Кецмановић: Алији Изетбеговићу Срби су опростили?

У колумни за „Политику“ професор Ненад Кецмановић се дотакао ратног предсједника Бошњака.

Политиком етничке дискриминације друга два немуслиманска народа, а посебно уставно равноправних православних Срба, Алија Изетбеговић је испровоцирао грађански рат у БиХ. Безочно је игнорисао српско противљење сецесији БиХ, не само легитимних представника српског народа у Скупштини и Председништву БиХ него и Српски плебисцит у новембру 1991, на коме је близу 90 одсто изашлих подржало став свога националног вођства

Ако се до краја оствари амерички пројекат за Српску и Србију, већ ова генерација српских политичара из „сјеверне Босне“ и „уже Србије“ ићи ће на поклоњење сјенима творца јединствене БиХ на шехидско гробље на Ковачима, као што су се Додик и Вучић, један незванично, други под каменицама, поклонили у Поточарима. Вјеровали су да ће то донијети мир са комшијама Муслиманима у ФБиХ и на КиМ и крај „међународне“ кампање на Србе и српске земље. Већ сутрадан пошто је српско вођство, пред нападом Муслимана на седиште СДС-а, измакло из обруча са Мариндвору на Пале, Алијина власт је облијепила град потјерницама са портретима Караџића, Кољевића, Плавшићеве и др. Хашки трибунал их је, сем већ покојног Кољевића, само овјерио као ратне злочинце, Срби, међутим, нису Алију прогласили за ратног злочинца иако је главна тужитељка трибунала послије његове смрти изјавила да је била спремила оптужницу. Исто је, такође тек постхумно, изјавила и за Туђмана. За Милошевића је, међутим, пожурила, а њени наследници су Караџића и Младића чак као „геноцидаше“ прогонили као звери.

Нема рата у коме стране у сукобу нису вршиле ратне злочине. Када се ради о лидерима, премијерима, војсковођама, министрима силе, а посебно шефовима држава, који у модерним режимима представљају цивилну команду, тешко је међу њима наћи особу која је лично и непосредно извршила ратни злочин. Оптужница се зато базира на командној или посредној одговорности и сл. У свакој институцији, посебно армији, постоји хијерархија у којој се на нижим нивоима оперативно чине злочини, али наређење долази са виших и са самог врха пирамиде власти.

Као предсједавајући Предсједништва БиХ, Изетбеговић је уочи и током рата био врховни командант уз подршку муслиманске већине у скупштини, влади, и колективног шефа државе. Посебно га чини одговорним паралелна партијска (СДА) линија власти преко које је владао мимо државних институција и спроводио насиље над српским грађанима Сарајева.

Политиком етничке дискриминације друга два немуслиманска народа, а посебно уставно равноправних православних Срба, Изетбеговић је испровоцирао грађански рат у БиХ. Безочно је игнорисао српско противљење сецесији БиХ, не само легитимних представника српског народа у Скупштини и Предсједништву БиХ него и Српски плебисцит у новембру 1991, на коме је близу 90 одсто изашлих подржало став свога националног вођства. Био је то по „мирну Босну“ судбоносан чин који је СР БиХ гурнуо у рат, а изазивање рата представља „злочин против мира“, што се правно третира као злочин над злочинима.

У исту категорију „злочина против мира“ спада и Изетбеговићева опструкција свих мировних планова, како предратних домаћих (Београдски и Скопски споразум), тако и европских ратних (Карингтон-Кутиљеров, Венс-Овенов, Овенс-Столтенбергов). Сви актери, унутрашњи и спољни, накнадно су посвједочили да је Изетбеговић био тај који је прихватао па одбијао, потписивао па повлачио и учествовао да би саботирао. Да није тако, рата не би ни било, или би био заустављен годину, двије или три раније, што би поштедјело хиљаде живота на све три стране. Инострани посредници накнадно казују и да су Алијиним злочинима „против мира“ закулисно суфлирале САД, али га то не амнестира јер је био пунолетан. Казују сувише касно, само да би олакшали своју душу.

Довођење у средњу Босну муџахедина који су код Возуће починили злочине над српским заробљеницима, најмонструозније током рата у БиХ, такође пада на терет Изетбеговића. Свјестан да ће ритуално клање које су исламски интербригадисти сами забиљежили камером, изазвати опште згражавање и на њему наклоњеном Западу, Изетбеговић се правдао: „Нисам их ја звао, сами су дошли!“ Међутим, одмах по доласку, муџахедини су интегрисани у редове АБиХ, конкретно у њен Трећи корпус под командом Сакиба Махмуљана, генерала АБиХ и јединог у врху СДА. Дакле, и војно и партијски, потчињеном Изетбеговићу. Послије правоснажне пресуде умјесто у затвор „отишао је на лијечење у Турску на непознату адресу“.

