Како веровати Западу, или: Шта је алтернатива?

Проблем је што по ко зна који пут није искоришћена добра прилика да се изађе из пасивне, дефанзивне позиције, прекине континуитет срљања у пропаст и преузме иницијатива. Timing, тј. прави тренутак је у дипломатији и (гео)политици веома важан.

Крајем јануара 2023. године на порталу РТ Балкан аутор овог чланка објавио је текст под насловом „Даћемо вам ЗСО! Е, сада признајте“. Поента је била да би признање бити истинско, без обзира да ли је дефакто или де јуре, укључујући и све, далекосежене, чак у овом тренутку и ненаслутиве последице.

С друге стране, Асоцијација општина са српском већином, како је тај „смоквин лист“ стварно назван, биће од почетка „шарена лажа“, којој ће, чак и ако којим случајем буде формирана, власти у Приштини на све могуће начине онемогућавати функционисање и планским досељавањем Албанаца брзо променити „српску већину“.

А „(западна) међународна заједница“ ће преварно позивати не на поштовање „слова“, већ „духа“ њеног статуса.

И, ево. То је Србима без увијања поручила Урсула Гертруд фон дер Лајен, некадашња министарка одбране Немачке, тренутно „дежурна“ на позицији председника Европске комисије. Особа коју ћемо по истеку мандата брзо заборавити, исто као њеног претходника Жан Клод Јункера, па његовог претходника Жозе Мануел Бароза, па његовог претходника Романа Продија, па његовог претходника…

Али порука и захтев остају. Упоредо су такав ултиматум испоручили лидери водећих чланица ЕУ. На исто се односи тзв. немачко-француски предлог. О убеђивањима шатл-дипломата Ескобара и Лајчака, „добрих познавалаца балканских прилика“, да се и не говори.

Сада је недвосмислено, гласно и јасно, изречено шта у ствари значе и чему воде „нормализација“, „дијалог“, „компромис“, „деескалација“ и сличне појмовне заврзламе које примењују не само западни, већ и домаћи политички жонглери.

Тренутак за контранапад

А као да се све ово није знало и раније!? Није у томе српски проблем. Проблем је што по ко зна који пут није искоришћена добра прилика да се направи рез, изађе из пасивне, дефанзивне позиције, прекине континуитет срљања у пропаст и преузме иницијатива.

Старо је правило: после пропуштене идеалне шансе, увек се треба чувати контранапада. Timing, тј. прави тренутак је у дипломатији и (гео)политици веома важан. Подразумева се да је претходно, и то одавно, требало резолутно исказати снажну, неупитну националну вољу да Косово и Метохија јесу и остају саставни део Србије. Не да „никада нећемо признати нити потписати независност Косова“ јер то значи да независност Косова постоји, али ми то само нећемо да признамо и верификујемо.

Не! Мора се бити у политичком ставу одређенији и у исказу оштрији, без пардона и снебивања безброј пута поновити да за Србе косовска независност не постоји. И почети одбијати било какве разговоре, укључујући и демонстративно напуштање састанака, где се не само тражи, већ и где се само помиње независност јужне српске покрајине. Која се не зове Косово, већ Косово и Метохија. По Уставу. Није тачно да је то немогуће и да сада за такве наводно радикалне потезе није време, како слуђеним медијским конзументима утерују страх српски политиканти и њихови трбухозборци.

Међутим, да ли српска елита – од државне номенклатуре и економско-политичких сивих еминенција до црквених великодостојника, научника и културних посленика – хоће и сме, али стварно а не декларативно хоће и сме, да одбије сваку помисао на сецесију Косова и Метохије? Бесмислено питање? Не би се рекло.

Да је бесмислено питање, зашто онда на одмерен, дипломатски, али директан и убедљив начин који не оставља дилему није искоришћена ова прилика да се пошаље порука: да Србија остаје привржена разговорима и мирном решењу, али суочена са јасно исказаним захтевима Запада неће пристати да жртвује територијалну целовитост ради „европског пута“, да као суверена земља не може да крши сопствени Устав, да је обавезна да се придржава Резолуције СБ УН 1244 и да се показало после разбијања Југославије, а нарочито после оружане агресије НАТО-а 1999. године у циљу подршке сепаратизму, да је свет уведен у раздобље непоштовања међународног права, нестабилности, ратова, страдања цивила, економских тешкоћа, десетина милиона принудних миграната итд.

