Кецмановић: Абу Изатов насљедник би да удари на Србе и Хрвате као да ће то Београд и Загреб мирно посматрати

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

„ПРЕБРОЈАЛИ смо се – и колико ловаца имамо, и колико младих људи, и колико имамо инструктора на дроновима итд.“ изјавио је ономад Бакир Изетбеговић поводом Шмитове најаве да ће промијенити изборни закон.

Чак и америчка амбасада ову изјаву је превела као ратоборну и укорила га. Но, независно од „запаљиве реторике“ бошњачког лидера, која се обично везује за Додика, хајде да видимо шта је Изетбеговић хтио да поручи urbi et orbi.

Прије свега, он не спомиње регуларне Оружане снаге БиХ у које су интегрисане три националне компоненте, него само бошњачке младиће, ловце и инструкторе, што ће рећи неке паравојне формације. Није их још назвао Зеленим береткама и Патриотском лигом, чији ветерани се већ окупљају око Бихаћа. Ваљда рачуна да би се сви они заједно, по схеми из ’90-их, накнадно укључили у јединствени борбени фронт који се у оно вријеме звао АБиХ.

Но, пођимо од прве полуреченице „Пребројавамо се!“.

Бошњачки лидер очито алудира на резултат посљедњег пописа из 2013, по коме су његови сународници постали натполовична већина. Али, тај попис није признат јер су, да би добацили до 51%, урачунали и сународнике са трајним боравком у иностранству који у БиХ навраћају о рамазанском и курбан бајраму. Када би се, рецимо, Македонци, са рекордно великом дијаспором, пописивали по Бакировој методологији, испоставило би се да их у Сјеверној Македонији живи више него двоструко више.

Све и да је Бошњака заиста преко 50%, зашто Бакир на томе тријумфалистички инсистира, као да би то промијенило националне односе у БиХ?

Бројчано стање нације представља статистичку, а не политичку категорију, те бошњачка натполовична већина не значи да би тиме Срби и Хрвати изгубили статус конститутивних народа и постали националне мањине.

Када би се равнало према Бакировој логици, Бошњаци би и као само релативно већински били најравноправнији, мање бројни Срби били би мање равноправни, а најмање бројни Хрвати били би најмање равноправни. То што бошњачки пук ових дана гњевно коментарише: „Шта хоће ти Хрвати, нема их ни шака јада!“, није се чудити, али када њихов лидер каже: „Хрвати су ионако натпредстављени!“, онда то говори о елементарном незнању о суштини дејтонског поретка консоцијативне демократије.

Међутим, пошто Изетбеговић „пребројавамо се“ повезује са ловцима, младићима и инструкторима на дроновима, постаје јасно да бошњачка натполовична већина треба да послужи у војне сврхе.

Против кога би се ти бројни бошњачки младићи, ловци и инструктори борили – бранили или нападали?

У земљи у којој се олако пријети – нико, ама баш нико и никада, није запријетио да би напао четири и по бошњачка кантона у ФБиХ, нити је ико из сусједства исказао територијалне претензије на ту чевтртину бх. територије.

Елем, Бошњаци немају од кога да се бране.

Преостаје једино да Изетбеговић млађи пријети да ће да нападне.

Напад на сусједе Хрватску и Србију дјелује самоубилачки јер је једна чланица НАТО, а друга вишеструко надмоћна. Но и прије него би стигли до граница на Дрини и Уни, што је ономад запријетио Џаферовић, сударили би се са локалним Србима и Хрватима, који би били прва линија одбране „матица“.

Као једина, бар наизглед реална мета остају Херцег-Босна и Република Српска. А разлог би био што се одупиру бошњачким амбицијама да унитаризују БиХ да би у њој доминирали.

Конкретно, Хрвати неће да им Бошњаци бирају представника у заједничком Предсједништву БиХ, а Срби хоће да врате изворне дејтонске енитетске надлежности. И, као посљедње рјешење, Срби нуде миран разлаз, а Хрвати траже трећи ентитет којег су се на превару били одрекли.

