KAPLAN BUROVIĆ: ZAŠTO SU ME ODRALI ŽIVOG ?

ИСКРА на Фејсбуку

Preko mojih intervjua i dopisa, od kad sam uspeo da izvučem živu glavu iz albanskog monstruoznog zatvora BURELJI, naglasio sam da su me albanske vlasti na živo odrali deset puta uzastopno, u doslovnom smislu ove reči, odrali su me do krvi i gnoja, na najdelikatnijem delu tela (glavu penisa), na najprljaviji način, onako kako se do danas nije drao niko ni u ma kom mestu sveta, ni u najdivljijem srednjem veku.

Sigurno da nisam ni prvi niti poslednji osuđenik u Albaniji Envera Hodže koji je tako odran. Ali jesam prvi koji sam to otkrio i optužio albanske vlasti, lično “lekara” Kamber Libeshari i osuđenika Ylli Shtylla, da su me živog odrali.

Što je istina, da to saznam, pomogao me osuđenik Pjetar Arbnori, koji – pošto sam počeo da se derem po deseti put, reče mi:

-Profesore, zar niste primetili da vam se to dranje ponavlja uvek pošto pijete te pilule, koje vam daje Ylli ?!

Glavobolja je najobičnija, skoro svakodnevna boljest zatvorenika. Kad god sam se požalio Ylli-u za glavobolju, ili za bilo što drugo, on bi mi dao nekakve pilule i – posle 12 sati meni bi počela da se dere glava penisa sa krvlju i gnojem, a uz strašne bolove.

Čim dođe Ylli u ćeliji da nam učini jutarnju smotru, rekoh mu:

-Ylli, daješ mi ove pilule za glavobolju, ili da me odereš ?!

On razrogači oči, ni da sam ga uhvatio za grlo, i odmah, bez reči, vrati se natrag, pobeže iz ćelije i hodnika, skloni se kod dežurnog policajca.

Do tada, kad god sam mu se požalio, drao se na mene, pa me i vređao, tobože mi se to javlja od nečistoće.

-Idi prljavko, čisti se, peri se!- drao bi se na mene da ga čuju svi osuđenici i ostavljao me da patim i stradam od tih bolova.

Ja sam se za ovo požalio i komandi zatvora posle trećeg ili četvrtog dranja. Zato me pozvaše u komandu zatvora, pred komandantom, “lekarom” Kamber Libeshari i nekakvom osobom od oko 40 godina, koji se i on pravio kao lekar.

Ta me osoba pregleda i propisa mi nekakav lek, ali na moje pitanje kakva je to bolest, pogleda komandanta i ne reče mi ništa.

-Zar ne smem da znam od čega mi se to uzrokuje ?- upitah ga.

-Ne moramo vam reći naziv bolesti,- reče mi najzad on.

Posle toga Ylli nastavi da mi da te pilule, pa se i dranje nastavi, samo što mi je sada Ylli na ranu sipao i nekakav žuti prašak, koji je na rani penisa vrio, kao da mi ga pržio. Od toga mene je obljivao znoj, dok su bolovi bili strahoviti.

Taj dan, kad mi P.Arbnori sugerisa odakle mi dolazi to dranje, bilo je to moje deseto dranje, samo u mojoj ćeliji uzeli su smelost da se prijave četiri osuđenika, koji su se isto tako na živo odrali. Zbog toga što su im drali glavu penisa, stideli su se i da to prijave “lekaru” Libeshari. A pošto su videli bolničara Ylli Shtylla kako se dere na mene i optužuje me da sam prljavko, oni se ni njemu nisu požalili, kamo li i komandi. Samo kad videše mene taj dan da optužujem vlasti za to, uzeše smelost da izjave dranje, da su i oni odrani, ali ne i da optuže vlasti za to. Oni su optužili osuđenika Ylli Shtylla, koji je vršio dužnost bolničara u tom zatvoru, i sam osuđen.

