Катја Лимаренко: А НОЋИ СУ ОВДЕ БИЛЕ МРАЧНЕ

Јуришник стоји поред земунице – ту где је учествовао у првој борби. Овде је био тешко рањен и на шест месеци испао из битке. Имао је среће – на овом делићу фронта од неколико стотина метара, скоро цела јединица је тучена: шумарак је не једном прелазио из руку у руке. На ово место борац се вратио први пут од тада…

„А ноћи су овде мрачне“, сећа се посматрајући залазак сунца. Момци су до ове шуме стигли по ужету које су минери развукли преко поља. Једноставно није било другог начина да се човек провуче: кретали су се ноћу, не видећи, али слушајући како губе саборце. На панцирима остављеним поред пута налазила су се имена њихових другова: рањенике су свлачили да би их лакше вукли.

Тада је, кажу, био пун месец. Светлост – као усред дана. И у тој светлости видели су тенкове Оружаних снага Украјине како им прилазе – да их избаце из заузетог шумарка.

Заиста – братска гробница. Не може се свако тело изнети – то је већ очигледно. А ако сакупите све преостале мине, огромна експлозија срушиће оближње сеоце.

Та битка је била диверзантски, одвлачећи маневар током грандиозне офанзиве на другом делу фронта. Али овим ометајућим маневрима успели су да пробију одбрану украјинских оружаних снага. И тек тада је у помоћ долетела авијација и артиљерија је отворила ватру.

Ретко се људи враћају на места својих битака. Кад смо се вратили на локацију, момци су свог друга засули питањима:

– А онај тенк јеси ли видео? Како то мислиш – који тенк? Био је погођен – и спасио је животе 12 војника који су се крили иза њега! То је тенк-херој: желимо да одсечемо комад, па да направимо нож, за успомену…

– Нисам то знао, тада сам већ био рањен, нисам дотле стигао. За мене је то просто тенк.               .

..А за већину је све ово битка од локалног значаја, по цену нечијег живота, – обични шумарак. Ту где још није стигло пролеће: чак и птице које туда лете плаше се својих гласова.

(превео Ж. Никчевић)