Како спречити Трећи светски рат? (2)

Први део текста можете прочитати овде.

Обратимо сада пажњу на главни изазов. Украјинска криза је симптом далеко опасније болести која погађа глобални систем. Већ много година пишем о растућој претњи трећег – а за људску цивилизацију можда и последњег – светског рата. Та претња расте чак и без украјинске кризе, која је међутим ескалирала и учинила је још ближом.

Примарни извори ове претње налазе се у моралној, политичкој, интелектуалној, друштвеној и економској вишеслојној кризи која погађа највећи део колективног Запада, који своје интересе и правила намеће свету последњих пет векова. Огромно престројавање светске моћи – без преседана по интензитету и брзини – управо се одвија. Запад води очајничку последњу битку за очување своје доминације која му је омогућавала да експлоатише остатак човечанства и надмаши друге цивилизације.

Сеизмичко померање се одвија у глобалној геополитици, геостратегији и геоекономији – и добија на замаху. Уздижу се нови континенти, а светски проблеми се погоршавају. Превирање ће се наставити још дуго, док и ако не постане могуће зауставити агресивни отпор Запада и преусмерити га на бављење унутрашњим питањима како не би прибегавао спољној агресији као диверзији.

Допуштање ескалације

Појава нових извора трвења и сукоба је неизбежна. Морамо, већ сада, да подигнемо психо-политичку баријеру како бисмо их спречили да прерасту у војне сукобе, те да вратимо страх од нуклеарног рата који је већ спасао свет током Хладног рата. Структура ривалитета у мултиполарном свету, који ће такође бити и нуклеарно мултиполарни свет, биће далеко сложенија. Морамо да инкорпоришемо сигурносне механизме у ове системе – са страхом од нуклеарног Армагедона као главним, с обзиром на његову способност да отрезни и цивилизује елите.

Ненамерно допуштамо глобалној ситуацији да тоне у најгорем могућем смеру. У Украјини смо се коначно супротставили САД и Западу, али смо им до сада допуштали да држе иницијативу у питањима ескалације. Они континуирано проширују и продубљују своју агресију допремањем све убојитијег оружја, са све већим дометима. Допуштамо им да верују да ескалација може да прође некажњено. Они су агресори, али уколико им не покажемо јасне границе, додворавамо им се.

Четврт века, што услед беспомоћности, што услед илузорне наде да је могуће постићи споразум, нисмо постављали јасне границе ширењу НАТО пакта, што је неизбежно довело до рата. Говорим то свих ових година. Нисам желео да ми се предвиђања обистине. Ситуацију додатно погоршава евидентна деградација западних елита. Чак је и Хенри Кисинџер, живо отелотворење ових елита и амерички патриота, препознао ову деградацију, па је у својој најновијој књизи Вођство разгласио аларм.

Рекао сам ово у свом претходном чланку и рећу ћу поново: Све ово ће се у догледној будућности само погоршавати. Сваки следећи позив западних елита све је будаластији, суманутији и идеолошки набијенији од претходног – што опасност за свет чини све већом. Они свесно распламсавају дезинтеграцију својих друштава промовисањем антиљудских вредности. Било какав опоравак, ако и када се догоди, далеко је иза хоризонта и вероватно ће донети плодове тек након катарзе.

Не видим ниједан начин да се инстинкт самоодржања пробуди на Западу и у редовима глобалних елита, осим кроз ескалацију нуклеарне претње, надајмо се без демонстрације у реалности. Међутим, противник мора бити свестан непоколебљиве посвећености нашег руководства и друштва у погледу предузимања овог корака у случају крајње нужде. Морамо да обновимо веру у пакао код оних који су је изгубили. Буђење западних елита и друштава из њиховог тренутног стања користило би већини њихових грађана које заглупљују, кваре и на крају гурају у покољ исте оне транснационалне глобалистичке елите које су полуделе од својих неуспеха.

Споменуо сам раније да се у политичком смислу Запад постепено креће ка новом облику фашизма, а можда и ка „либералној” форми тоталитаризма. Случајно је Запад извор обе идеологије: брутално нехуманог немачког нацизма и нешто хуманијег комунизма који је прокламовао једнакост свих, али је скупо коштао нашу и још неколико других нација. Сви европски (западни) снови су утопије, а та „идеална друштва” су у ствари тоталитарне природе.

Узајамна демонизација

Објективно, системска криза која се појавила 2008. године гура свет ка великом рату. Она прогања савремени глобалистички капитализам који је лишен моралних основа и заснива се на бесконачном расту потрошње, што разара планету. Последично исцрпљње многих ресурса, еколошко загађење, климатске промене, растућа друштвена неједнакост и ерозија средње класе, као и све већа дисфункционалност политичких система у развијеним земљама, теме су опширних дискусија, али јако мало тога се чини и јако мало је уопште могуће учинити с обзиром на окове догми демократског либерализма и глобализма.

Тензије расту пред нашим очима. Постаје све теже скренути пажњу са нерешивих изазова насталих изазивањем COVID-19 пандемије, сејањем непријатељства са аутсајдерима (сваљивање кривице на „ауторитарне” Русе или „тоталитарне” Кинезе за све) или распламсавањем онога што су суштински регионални конфликти (попут Украјине). Чиреви су пред пуцањем.

