За то време, Европа нека се припреми. Тако што ће бити прљавија – дневник „Билд“ Немцима озбиљно саветује да прескачу туширања што чешће могу, наводно је то добро и за кожу – тако што ће смањити брзину на ауто-путу и смањити количину топле воде у бојлерима по смерницама Европске комисије, и тако што се, као у Италији, неће хладити испод 25 степени, и неће грејати изнад 19. Бивши немачки председник Јоахим Гаук позива и на „смрзавање за слободу“.

Озбиљнији пак упозоравају на озбиљну штету. „Последице би могле да буду екстремно болне, првенствено за иницијаторе ове политике“, опомиње председник Русије Владимир Путин, а његове речи, скоро као ехо, неочекивано понавља америчка министарка финансија Џенет Јелен: „Тотални ембарго на увоз руских енергената не би много утицао на руску економију, али би обогаљио Европу кроз огроман раст цена… Морамо да будемо пажљиви кад разматрамо потпуну европску забрану, рецимо, увоза нафте.“

И Мартин Венслебен, генерални директор Асоцијације немачких комора трговине и индустрије, опомиње да би „бојкот руског гаса за Немачку био катастрофалан“, док министар економије Роберт Хабек предвиђа и „друштвене немире“. Притом већ сада, забринуто указује „Фајненшел тајмс“, произвођачке цене у Немачкој расту најбрже у последње 73 године – чак 30,9 одсто у односу на прошли март, дупло више него током стагфлације ’70.-их година прошлог века.

А тренутак истине наступа већ ових дана, јер на наплату стиже руски гас испоручен након одлуке да мора да буде плаћен у рубљама, или га неће бити. И Европа ће морати да капитулира – пред захтевом да то не учини на сопствену штету, или пред захтевом да то учини у корист Русије.

Шта ће изабрати? Зашто баш сада расте притисак на Олафа Шолца и Емануела Макрона? И какве ће бити последице одлука које ће они донети?

О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ разговарали Мирослав Стојановић, некадашњи дописник „Политике“ из Немачке, и економиста и члан Фискалног савета Бојан Димитријевић.

Коментаришући исход француских председничких избора, Мирослав Стојановић истиче да „није изненађење Макронова победа, већ неочекивано велики број гласова који је добила Марин ле Пен, поготово имајући у виду праву погромашку атмосферу која је против ње била покренута широм Европе. Њено довођење у везу са Русијом требало је Французе да одвоји од ње, међутим, десило се супротно, Ле Пенова је добила више гласова него икада… У том смислу, и немачки медији, посматрајући са стране, коментаришу да је ово Макронова победа без тријумфа, и велико је питање да ли ће он убудуће давати тон читавој Европској унији као што се очекивало после одласка Ангеле Меркел.“

Макронов реизбор, за који је навијао и крупни светски капитал најављујући катастрофичне последице у случају победе Марин ле Пен, указује Бојан Димитријевић, „представља континуитет политике каква је и досад вођена, а која непрестаним реформама доводи до даљег погоршања положаја запослених у корист богате елите – ипак је Макрон изашао из шињела породице Ротшилд. Отуда и његово залагање за претварање ЕУ у глобалистичку супердржаву у којој националне државе имају све мање права, док се стварна моћ – и политичка и економска – у интегративном процесу којим је управљано из САД све више пребацује у руке безличних, неизабраних структура.“

Ове структуре, ипак, више не руководе глобалним процесима на начин на који су то могле да чине током униполарног момента неспутане америчке хегемонија. Те су зато сада „и Макрон и Олаф Шолц, у овим ломовима на светској сцени“, напомиње Мирослав Стојановић, „принуђени да покушају да реше немогућу квадратуру круга – да удовоље америчким притисцима да заоштре однос са Русијом, али да притом не униште сопствену привреду и друштвени поредак, имајући у виду да су потпуно нереалне замисли о замени руских енергената и осталих неопходних сировина. Због својих покушаја да спречи потпуну ескалацију сукоба Шолц се сад налази на жестоком удару медија, али и пред опасношћу од побуне у сопственој владајућој коалицији… Под притиском претње избијања социјалних немира услед погоршања економске ситуације, ипак, они ће бити принуђени на кораке у правцу заштите сопствених националних интереса. А то подразумева сарадњу с Русијом, а не прекидање веза какво захтева НАТО који Европу држи под својом шапом. Истовремено, међутим, Немачка је одлукама Г7 и Европске уније обавезана да не купује руске енергенте за рубље… Све то ствара једну експлозивну мешавину која је непредвидива, и у политичком, и у економском и у социјалном смислу.“

„Гас је кључни енергетски ресурс, не само за становништво него и за привреду. Његова несташица значила би заустављање читавих производних ланаца, јер је у појединим индустријама зависност од руског гаса стопроцентна,“ истиче Бојан Димитријевић. „Управо зато ће и морати да се пронађе начин да се удовољи захтеву Русије да јој се гас плаћа у рубљама, упркос санкцијама које сад угрожавају саму ЕУ – после Украјине, највећи губитник у овој ситуацији је Унија, а унутар ње Немачка… Реалан је сценарио стагфлације на који се све више упозорава – висока инфлација праћена ниским стопама раста – што ће само бити погоршано ако заиста дође до прекида увоза из Русије. Ово ће за собом повући и пад вредности евра, и неминовно избијање социјалних немира. У исто време, на већ постојећи тренд напуштања долара као резервне светске валуте надовезао се руски захтев за плаћање сировина у рубљама; у економском смислу, то је значајнији догађај од самог сукоба у Украјини који је процесу дедоларизације дао значајан импулс. А то ће, као последицу, будући да је долар кључ, имати и кризу НАТО-а, и опадање америчке политичке моћи као последицу опадања економске моћи, и тотално прекомпоновање међународних финансијских и свих других институција.“