Taj dan, dok smo bili na provetravanje u dvorištu zatvora, izađe iz zatvora Kamber Libeshari i posred dvorišta krenu prema vratima na koja se izlazilo iz dvorišta.

Ja mu se odmah primakoh i bacih mu pred noge pilule rečima:

-Ovime ste me drali na živo ! Vi ste zločinac, a ne lekar !

Ne zaustavljajući se, Kamber Libeshari mi reče:

-Nismo vas odrali mi ! Odrao vas je Ylli !- reče mi on i ubrza korake, pa i poče kucanje na vrata.

Na albanskom jeziku YLLI=ZVEZDA je simbol komunizma, kao i svugde na svetu.

Primičući mu se, odmah mu pljunuh u lice:

-Nije me odrao YLLI, već vi, koji se zvezdom maskirate !

On ubrza i nervozno pojača kucanje na vrata dvorišta. Gledajući me preneraženo, poče se znojiti od straha, sigurno očekujući da mu se bacim u grlo.

Najzad mu otvoriše vrata, i on brzo iskoči iz dvorišta, pobeže. U međuvremenu, na terasi iznad vrata, behu izašli komandant zatvora sa komesarom, operativcem i nekoliko vojnika, svi naoružani.

Pošto sam ja govorio glasno, oni su sigurno sasvim dobro čuli i razumeli tu moju optužbu, koja nije bila ni prva, niti poslednja.

Bebi Konomi, jedan moj albanski kolega iz tog zatvora, u četiri oka mi reče:

-Profesore, jeste li primetili da svi oni na terasi su očekivali da napadnete Kambera ?! Zato mu i nisu otvorili vrata odmah.

-Da sam ga napao pesnicama, oni bi me napali kuršumima !- odgovorih mu.

Ovaj put Ylli me nije lečio onim praškom. Dade mi nekakvu drugu pilulu koja spreči dalje dranje. Tako, započeto dranje se prekide. A ovo znači da dotadanje dranje nije bilo slučajno, već namerno, smišljeno i sa određenin ciljem.

Posle nekoliko meseci mene su izveli pred sud i kaznili me nanovo za “neprijateljsku propagandu” protiv komunizma, ne zato što sam ih optužio da sa zvezdom i socijalističkim parolama maskiraju svoju izdaju stvari radnog naroda, narodne vlasti, socijalizma i komunizma, već zato što izjavljujem da sam po nacionalnosti Jugosloven, a ne Albanac. Plus i zato što moja pisma, upravljena albanskim vlastima potpisujem srpskom ćirilicom, za koju albanski javni tužilac, u njegovoj usmenoj optužbi, reče: “Vidite, vidite, Kaplan i potpisuje ruski !”

-Ovako se potpisivao i Lenjin !- rekoh mu odmah, bez dozvole.

Ali, vratimo se problemu dranja. Zašto su me drali ? Zašto su nas drali ?

Ovo dranje nije vršeno pod istragom, da bi otkrili koješta od naše tobožnje neprijateljske delatnosti, jer su bili svesni da ta delatnost sa naše strane ne postoji. Neprijateljsku delatnost su vršili oni sami, nad nama i našim porodicama, našoj deci, nad čitavim narodom.

Albanske vlasti su preduzeli to dranje onih osuđenika, koje su planirali da u ćelijama tog zatvora likvidiraju fizički. Mene nisu dozvolili ni da saznam da li su mi deca živa, kamo li da vidim bilo koga od mojih i da primam od njih zalogaj hleba. Sve to da oni ne saznaju da sam u zatvor potpuno nevin. Za svo vreme zatvora, osuđen na 43 godine, nije mi dozvoljeno da vidim apsolutno nikoga od mojih, ni decu od 6 i 4 godina. Hrana zatvora, vodurina bez ikakvih kalorija, bila je proračunata da se istopimo kao sveća, a razne bolesti, krvoliptanja i bolovi – da što pre izdahnemo.