Али, како би то ови бошњачки младићи, ловци и инструктори спријечили?

Да ли хеликоптерским десантом да затворе границе БиХ на Дрини и Уни које углавном иду рубом територије РС и ХБ?

Не могу, јер бошњачки младићи не лете, а дронови не служе у те сврхе.

Једино би могли да протјерају Србе и Хрвате у Србију и Хрватску како би им остала цијела БиХ. Али, ту сада опет имају проблем што матице не би егзодус својих сународника посматрале скрштених руку.

Погрешно су се пребројали јер су пропустили да на број Хрвата и Срба у БиХ додају оне у матицама који неће голуруки стићи у помоћ браћи у „дијаспори“, макар и као драговољци и добровољци или бар позадинска подршка.

То што су најприје Хрватска, па онда и Србија признале границе већ почетком грађанског рата у БиХ, није спријечило конкретне манифестације солидарности. Уосталом, сами Бошњаци често тај рат и називају спољном агресијом, а сада су заборавили на 7 милиона Срба у Србији и 4 милиона Хрвата у Хрватској. Да и не говоримо да би све почело сукобом између три националне компоненте унутар Оружаних снага БиХ.

Све у свему, Бошњаци нит имају од кога да се бране нити могу било кога побједоносно да нападну а, реално гледајући, једина права мета би им био Кристијан Шмит, јер је промијенио изборни закон у корист у Хрвата.

Пошто је Додик одмах јасно и гласно рекао да овај њемачки грађанин није в.п. јер га није изабрао једино за то надлежни Савјет безбједности УН, и то негативним гласовима амбасадора двије од три суперсиле, муслиманско Сарајево се наивно обрадовало да је мрски српски члан Предсједништва најзад зарадио смјену по бонским овлашћењима.

Нису схватили да је Шмит у БиХ дошао првенствено за то да би промијенио изборни закон. Заборавили су да је њемачки католик Геншер у Мастрихту прогурао признање Хрватске мимо САД и негативне оцјене Бадинтерове комисије.

Превидјели су знаковит ред повезаних чињеница: да су херцеговачки фрањевци потиснули пробосанске из Босне Сребрене, да Ватикан није продужио мандат пробосанском кардиналу Пуљићу, да у Загребу нико неће да прими Жељка Комшића, да им предсједник Хрватске Милановић препоручује „прво сапун па онда парфем“…

Е сада, пошто је Бакиру стигло из дупета у главу, Бошњаци су, уз подсмјех неутралних посматрача, лармом у Сарајеву и преко дијаспоре, практично стали уз Додика у непослуху према одлукама г. Шмита. И опет наивно тријумфују што је лажни в.п. промјену изборног закона одложио за неколико недјеља таман као да је и дефинитивно одустао.

Најзад, у знак извињења Шмиту и америчком амбасадору што ратним покличима дестабилизује БиХ, Изетбеговић је подвикнуо на Москву и Београд: „Као што Русија разара Украјину, Србија је разарала Балкан“.

Тек толико да у Вашингтону и Бриселу рачунају да у ризичном глобалном надметању са Русијом и Кином, имају моћног савезника у четири и по кантона у ФБиХ, те да узврате већом бригом за Бошњаке.

На почетку цитирана Бакирова изјава јесте неозбиљна, али и Алија ушао у рат са два јача противника те, и поред увоза главосјеча из више арапских земаља, изгубио.

Док је бабо му, макар и погрешно, рачунао на подршку тада једине суперсиле, у кога син му може да се узда?

Да не буде заиста само у младиће, ловце, инструкторе, и са све муџахединима, вехабијама, шеицима и исиловцима као политичким комесарима, који позиве Абу Изатовог насљедника можда нису схватили само као предизборну демагогију и мегаломанију.

Штавише, лидер СДА је изложио и ратни план: „Варнице код Брчког, па ватра дуж ентитетских линија, у финишу балкански рат“.