Ако су злочини АБиХ у току рата у одсјеченим дијеловима унутрашњости земље били само под његовом посредном контролом, злочини на подручју Сарајева догађали су се под његовом непосредном контролом, у радијусу од његовог стана, канцеларије и џамије.

Поједине квартове држали су Јука, Ћело, Цацо, Дедо, Крушко, Пушка, бивши криминалци, силеџије, табаџије, дилери, утјеривачи, избацивачи, са затворским стажом и искуством дјеловања ван закона. Добили су одријешене руке да са својим локалним бандама упадају у станове и заузимају их, да пљачкају, пребијају, силују и убијају грађане српске националности. Сви они носили су униформе резервног састава војске или полиције, са официрским еполетама, те тако били и званично интегрисани у безбједносни систем, задужени за борбу против потенцијалне пете колоне, односно за терор над Србима који су остали у граду. Изетбеговић их је свечано примао и одликовао као „црне бисере“, о чему постоје фото-документи и зато нико од њих није осуђен.

Српског свата Гардовића пред старом православном црквом у Старом граду убио је по сопственом признању Ћело, али је на суду ослобођен. Убице професора др Најдановића, посланика СДС-а, који је нађен поред стадиона Кошево, никада нису откривене. Већ 25 година траје безуспјешна истрага о томе ко је у Великом парку по кратком поступку стрељао осам заробљених официра ЈНА. Зна се само да су изведени из Дома милиције и побијени. Ако су приватне затворе држали војно-полицијски резервисти АБиХ и МУП-а БиХ, онда су били дио система Изетбеговићеве власти и били њему претпочињени. Атрибут „приватни“ служио је да се са њих скину сва законска ограничења која важе за јавне казнионице.

Најстравичније методе помора Срба, попут клања и бацања полуживих жртава у амбис, дислоциране су изван уже урбане зоне над јамом Казани. Извођачи злочиначких радова били су Цацини питомци. Мушан Топаловић Цацо напокон је ухапшен тек када се окренуо против власти коју је персонификовао Алија, а онда и ликвидиран „при покушају бјекства“. Због наводника, саборци и захвално муслиманско Сарајево организовало је Цаци спектакуларну ђеназу. Алија је у свом стилу кратко и двозначно прокоментарисао: „Цацо је био и херој и злочинац.“ Очито, херој је био док је убијао Србе, злочинац када је почео и неке Муслимане.

Терет одговорности Изетбеговић носи и за масован злочин у Добровољачкој. Паравојска унутар АБиХ по узору из Хрватске, опколила је команду Сарајевске војне области на Бистрику. Након тога, и ЈНА је задржала Изетбеговића на аеродрому Бутмир. Уз посредовање и гаранције команданта Умпрофора генерала Луиса Макензија направљен је дил: Изетбеговић ће се вратити у град, а генерал Кукањац са сарадницима отићи из града. Међутим, када је Алија измакао према згради Предсједништва, колона ЈНА је пресечена и масакрирана. По хијерархији одговоран је био Ејуб Ганић, односно опет Изетбеговић, који га је током избивања из града именовао за в. д. предсједника Предсједништва, али је истрага утврдила да овај, наводно, није наредио злочиначку акцију. Није ни војни ни полицијски врх, а ни ниже старешине „резервиста“. Испада, магнум кримен у Добровољачкој догодио се сам од себе. Алија је приказан као жртва киднаповања да не би био одговоран. Злочинце није ни нашао, ни процесуирао, нити се оградио.

Хашки трибунал за ратне злочине је „закаснио“ и муслиманске злочине „препустио“ Сарајеву знајући да бошњачко правосуђе у „оцу нације“ и „црним бисерима“, види хероје, а не злочинце. Када су га поводом Милошевићевог суђења упитали види ли тамо и себе, одговорио је да му „можда и јесте мјесто са саборцима“. Свјестан да би могао завршити у џехенему, пожелио је да га сахране на шехидском гробљу. Шехидима Алах џ. ш. гарантује џенет.

Када већ нису ни Хаг ни Сарајево, Бањалука не би требало да пропусти и препусти да осуди злочине „првог у Бошњака“, ради истине, правде и историје, ради Радована и Ратка на доживотној. Штета и толиких доказа. А и да на крају Срби не би још ишли на Коваче на поклоњење.