U odnosu na mene, to se dranje vršilo i pod pritiskom da se:

 

1.- Odreknem komunizma.

2.- Da se odreknem jugoslovenskog državljanstva.

3.- Da se odreknem jugoslovenske (srpsko-crnogorske) nacionalnosti.

4.- Da se odreknem i moje rođene dece.

 

Da malo pojasnim sve ovo:

Ad 1.– Iako nisam bio član nijedne komunističke partije, ja sam se izjavio za komunistu, jer sam kao komunista i disidentni književnik prošao i kroz jugoslovenski zatvor, pa sam i emigrirao u Albaniju da bih otišao u SSSR, kako je to učinio pre koji dan i moj drug general Vladimir Dapčević.

Kako se zna, oni – albanske vlasti – držali su sebe za komuniste, organizovani u njihovu “komunističku” Partiju rada Albanije, pa su nas i osuđivali, kažnjavali u ime kominizma. Tako, pošto su se sami busali u prsa za komunizam, primoravali su nas na sve moguće načine da priznamo da ne samo što nismo komunisti, već i da smo neprijatelji komunizma, da smo delovali protiv narodne vlasti, socijalizma-komunizma.

I stvarno, ako se mi, osuđeni od njih, držimo kao komunisti, što mogu biti oni, ako ne antikomunisti ?!

Ja nisam ni prvi i niti poslednji koji, i bez partijnosti, uporno sam postojao na pozicije komunizma, pa sam ih i optuživao da su oni neprijatelji komunizma, da su i fašisti. Otuda i poslednje reči mojih pisama za albanske vlasti bile su: “Smrt fašizmu ! Živeo komunizam !”

Činjenica je neosporna da su nacionalisti zatvora Albanije ovo saznali od mene i izjavljivali: “Od kad se Enver Hodža vratio iz Moskve, oštricom njegove sablje pogađa vas, komuniste, dok njenom tupom stranom nastavlja da udara po nama – nacionalistima !”

Ipsissimus Enver Hodža će izjaviti: “Oni koji danas upravljaju Partijom i vlastima Albanije nisu ništa drugo do samo jedna crna banda, kriminalna i omražena od čitavog naroda”.

Kad sam izašao iz zatvora, jedna mi je komunistička partija poslala svoju člansku knjižicu. Lično šef Partije rada Albanije, Fatos Nano, u Ženevi, pred okupljenim narodom me pozvao da se vratim u Albaniju, jer – kao konstruktivan građanin što sam – oni imaju potrebu za mene. O ovoj izjavi i pozivu progovorila je na veliko albanska štampa, pa i Albanski Parlamenat, koji mi je priznao zvanično punu nevinost, što je potvrdila i Akademija nauka i umetnosti Prištine. Pre Fatosa Nano u Albaniju, pozvali su me oni u Srbiji da se vratim u Beograd, ali pod uslovom da nastave da me drže u njihove crne liste kao neprijatelja komunizma, pa i bratstva i jedinstva, šta više – i kao “Albanca”. Dokumenta o ovome sam već objavio u mom delu TITOISTIČKI SUDSKI PROCES, Ulcinj 2014.

 

Ad. 2.– Kao jugoslovenskog državljanina, koji je tražio da kroz Albaniju prođe za SSSR, albanske vlasti nisu imale pravo da me kažnjavaju za neprijateljsku propagandu i da sam je vršio. Taj član njihovog Kaznenog Zakona važi samo za albanske građane. Za nas strance, ako im se ne dopada ono što mi mislimo i izražavamo, bilo usmeno ili pismeno, albanske vlasti su imale i imaju pravo samo da nas proglase za personna non grata i da traže od nas da napustimo teritoriju njihove zemlje. Eto zašto su tražili od mene da se odreknem jugo-državljanstva i da se izjavim za albanskog državljanina, pa su me za to izložili i dranju na živo, da bi tako opravdali moje kažnjavanje za neprijateljsku propagandu.