Опасност од великог рата додатно је погоршана развојем војних технологија и убијитијих система које све више контролише вештачка интелигенција. Добро је што смо остварили предност у хиперсоничној технологији, морамо и да наставимо са радом. Али ускоро, други ће нас сустићи и многе земље, укључујући оне нуклеарне, имаће способност да врше готово моменталне ударе. Нервоза, вероватноћа грешака и сумње интензивираће се.

Нова револуција бојишта је отпочела. Само погледајте масовну производњу релативно јефтиних дронова. Пре свега пет година, током 2018, напад дроновима на нафтна постројења у Саудијској Арабији изгледао је егзотично. Сада је то уобичајено. Поред свега осталог, дронови су скоро савршени за терористичке нападе, чак и оне који обухватају оружје за масовно уништење, па би у условима помахниталог неповерења, ако не и мржње, лако могли да буду окидач великог рата.

Узајамна демонизација – коју користимо по принципу „танте за кукурику” – спушта моралне баријере које опструишу употребу силе. Чак и сада, како би се борили против омражених Руса, стотине хиљада Украјинаца је послато у гробове. Очигледно још многи умиру од колапса инфраструктуре и здравства. Ове жртве су или потпуно заборављене или намерно банализоване. Наравно, још је гори однос према демонизованим Русима. Русофобија је добила димензије без преседана, које можда једино могу да се пореде са тиме како су нацисти гледали на Словене и Јевреје. Али и оно што ми сада осећамо не само према лидерима, него и становницима западних земаља је, у најмању руку – презир.

Атмосфера која претходи рату рапидно се формира, како морално, тако и психолошки. Више не видимо нормалне људе. Или видимо оне који су обманути. Ни они нас очигледно не виде као нормалне.

Савремене информационе технологије и интернет нису толико довели до раста масовне просвећености како су се сви надали, него до увећаних могућности манипулације и, по свему судећи, до распрострањене интелектуалне деградације. Ово нарочито важи за јавне елите, које можемо да посматрамо.

Укупни резултат је ниво неповерења и сумње, готово без преседана, између великих сила које су од скора постале и отворени ривали. Ово се дешава у контексту растуреног система дијалога и колапса система контроле наоружања, који су макар пружали канале комуникације између водећих војних сила, иако нису увек били од користи (а понекад су били и штетни).

„Ко ако не ми?”

Да резимирамо, најочигледнији развој је рапидна прерасподела светске моћи са Запада ка глобалној већини, при чему је историја Русији доделила улогу војног и политичког језгра те већине. Човечанство се суочава са егзистенцијалним изазовом спречавања неумољивог прикрадања катастрофе Трећег светског рата у наредних 10 година – и то приморавањем Запада, а пре свега САД, да одступе и прилагоде се новој реалности.

Како бисмо постигли ово, морамо да убедимо њихову дубоку државу да колико год је могуће освежи владајуће елите, чији идеолошки набој, неодговорност, приврженост ери глобалистичке либералне демократије која је објективно на издисају и, што је најважније, низак квалитет не одговарају изазовима са којим се човечанство данас суочава. Пропадајући Запад би могао за собом да повуче све – укључујући и дубоку државу.

Растућа, моћна Кина не делује спремно да се прихвати овог изазова. Они имају релативно мало искуства у међународној дипломатији, укључујући војну. Према томе, ово је питање које гласи: „Ко, ако не ми?”

Делује да је спречавање глобалне катастрофе и ослобађање земаља и народа од хегемоније и хегемона, одбрана државног суверенитета, људског и божанског у свакој особи она мисија која је припала нашем мултиетничком народу у савременој историји света. То је екстерна компонента нашег националног и државног културног програма, „руски сан и идеја” које још увек или тражимо или се плашимо да формулишемо пред собом и светом.

Уколико успемо да избегнемо глобалну катастрофу, свет ће за две деценије имати нови баланс моћи и далеко поштенији, шаренији и мултикултуралнији међународни систем. У противном, не само да се можемо наћи исцрпљени од конфронтације са Западом на пољима Украјине, него ћемо можда и ми и сви остали завршити у светском рату.

Међутим, чак и у таквом потенцијално поштенијем свету, постојаће потреба јачања „фитиља”, односно ослањања на нуклеарно одвраћање. Нови дивови ступиће на сцену и неизбежно ће се упустити у надметање. Интензивирање нуклеарног фактора – са свим ужасом који он усађује – неопходно је како би се спречило да неизбежни ривалитет ескалира у непријатељство. Стога, уколико (не дао Бог) буде неопходна употреба нуклеарног оружја, удар би морао да буде довољно великих димензија. Зато сам споменуо „колективну употребу” у свом претходном чланку.

Уколико се нуклеарно оружје користи у малом обиму, са разорном снагом од неколико килотона, то би потенцијално могло да нам донесе победу у рату, али би променило природу страха који је три четвртине века чувао мир. Нуклеарно оружје постало би „употребљиво”. Познато ми је да мој страх од ограничене нуклеарне размене између Индије и Пакистана у овом контексту деле и неке моје колеге са Запада. Свет не би пропао, али би неповредиви страх од нуклеарног оружја нестао.

Страх би био обновљен уколико би оно било употребљено у Европи – пошто она и даље игра кључну улогу у светској медијској агенди. Но, да поновим, не дао Бог да се то икада деси.

 

Наставиће се…

 

Сергеј А. Караганов је почасни председник Президијума Савета за спољне и одбрамбене послове

 

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Превод: Војислав Гавриловић/Нови Стандард