Како су се запорошки и донски козаци нашли на супротним странама историје
Сергеј Шалимов (© Приватни албум)
Вороњешка област са Луганском Народном Републиком дели границу дугу око 100 километара. До 24. фебруара 2022. ову границу чували су и вороњешки козаци. Када је линија фронта померена у дубину Луганска, са почетком СВО, козаци, не само Вороњежа, већ свих региона Русије, њих 25.000, узели су, као део састава Министарства одбране, учешће у рату.
На супротној страни, у редовима украјинске војске остали су Запорошки козаци.
О томе где се козаци данас боре, како је рат поделио козаке, те шта о томе каже историја, разговарамо са замеником атамана вороњешких козака Сергејем Шалимовим.
На којим деловима фронта се у овом тренутку боре козачке војне јединице?
Козаци се боре на многим деловима фронта, у различитим јединицама, као што су БАРС (борбени војни резервисти земље), одреду “Терек” који је у саставу Централне Козачке војске, у који улази и вороњешко Козачко друштво, затим одреду “Хoпјор”. Тешко је конкретно рећи на којим тачкама су распоређени, али сви су у Донбасу.
Они у позадини и они на првој линији у сваком тренутку су у контакту. То је нераскидива веза позадине и фронта јер без комуникације неће бити ни победе.
На каквом су задатку козаци који не учествују непосредно у борбама?
Козаци који нису на фронту, сакупљају хуманитарну помоћ. Наш обласни атаман недавно се са козацима вратио са фронта где су носили хуманитарну помоћ. Последњих месец и по сакупили смо више од 20 тона хране, одвезли 20 тона воде за пиће, три дрона, аутомобил, опрему…
У организацији атамана на фронт су послати ласерски даљиномери, оптички уређаји, дронови, комплети за преживљавање, тактичке наочаре… У Вороњешкој области основана су четири центра за прикупљање хуманитарне помоћи. Помоћ још прикупљају и козачке организације: Савез Козака Русије и Савез Козака ратника Русије из иностранства.
Како објашњавате чињеницу да је овај рат поделио руске и украјинске козаке? Ко је ту прекршио козачки кодекс – брат за брата?
Политика је довела до братоубилачког рата. То је идеолошки рат који Англосаксонци воде против Русије и Украјине.
Милиони долара су уложени у пројекат идентитетског преобликовања украјинског народа. У тим милионима загубили су се и козачки кодекс и традиција. А Украјинци и Руси су један народ. Какви смо ми непријатељи? Половину становника вороњешке области чине потомци досељеника из Украјине, многи говоре украјински језик, посебно на југу области, у Калачу и Богучару.
Када сте последњи пут били у комуникацији са запорошким козацима који се боре у редовима украјинске војске?
Последњи пут сам их видео 2007. када су, на Сверуском сабрању козака у Москви, у Храму Христа Спаситеља, реч узели атаман запорожске војске, а затим и атаман украјинске војске.
Они су говорили о пријатељству, козачком братству, сарадњи козака Русије и Украјине, успостављању културних и економских веза, позивали нас да будемо њихови гости у Кијеву. Сада је 2023. година, а ми смо на супротним странама барикада, и убијамо једни друге.
Да ли је 2014. година била преломна?
Можда званично, али предисторија је морала да постоји.
Када сам 2007. посетио Крим, тамошњи, кримски козаци жалили су се да их руководство Украјине приморава да забораве руски језик, да у летњим камповима за кадете не предају на руском језику. Исто се дешавало у школама одакле су из употребе повукли све уџбенике на руском језику. У то време Крим је био у саставу Украјине али је локално становништво гравитирало према Русији.
Шта историја каже о поделама међу козацима? Њих је и раније било?
Некада давно ми смо се заједно борили, рецимо, када смо освојили предграђа Истанбула. Гневан, султан је тада послао најбољу флоту на козаке, али је убрзо био поражен, а турски адмирал заробљен. Али не заборавимо ни Време смутње од 1598. до 1613. године, када су се украјински и запорошки козаци на територији Русије понашали као љути освајачи. Град Вороњеж је изграђен као тврђава 1586. да би га 1590. преваром заузели и спалили украјински козаци. То није инцидент у историји.
На амблемима козачке војске стоји записано “За своје пријатеље”. Да ли је тај слоган део козачке традиције?
То је православна традиција: “Погини, али пријатеља спаси”. Био је то случај у историји тридесетогодишњег кавкаског рата. Када је непријатељ на северном Кавказу окружио козаке, неки су успели да изађу из обруча и измакну потери али, сазнавши да нису сви на броју, они су се вратили како би сви заједно могли да погину. То је пример како козаци не остављају брата у невољи.
Традиција налаже да се рањени и убијени никада не остављају на бојном пољу. Јер, када се козак врати кући неко ће га питати: Како је погинуо наш син или брат? Козаштво је братство по духу, братство Христових ратника. Козаци су једини ратници у Русији који имају ту привилегију да у православни храм могу ући са хладним оружјем.
Козаци у Вороњежу већ дуже време инсистирају на неопходности формирања Територијалне одбране. Да ли је то адекватан одговор на терористичке акције украјинских диверзантских група?
Вороњеж се суочио са терористичким акцијама пре почетка Специјалне војне операције када је у центру града разнесен градски аутобус са путницима. Такође, на станицама су постављане експлозивне направе. Када је почела СВО, једна украјинска беспилотна летелица пала је на кућу у центру града. Све то је довољно добар разлог да се по угледу на Белгород и у Вороњежу формира Територијална одбрана.
Међутим, морамо разумети да на територију вороњешке области улазе украјински професионални војници, диверзантске и обавештајне групе, и да само обучени професионалци могу да им се супротставе.
Наташа Јовановић
