КАКО ОБЈАСНИТИ ТИНЕЈЏЕРУ „О ЧЕМУ ЈЕ ДОСТОЈЕВСКИ? ИЛИ: ШТА МУШКАРЦИ И ЖЕНЕ МИСЛЕ КАД КАЖУ „ВОЛИМ ТЕ“

Они који су имали среће да прочитају „Злочин и казну” бар са четрдесет година, вероватно ће без већих потешкоћа одговорити на следећа питања:

1. И злочин и сама „теорија“ Раскољникова догодили су се из баналног разлога: био је потребан новац. Уопште, сви у роману (и у свету) страдају управо због тога. Свима треба проклети новац. Свидригајлов је понудио новац. Зашто га сви одбијају?

2. Зашто Раскољников, који је ради новца убио двоје (у ствари троје), дозвољава себи да осуђује породицу Мармеладова зато што је за новац прихватила жртву своје ћерке?

3. Зашто Мармеладов плаче и каје се, каје се и плаче, уместо да само престане да краде од своје породице? Или не кради или се немој кајати!

И тако даље. Одговори ће бити различити, али ће их бити. Зато што смо живели, „налазили се у ситуацијама“ и, хтели-не хтели, морали смо да размишљамо о нечему таквом. А шта бисте одговорили да сте прочитали роман кад је то било предвиђено у школи… са шеснаест година?

А Достојевски је генерално разумљив писац. Разумети га је – чисто задовољство! Ликови су „концептуални“ – попут сценских глумаца који се громким гласом обраћају директно публици. Не карактери, већ формуле! Не као Толстојева „дијалектика душе“: бу-бу-бу, бу-бу-бу… Не можете разабрати ко о чему прича. (И, што је најважније, за кога смо ми.)

То је зато што је Толстој могао себи приуштити да „довршава ствари” најмање десет година, а Достојевском је требало „пет листова до четвртка”, иначе ће продавац затворити зајам и он не би могао да купи храну за децу. Нема времена за „бу-бу-бу“. „Лист“ – то је четрдесет хиљада знакова. Са размацима.

Уметност је генерално разумљива. Несхватљив је – живот. Они који су живели живот, уметности се подсмевају… Али то смо ми, армиранобетонски ветерани. А како је тинејџеру? Како њему објаснити зашто се јунаци Достојевског муче, ломе руке и цвиле?

И да ли ће он разумети ако му се то правилно објасни? („Правилно“, то је оно што ми одрасли мислимо.) И шта је важније: објаснити правилно – или објаснити тако да би те разумели?

Људи се дуго муче са овим питањем. Наш Фјодор Иванович Тјучев је тај проблем формулисао на следећи начин:

„Како се срце може изразити?

Како да те неко други разуме?

Да ли ће разумети за шта ти живиш?

Изговорена мисао је лаж.“

А Француз Ролан Барт је у књизи „Мит данас“ (ако се не варам) тај проблем изложио као што је Чапајев слагао кромпир…

…Узмимо реч „волим“. Она се састоји од две половине: „означитеља“ и „означеног“. Означитељ је једноставно скуп звукова: „в`л`м“. А означено је оно што човек замишља кад чује тај скуп звукова.

Проблем је (да мало упростимо, да скратимо симпатични постструктуралистички цвркут) у томе што су различита значења онога који говори и онога који чује! Девојка чује „в`л`м“ и замишља нешто овако:

„Желим да ти испуним жеље, да те заштитим од свих проблема, да те обрадујем, да ти дам поклоне и да ти сваки дан говорим колико си паметна и лепа, желим да будем твој без остатка!“

А момак је имао у виду следеће:

„Желим да се дивиш мојој снази, мојој интелигенцији и мојој храбрости, да одговараш мојим жељама и да ми будеш подршка – уопште, да ми припадаш у потпуности!“

Опције су могуће, али у сваком случају то су мало другачија „волим“. И онда почиње: погрешно дишеш, погрешно изгледаш, погрешно цедиш пасту из тубе… И сви осећају да су преварени. („Па, обећао је / обећала је да ће волети!“)

И нико ту није обмањивао. Људи једноставно имају различите „означене“ (психологија, животно искуство, очекивања, потребе).

Успут, питање. Апсолутно озбиљно. Које вам се објашњење чини јаснијим и разумљивијим – Тјутчевљево или „по Барту“? Ако нисте лени, пишите, па ћемо пребројати и видети кога је међу нама више: интуициониста или логичара. (Не придајте Фјодору Ивановичу превише заслуга за његову етничку припадност! Одлично му иде и без наше помоћи.)

Ето, и класични писац поступа са младим читаоцем – попут тих дечака и девојчица. Јуче је мој четрнаестогодишњи син „одседео” представу „Злочин и казна” у позоришту. Представа је била неуспешна. Или су, можда, глумци били уморни… Био је веома инспирисан „Вишњиком“ (последње што смо стигли пре кваркодизације), а после „ПиН-а“ је псовао пола сата. Проблеми су, каже, из прста исисавани. Измишљене страсти. Претеривања. Не дешава се тако…

Размишљајући шта сад да радим са Достојевским и мојим самоувереним тинејџером, који је (па, наравно) паметнији од свих на свету, предао сам се овим мислима.