Iako je stostruko dokazano da imam jugoslovensko državljanstvo, a ne i albansko, albanska mafija na vlast, preko svojih agenata, kao Bahri Brisku, nastavlja da urla preko medija da sam albanski državljanin.

Sa žaljenjem ističem da su jedno vreme i švajcarske vlasti postojale na te pozicije, da bi opravdale svoj protuzakonski tretman. Koristim priliku da izrazim moju najdublju zahvalnost Savezu književnika Švajcarske, koji su istupili u moju odbranu i preko televizije, smelo su naglasili da je taj tretman bio injust et absurde.

Insistiranje na albansko državljanstvo imalo je za cilj i da se opravda moje držanje među osuđenicima meštani, te da mi se tako onemogući da stavim na znanje moje roditelje u Jugoslaviji da sam potpuno nevin u zatvor. Da su mi priznali jugo-državljanstvo, držali bi me sa strancima, od kojih bar jedan godišnje izlazio je iz zatvora i vraćao se svojoj kući u inostranstvo, preko koga bih ja mogao da stavim na znanje moje.

I treće, hrana stranih osuđenika bila je nešto bolja od one vodurine koju su dali meštanima. Da bi opravdali što meni nisu dali hranu kao strancu, arbitrarno su me proglasili za albanskog državljanina.

 

Ad. 3.– Kad sam ja rekao albanskim vlastima da po nacionalnosti nisam Albanac, poslale su svoje agente ne samo u Ulcinj, moje rodno mesto, već i do Trebinja, da izvide i provere za što se po nacionalnosti izjavljuju moji rođaci, tamošnji Resulbegovići. Iako su videli da se niko od njih ne izjavljuje za Albanca, na živo su me odrali tražeći od mene da poreknem jugoslovensku (srpsko-crnogorsku) nacionalnost i da se izjavim za Albanca. Pošto im se nisam povinovao, izveli su me pred sud i, preko dotadašnje kazne od 33 godina monstruoznog zatvora, dodali su mi još 10 novih. Tako i izjavljivanje moje autentične nacionalnosti osudili su kao neprijateljsku propagandu.

Za ovo suđenje i ovu novu kaznu izgleda da su ih pomogli i Tito sa svojom “komunističkom” bandom, kao što su ih pomogli i da me uhapse i likvidiraju.

Kako sam to dokazao, Titu je trebalo da bi na to zasnovao njegovu tužbu, a Enveru Hodži da bi zasnovao svoju, da sam tobože bio u službi albanske buržuazije.

 

 

Da sam znao ko je Kaplan Burović, uhapsio bih albanskog ambasadora u Beogradu i rekao Enveru Hodži: “Pusti mi Kaplana iz zatvora, da ti pustim ambasadora!”

Dr Vladimir PAVIČEVIĆ

-Jugo-ambasador u Ženevi

 

 

Ad. 4.– Na dan hapšenja moja su deca imala sin 6 i kćerka 4 godina. Rasteći, očekivalo se od njih da saznaju da im je otac nevin u zatvor, pa i da ga potraže. Iako su učinili sve da ih indoktriniraju da nisu moja deca (Majka im je odmah posle mog hapšenja postavila i drugog čoveka kao oca !), posebno kod sina to im nije uspelo. Još pre mog hapšenja preduzeli su sve da me primoraju da im i ja poreknem očinstvo: postavili mi i revolver da ih ubijem zajedno sa njihovom majkom, koja me svojim nemoralom, po instrukcijaka Sigurimia (Albanaska UDB-a) provocirala na to, da bi oni imali čime da opravdaju moje hapšenje i kažnjavanje smrću.

