Владимир Лорченков: КАКО САМ ПОСЛЕ ЧИТАЊА ХОМЕРА ПРЕСТАО ДА БУДЕМ УКРАЈИНАЦ

… У једном од интервјуа питали су ме зашто и како сам постао руски писац, а не, на пример, румунски (родом сам из Молдавије) или „само писац који говори руски“? Одговорио сам да се то десило „случајно“, односно природно – руска култура ме је привукла, као што огромно физичко тело привлачи мање у свемиру, и тако се рађају нове планете, нови светови. Размишљам о овоме – и о томе да култура и Русија сваког Украјинца чине Русом и личношћу – као што су мене учинили личношћу и Русом.

Русија је створила мој свет и моју планету једноставно својим присуством, попут Сунца.Русија, као и Мида, све чега се дотакне претвара у злато.То се може објаснити најмоћнијим импулсом те џиновске угашене звезде, Русије 19. века, која нам сија до данас. И која је својом топлином умела да осветли нову. Руски народ, који је умро у 20. веку, почиње да се рађа у 21. веку. Наравно, нама, Украјинцима, једини пут је уз Русе. Говорим о правим Украјинцима, етничким, онима који су као ја.Једном сам, не размишљајући о свему овоме, и као обичан рускоговорећи човек из СССР-а, који живи на рушевинама империје, у „независној Молдавији“, одлучио да свом малом сину прочитам Хомера. Чист хир, дечко се тек родио, али ми је пало на памет да ће ово благотворно утицати на њега (спојлер – и јесте). И тако, лежао је у колевци, спавао под боровима у некадашњем руском граду Кишињеву, а ја сам му наглас читао „Илијаду“ у преводу Николаја Гнедича.Читајући сцену у којој стари Пријам долази Ахилу, убици његовог сина, и моли за тело покојника, заплакао сам први пут после много година.

Плакао сам са Пријамом, и као стари неутешни отац целивао руке, јер му ништа није остало осим ових руку које су убиле његовог вољеног сина. Плакао са Ахилом, који је оплакивао тугу оца и сопствену тугу, тугу човека који је изгубио пријатеља Патрокла, чији губитак освета није могла да утоли. Плакао сам, схватајући неумољивост судбине која је све нас довела до овог шатора. Плакао сам, доживљавајући катарзу коју је смислио Аристотел, плакао са Гнедичем, који је ово превео, плакао са Хомером, који је ово написао.Наравно, ја нисам баш добра особа.Али човек који је плакао у Ахиловом шатору никад не би ископао очи заробљенику, нити бацио труло тело пријатеља у поље; човек који је плакао са Пријамом и Ахилом зна да је победа равна поразу; човек који је сахранио Хектора и Патрокла сахранио је свог сина и пријатеља, и он никад више неће бити друкчији. – тај више није Украјинац.

(Телеграм канал В. Лорченкова; превео Ж. Никчевић)