Како по живот опасним идеализмом и одбраном „слободе избора“ уништити државу: Пример Украјине

Претеривање и игнорисање реалности никада није добро. Сви знамо да конзумација превише лека може имати последице попут отрова и да неограничена слобода није добра јер се претвара у анархију. Сањарење је такође дивно, али у стварном животу падамо на тврдо тло. У међународној политици, међутим, вође држава често не узимају у обзир правила која важе у стварном животу. Снове и реалност често помешају тако да смо сведоци трагикомедија – или правих трагедија.

Историја сведочи о хиљадама примера разних одлука усвојених с најбољим намерама, а које су ипак довеле до катастрофа. Сетимо се само кинеског „Великог скока напред“ у периоду између 1958. и 1962. године. Циљ политике је била брза индустријализација и колективизација како би се Кина трансформисала у социјалистичко друштво. Резултат: велика глад и 15 до 45 милиона умрлих. Сличних случајева има напретек. Од колективизације у Совјетском Савезу до прохибиције у САД и разних еколошких експеримената…

Шампион свих катастрофа у другој половини 20. века је пре свега политички идеализам и ширење „демократије и људских права“ на врховима „бајонета“ – кроз ратове и интервенције. На то у својој анализи указује Глен Дизен, професор Универзитета југоисточне Норвешке и уредник часописа „Russia in Global Affairs“.

Дизен критикује „идеализам“ и брани његову супротност, „политички реализам“, који се „често и погрешно приказује као неморалан јер се фокусира првенствено на неизбежну безбедносну конкуренцију, одбацујући идеалистичке напоре да се превазиђе политика моћи“. С обзиром на чињеницу да државе не могу избећи безбедносну конкуренцију, „морал за реалисте значи поступање у складу са логиком равнотеже снага као основе стабилности и мира“, објашњава Дизен.

Као идеалистичку заблуду, Дизен истиче уверење да је „суверено право Украјине да уђе у НАТО“. А управо то су лидери чланица НАТО-а поново обећали Украјини на последњем самиту у Вашингтону.

„Најатрактивнији и најопаснији идеалистички аргумент који је уништио Украјину јесте да она има право да се придружи било ком војном савезу који изабере. То је веома привлачна теза која лако добија подршку јавности јер афирмише слободу и суверенитет Украјине, док се чини да је алтернатива да Русији треба дозволити да диктира украјинску политику.

„Аргумент да Украјини треба дозволити да се придружи било ком војном савезу јесте идеалистички аргумент, заснован на визији света какав неко жели, а не на чињеници како свет заправо функционише. Принцип да мир произлази из ширења војних савеза без обзира на безбедносне интересе других великих сила – никада није постојао. Државе попут Украјине, које деле границу са великом силом, имају све разлоге да изразе легитимну забринутост за своју безбедност, али позивање ривалске велике силе попут Сједињених Америчких Држава на своју територију – само појачава безбедносну конкуренцију. Да ли је морално инсистирати на томе какав би требало да буде свет, ако је рат резултат игнорисања чињенице како свет заправо функционише?“, пита Дизен.

Мир би могао да буде резултат признавања интересне сфере Русије. Управо зато је имала Европа „током Хладног рата појас неутралних држава“, упозорава Дизен. Могли бисмо да додамо да је несврстана Југославија била једна од њих. Сличних случајева није мало.

На пример: и стварање Белгије, данашњег седишта ЕУ, као тампонске државе 1830. године, јесте резултат захтева за неутралношћу такве државе. Европске силе су се на крају договориле да Белгија буде неутрална држава, тампон зона између Француске и немачких земаља, што је све стране спречило да Белгију користе за своје војне операције.

Настанак неутралне Белгије је био у интересу нарочито Уједињеног Краљевства. Лондонски уговор су на крају потписале Велика Британија, Француска, Пруска, Аустрија и Русија. Што лепо одсликава двоструки морал Запада.