Јесте све то испразна реторика, али би била само увод за конкретне мере.

 Променом курса до спаса од бродолома

Србија је у том погодном тренутку требало да најави како је принуђена да се мање оријентише на САД и ЕУ које као неприхватљив услов траже признање сецесије и да се више политички, безбедносно, економски, културно и интеграционо окрене на другу страну, нпр. према земљама БРИКС-а предвођених Кином и Русијом које се противе косовској независности.

То подразумева и српски захтев да се те две силе званично укључе у решавање косовско-метохијског проблема и привремену обуставу „дијалога“ док се то не оствари. Следствено, тиме би се процес вратио у окриље УН, будући да је ЕУ јавно и експлицитно показала пристрасност.

Такође, међународне околности које је произвео рат на европском, а онда и на Блиском истоку изузетно одговарају да се реактивира процес повлачења признања тзв. независног Косова који је ионако неоправдано прекинут. Због солидарности са палестинским Арапима, односно услед додатног јачања већ постојећег антизападног, нарочито антиамеричког расположења, за то би могао да се придобије читав низ првенствено афричких и азијских арапско-муслиманских земаља. И да се ради на томе да због све већих проблема унутар ЕУ то учини и барем једна њена чланица, а нарочито неки балкански претендент за чланство.

Србија нема много избора. Досадашња политика спрам косовско-метохијског проблема била је доказано неефикасна, те је неупитна потреба да се она промени.

О томе убедљиво сведоче речи председника државе у емисији „Ћирилица“ на ТВ Хепи 3. октобра 2023. године, а поводом инцидента у Бањској. Том приликом је изјавио да је његова „кривица, и то двострука“: једна, што је „веровао да ће (САД и ЕУ, прим. аутора) да испуне оно што су написали“ и друга, што је „себи дозволио … да увек зависимо од других, и они су нас крунили, крунили, део по део“.

Ствари су одавно сасвим јасне да јасније не могу бити: како и даље веровати и шта добро очекивати од Запада када не испуњава оно што је написао још од обећаних „добрих услуга“, Венсовог плана, Бадентерове комисије и Дејтонског споразума, те зар још увек да зависимо од оних који нас круне, круне, део по деојош од увођења санкција, уништавања Републике Српске Крајине, сажимања и статусног сакаћења Републике Српске, оружане агресије 1999. године, војног подржавања покушаја сецесије дела Србије и учешћа у одвајању Црне Горе?

Ко не рескира, не профитира

Ризик овакве преоријентације би свакако постојао, али не у великој мери. Трговинску и укупну економску зависност од ЕУ ионако је требало благовремено смањивати када се знало за њене уцењивачке захтеве. Преусмеравање према земљама у развојном напону донело би Србији суштинску и дугорочну корист.

„Страшило“ евентуалних санкција одавно нема учинак као у време униполаризма пре три деценије. Политички и економски притисак није искључен, али би био краткотрајан и неефикасан јер пренапрегнуте САД и ЕУ имају преча посла (а очекују их и избори!).

Уосталом, шта је алтернатива? Да Србија пристане на фактичко признање „независног Косова“? А за извесно време и на формално? Подсећања ради: то подразумева његово чланство у УН, НАТО, ЕУ… Ко и како би у том случају спречио комплетно исељавање Срба, рушење, паљење или албанизовање Дечана, Грачанице, Пећке патријаршије, Богородице Љевишке…, проглашење „српске агресије геноцидном“ и захтеве за ратном одштетом, даље великоалбанске претензије на Прешево, Бујановац, Медвеђу, Врање, Топлицу, Рашку област, масован трансфер у централну Србију миграната из кампова које ће градити Италија у Албанији…