Постоји начин објашњавања сложених ствари – „мисионарски“. То ми је пре много година предложио писац Макс Фреј (он је Светлана Мартинчик). „Да је Ватикан чуо речи којима мисионар убеђује дивљаке“, рекла је, „тај мисионар би био изопштен из Цркве“. На крају крајева, дивљаци су прости момци: „Ваш бог је дозволио да буде убијен, што значи да је то лош, слаб бог. Каква је корист од тога у рату и лову?“ А што се тиче „моралног закона“, код њих је он по правилу хотентотски. Тако да се мора прилагођавати дивљачком „означеном“.

Рецимо да је мој вољени, поштовани син Хотентот, а ја мисионар. Морам да му објасним „о чему је Достојевски“. И зашто се он разликује од Толстоја, који је, иако „досадан“, у најмању руку „нормалан писац“. Недавно смо прочитали „После бала“. Како је тамо? Једноставно: заљубљен си у девојку, а онда – банг, видиш како њена мајка (медицинарка, ради у виваријуму) хируршким маказама одсеца главе живим пацовима. И из неког разлога љубав је прошла. Мама одсеца, а љубав према девојци пролази. То је потпуно разумљиво, и Толстојева прича, на срећу, говори управо о томе.

А о чему говори Достојевски? Како бисте „тинејџерски“ препричали „Злочин и казну“? Упомоћ! У међувремену, изнећу своју верзију.

Она је мало нервозна, унапред се извињавам. Свака особа (осим можда ви и ја) има „чудне мисли“. Неки чак и поступке. Па, на пример.

У филму „Зимско вече у Гагри“ јунак Е.А. Евстигнејева приморава ученика да гласно виче „хеј“ по целој соби. (Ово је још ситница – у ствари, будуће уметнике још страшније малтретирају.)

А у Шукшиновој причи (ужас, не сећам се наслова, подсетите ме) момак бежи са „места лишавања“ кад је остало само месец дана до пуштања на слободу. Зато што је пожелео да буде код куће. Да продише, да види село, робину. „Будало, сад ће ти дати две године!“ – „Па ништа, сачекаћу, био сам код куће, сад имам снаге“.

За страсти и пороке јунака Достојевског ово је мало крхко, наравно, само сам вас „припремао“. Замислите сад да идете улицом, тротоаром, а испред вас, на пар корака, иде старица. Хода погрбљена, у капуту, са новчаником… И одједном те посети мисао (дивља! Ниси тако васпитан! Ниси ти крив, сама је дошла!) – „Шта ако је сад шутнем у дупе, шта ће се десити?“

Задрхтиш и са негодовањем отераш од себе непријатну фантазију, а Достојевски седне и пише (па, или шетка напред-назад поред пећи и диктира сиротој Ани Григоријевној) – шта ће бити. Пробао на себи. Удари старицу. И сав наредни хорор описује…

У том смислу, ма колико то (опет) звучало богохулно, он има много тога заједничког са јунаком нашег књижевног времена В. Г. Сорокином. Истина, свом сину то нећу рећи, а једина Сорокинова књига која је остала у кући након његовог рођења (било ми жао да је бацим, има лични аутограм) безбедно је сакривена.

Достојевски – то је потпуно такав тест снаге маште и човечности. Ко ће први одустати? Шта ће превладати?

Само што Сорокин иде даље: у ком тренутку ће инстинкт за добро спустити завесу пред неморалном радозналошћу и рећи „доста, дођавола са Сорокином“?

А код Достојевског се иде даље. Он не оставља ову рупу, опцију „излаз из игре“ (као у ТВ серији). Не прегорева осигураче – и тако тера читаоца да до краја прати крсни пут својих јунака.

Па, постоји, наравно, и значајнија разлика између њих. Код Достојевског постоји алтернатива добра. Код Сорокина не. И ево шта се дешава… Рецимо, ја стварно волим филм Кире Муратове „Осетљиви милиционер” – гледао сам га много пута и вероватно ћу опет. Остали њени филмови ми изгледају као срање. А „Милиционер” – снимљен у истом стилу! – не. Зашто?

Зато што у њему постоји Добро. Јасно и гласно (као ликови Достојевског, окренути публици, сећате се?) изговара се идеја Доброг. (А у другим филмовима не постоји, није приметно.) И шта се дешава?

„Дух дише где хоће“ – а хоће тамо где може. А може тамо где је Добро. Ако нема Добра, дух не дише, а филм (књига, слика, музика) не живи.

Па, претпостављам да је то све што сам хтео да кажем, хвала ако поделите пар речи, попут „браво, ауторе, притиснуо си типке много пута“. Ако су вас ови разгранати аргументи гурнули у стање „шта је то било?“ и „шта сте хтели да кажете?“ – искрено се извињавам, могу само једно да промрмљам у одбрану:

– Ко је звер? Јесам ли ја звер? Слушај, девојко, јесам ли ти рекао да сам индо-коренолог? Јесам ли ти рекао?

(Превео Ж. Никчевић)