Pošto su im propale sve provokacije, nisu mi dozvolili ne da vidim decu, već ni da saznam dali su mi živa, što sam ja iskoristio da ih demaskiram da su gori fašisti i od Musolinia, koji je Antonio Gramši-u, italijanskom komunističkom prvaku, dozvolio da mu supruga iz Moskve dovede decu do vrata zatvora da ih vidi.

Ovo je Envera Hodžu razbesnilo. Zato me i na živo odrao da bih porekao očinstvo deci, te da tako opravdaju zašto mi ne dozvoljavaju ni da ih vidim, niti da im pišem. Sa druge strane, da to iskoriste i za moje kompromitiranje: da sam tobože tako podao i bezobrazan da i svojoj deci poričem očinstvo.

Čim mi je sin odrastao i počeo da traži oca – uhapsili su ga i inscenirali mu sudski proces, kažnjavajući ga sa sedam (7) godina zatvora, tobože za krađu sedam (7) dolara sapuna za pranje veša. Njegovoj nevesti skočili su na trbuh nogama i tako je prisilili da pobaci dete. Posle toga ona nikada više nije ostala u drugom stanju, pa su tako i njemu razorili brak.

Tri-četiri dana po mom hapšenju, kćerku od 4 godina su mi silovali, a zatim učinili sve da je i prostituišu, kao i majku joj.

 

Ovo je istina o mom dranju na živo, koje – dok su svi drugi prikrili i junački ćutali, ja sam otkrio i iskoristio za demaskiranje te bande monstruoznih kriminalaca, ne čekajući da izađem iz zatvora. Borbu protiv stalinizma, započetu još 1952. godine u Jugoslaviji sa mojom poemom BOJANA, nastavio sam i u Albaniji sa romanom IZDAJA pre hapšenja, 1965. godine, a zatim i sa novim književnim ostvarenjima (Uspeo sam da iz zatvora objavim disidentni sonet DOĆI ĆU !) i, preko svega, sa konkretnim događajima iz života po zatvorskim ćelijama, sudarima sa tim vlastima čelo o čelo.

Albanski kulturolog i diplomata Esat Myftari posvetio je ovoj mojoj tragediji čitavo jedno poglavlje svoje knjige KOSOVA DHE ENVER HOXHA, Tirana 2016, gde između ostalog kaže: “shteti shqiptar u soll si bishë me Kapllan Resulin e me fëmijtë e tij, e provokoi dhe e ofendoi deri në palcë të dinjitetit njerëzor, në një kohë që ai punoi e kontriboi për popullin shqiptar me një guxim të rrallë qytetar, me shpirt e përkushtim atdhetar…ka ardhur koha të hidhet dritë deri në skutat ma të erta mbi qëllimet e atyre që gatuan tragjedinë Kapllan Resuli…”

(PREVOD: “albanska država ponela se sa Kaplanon Resuli i sa njegovom decom kao zver, provocirala ga i uvredila do srži ljudskog dostojanstva, u jedno vreme dok je on radio i doprineo za albanski narod sa jednom retkom građanskom smelošću, sa dušom i rodoljubivom posvećenošću…došlo je vreme da se baci svetlost do najcrnijih skutića i ciljeva onih koji su zgotovili tragediju Kaplana Resuli…”)

Kako se sada zna, Stalinisti, na sve strane sveta (I posebno oni koji su bili i koji su aktuelno na vlasti !), pretendirali su da su bili i da su komunisti, a mi – njihovi neprijatelji, kao i svi oni koji su im se suprotstavljali, bili smo i jesmo ili buržuji, ili deklasirani. Oni koji kao Enver Hodža priznaše najzad za sebe da nisu bili komunisti, već banditi, crna kriminalna banda, koja nije poštovala nikakve zakone, pravila I principe savremenog čovečanstva – jako, jako su retki. Ali nama i nije ni najmanje potrebno njihovo priznanje, jer imamo njihovu svekoliku monstruoznu praksu.

Akademik,

Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ

 

Akademik, Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.