао је АБиХ, међународно легализовану фикцију БиХ – грађанском државом“.

Да су сарајевски градски оци то све уклесали, гранитне плоче по Сарајеву скакале би једна другој у уста. Али, могли су да избјегну контрадикције тако што би направили једну грађанистичку и једну исламистичку поставку Алијиних мисли па их мијењали.

За дана – за западне туристе – ону прву, а кад падне мрак, за домаћу употребу, ову другу.

Како свједочи Адил Зулфикарпашић, Алија је наизмјенице путовао: на оријент у Ријад, Техеран и „Стамбол“ и домаћинима причао да у Босни гради исламску државу, односно на окцидент те тамошњим политичарима причао како гради грађанску демократију.

Алија је тек код куће сваки час правио договоре па одсутајао, потписивао па повлачио потпис, мијењао ставове, варао и лагао…

Његов бошњачки саборац Нијаз Дураковић: „Ја сам се као члан Предсједништва БиХ увјерио да је Алија могао да слаже, а да не трепне“.

Његов омиљени новинар међу Србима Гојко Берић: „Лакше је бавити се хватањем јегуља голим рукама на ушћу Неретве него се бавити политичким  и интелектуалним профилом Алије  Изетбеговића. На наивно питање сарајевског новинара, дао је легендарни одговор: „Па ето, пријеподне ми се чини да је боље онако, а поподне – овако“, а други пут: „И живот је такав, сав саздан од контрадикција“. Елем, говорио је све и свашта тако да га по томе, човјек не би могао ухватити „ни за главу ни за реп“.

Можда је било најбоље да су градске општине подијелиле Алијин кетман.

Пошто је Неџад Ајнаџић  поставио  тобожње Алијине универзално хуамистичке мисли у парку поред Друге гимназије у општини Центар, његов колега Ибрахим Хаџибајрић у Старом граду могао је оне заиста његове исламистичке мисли да постави у парку поред Газихусрефове медресе.

Рецимо: „Ислам је вјера, али истовремено и једна филозофија, један морал, један поредак ствари, један стил, једна атмосфера, једном речју, један интегралан начин живота“… “Ислам је сума чињеница и истина, религије и науке, једне и друге стварности, али он није прости, математички збир. То је ткање на коме се шавови не виде“.

На Западу се о Алији све знало и пратило, али они су му ту улогу наметнули, а он је како гдје већ треба и глумио, ђах ово ђах оно.

О његовом у добро увјежбаном кетману пише лорд Лорд Овен који је са њим често преговрао: „Врло мало људи с сигурношћу може да тврди да је Изетбеговић фундаменталиста, он то скрива и самодисциплиновано се приказује као секуларани политичар, што је научио сваки дисидент у Титовој Југославији“. Запад је са њим изводио игру лаже и паралаже, коју су схватили и прихватили и његови сљедбеници, те и данас прате њен ритам“.

Насмијаним критичарима сарајевским гранитних плоча са уклесаним Алијиним кетманским и туђим мислима одговорила је Координација борачких удружења општине Центар: “Зар рахметли предсједника и оно што је говорио требамо заборавити? Зар је лоше пренијети реченице у којима је описан смисао живота свих бића на свијету, без обзира на то од кога су потекле? И на крају, зар вам смета што у наведеној улици више није полигон за паркирање возила него шеталишно-едукативна зона у којој се налази школа коју је некад похађао рахметли Изетбеговић”.

По овоме, „без обзира од кога су потекле“, што ће рећи „к’о да је важно чије су мисли“, види се да су прави Алијини саборци.

„Босански дух“, „Сарајевски дух“, баш као и „Дејтонски дух“ пуштени су из боце и неухватљиви лебде над Босном. Зато и јесте оваква каква је.