Тако је Русија пристанком да буде створена „неутрална, тампонска Белгија“ помогла Великој Британији да себи осигура безбедност. Данас, када је у питању безбедност Русије и када Москва понавља сличан захтев, дакле да погранична држава Украјина не сме да буде чланица непријатељски настројеног НАТО-а, све западне земље су просто згрануте и говоре „погледајте како је Русија арогантна!“. Уз то љутито протестују, јер „ко је дао право Русији да одређује у који ‘клуб’ сме Украјина да уђе“. Зашто се британски и други западни политичари нису придржавали истог принципа када су оснивали неутралну Белгију?
Дупли аршини Запада и његово „идеалистичко лудило“

Дупле аршине Запада критикује и Глен Дизен: „Мексико ужива много слобода у међународном систему, али није слободан да се придружи војном савезу под вођством Кине или да угости кинеске војне базе. Идеалистички аргумент да ‘Мексико може да ради шта год жели’ претпоставља да влада те државе игнорише забринутост Америке за њену безбедности. Резултат таквог потеза Мексика би највероватније био његово уништење од стране Америке. А шта би тек било уколико би се Шкотска отцепила од Уједињеног Краљевства и потом придружила војном савезу предвођеним Русијом и угостила руске ракете – да ли би Енглези и даље подржавали принцип ‘слободног избора’?“

Било је много упозорења на тему како ће Русија, која одлуке доноси на основу „реалполитике“ а не на основу идеалистичких бајки, реаговати на ширење НАТО алијансе на Украјину и Грузију. Политичари на Западу су та упозорења у целини игнорисали. А сада кривца виде у Русији. Апсурдно.

„Када велике силе немају меки институционални вето, користе тврди војнички вето. Идеалисти који инсистирају да Русија не може да стави вето на проширење НАТО-а, воде политику која је предвидљиво резултирала губитком територије, стотинама хиљада мртвих и уништењем нације. Зашто се ‘идеалисти’ представљају као морални и ‘проукрајински’? Зашто су реалисти, који су више од деценије упозоравали на опасности нових проширења НАТО-а, неморални и ‘антиукрајински’? Нису ли те етикете засноване на теоријским претпоставкама идеалиста?“, пита професор.

Закључак је на длану – заправо су неморални „идеалисти“ који нас гурају у ратове због својих визија како би требало да функционише свет, док су реалисти који желе да их спрече компромисима и „недељивом безбедношћу“ у складу са правилима према којима свет заиста функционише – уистину морални.

При чему „идеалисти“ пренебрегавају да НАТО није имао обавезу да Украјини понуди „будуће чланство“, али је уједно имао обавезу (због Париске повеље итд.) да безбедност третира као „недељиву“ и да уз циљ повећања сопствене безбедности узме у обзир и интересе Русије. Зато се било какво западно „појачавање безбедности“ кроз ширење савеза није смело догодити без сагласности Русије. Али арогантна Америка није марила за последице своје политике.

И тако се наставља „идеалистичко лудило“ Запада.

„После ‘ничим изазване’ инвазије Русије на Украјину, идеалисти инсистирају да Украјина мора да постане чланица НАТО-а чим се рат заврши. Досетили су се атрактивне и моралне изјаве којом би да осигурају да ће Украјина бити заштићена и да се таква трагедија више неће поновити. Па ипак, шта то говори Русији? Свака територија коју Русија не освоји – пашће у руке НАТО-а, који је онда може користити као линију фронта против Русије. Претња од даљег ширења НАТО-а подстиче Русију да заузме што је могуће више територије и осигура да оно што преостане буде потпуно нефункционална држава. Једина ствар која може донети мир Украјини и окончати покољ јесте обнова њене неутралности, али идеалисти то осуђују као дубоко неморално и стога неприхватљиво. Да парафразирамо Рејмона Арона: ‘Идеалиста који верује да је раскинуо са политиком моћи, повећава њене злочине'“, упозорава Дизен.

Сваки дан рата у Украјини доказује нам да је професор Дизен у праву. Украјини је пут у пакао поново поплочан наизглед добрим намерама – одбраном украјинске идеалистички обојене, а лажне и потпуно нереалне, убитачне „слободе избора“.